Suzana Vasiljević: U Srbiji o medijima sude čitaoci i gledaoci

"Kada sam odlučivala o tome čime ću da se bavim, sećala sam se tih trenutaka sa svojim ocem i "Politike" koja je stajala na stolu. Mislim da je ona dobrim delom krivac za moj izbor fakulteta i profesionalnu karijeru", priča Vasiljević

Savetnica za medije predsednika Srbije Suzana Vasiljević kaže da je "Politika" verovatno "kriva" za to što se bavi ovim poslom. U intervjuu je istakla da su to bile prve novine koje je njen otac uneo u kuću i po tome pamti detinjstvo, on čita "Politiku" i onda nju uči da čita.

- Kada sam odlučivala o tome čime ću da se bavim, sećala sam se tih trenutaka sa svojim ocem i "Politike" koja je stajala na stolu. Mislim da je ona dobrim delom krivac za moj izbor fakulteta i profesionalnu karijeru. Kroz koje god faze "Politika" prolazila, uvek sam joj se na kraju vraćala, jer su te novine uspevale sve da prežive, dizale se kao feniks iz pepela i svaki put bile sve bolje. Ja "Politici" želim mnogo uspeha i da sledećih 120 godina budete dobri kao do sada - kaže Suzana Vasiljević za Politiku.

Preporučujemo

Kako izgleda posao medijske savetnice predsednika Srbije?

Reći ću vam kako izgleda jedna obična radna nedelja, pa vi procenite. U sedam dana imali smo tri velika događaja, bili smo u Davosu, onda je u Beogradu građanima Srbije predstavljen veoma ambiciozan projekat "Skok u budućnost - Srbija/Ekspo 2027", nakon čega je u Severnoj Makedoniji održan sastanak lidera zapadnog Balkana i EU. Dinamično je i naporno svake nedelje, bez pauze, bez slobodnog dana. Nema fiksnog radnog vremena, ni planiranih godišnjih odmora i proslava. Zbog velikih obaveza propustila sam sestrinu svadbu jer smo tada bili van zemlje. Ako moji prijatelji hoće da se družimo, planiraju svoje slobodno vreme ili proslavu rođendana tako što prvo na zajedničkoj grupi na "vocapu" pitaju da li smo u zemlji i da li tog i tog dana možemo da slavimo. Predsednik Aleksandar Vučić je dosta zahtevan i mnogo radi. Želi nemoguće, a to je da sve ono što je Srbija propustila poslednjih 20–30 godina nadoknadi u ovih deset godina, što zahteva nadljudske napore. Znam da je veliki deo svojih želja uspeo da ostvari za Srbiju, što se može videti po ekonomskom razvoju i stranim direktnim investicijama najvećim u regionu. Naša zemlja je na međunarodnom planu uspešna i poštovana. Uprkos tome, on stalno želi više, uvek može korak dalje. Nije lako, ali se moj mali tim trudi da što profesionalnije i bolje radi svoj posao. Ta njegova ogromna energija nas sve vuče.

Sa Aleksandrom Vučićem počeli ste da radite 27. jula 2012. godine, kada je on bio potpredsednik vlade i ministar odbrane. Koji je najteži trenutak bio za proteklih više od 11 godina rada s Vučićem?

Svih ovih 11 godina je bilo dosta turbulentno, što zbog geopolitičke situacije, što zbog događaja na koje nismo mogli da utičemo. Pandemija korone, tokom koje smo se bukvalno borili za svaki život, period u kome nije bilo spavanja, predsednik nije ispuštao telefon iz ruke dogovarajući kupovinu svih mogućih vakcina i respiratora s ciljem da se spase što više ljudskih života. Najteži dani, ne samo u našem poslu već za čitavu državu, nesumnjivo su bile užasne tragedije u OŠ "Vladislav Ribnikar", Duboni i Malom Orašju.

Kako ste doživeli tragediju u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar"?

Tragedija u "Ribnikaru" je nešto najstrašnije što se dogodilo i nadam se da se nikada nigde više neće ponoviti. Ja sam u to vreme bila u Londonu, u pripremi predsednikovog dolaska na krunisanje kralja Čarlsa. Bila sam u takvom šoku da nisam razumela da se to dogodilo u školi koja se nalazi u ulici gde živim. Nikada neću zaboraviti kada sam se dan posle tragedije vratila kući, ulica u kojoj sam živela više nije bila ista. Tu se nalazi OŠ "Vladislav Ribnikar", Treća beogradska gimnazija i "Dadov", tu je uvek bučno, ima dece i uvek je veselo i živo. Tog dana i narednih nedelja u toj ulici je bio potpuni muk. Ni jedan jedini glas se nije čuo. Komšije su među sobom šaputale.

Kako je tada bilo u Predsedništvu?

Šok, tuga, nemoć. Pokušavali smo da razumemo šta se desilo, znaš da moraš nešto brzo da preduzmeš, ali jednostavno boli svaka izgovorena reč. Kolege iz ambasade Norveške su nam tada priskočile u pomoć, imali su iskustva sa slučajem Brejvik, pa su nam pomogli da formiramo radnu grupu i timove koji su radili s roditeljima i decom iz „Ribnikara”. Predsednik je odmah otišao u bolnicu da poseti ranjenu decu, a nakon toga roditelje u Duboni i Malom Orašju. Nigde nismo pozivali medije. Bol roditelja koji su izgubili decu nijedna reč ne može da opiše. Predsednik je tada sedeo, slušao njihove priče i plakao s njima. Bile su to nedelje i nedelje tuge i suza.

Ali neki mediji Aleksandra Vučića proglašavaju da je bez emocija...

Delimično je on kriv što neki misle da je bezosećajan, jer smatra da su emocije privatna stvar i da to niko ne treba javno da pokazuje. Time niko ne treba da manipuliše. Znam da bi medijski bilo odlično prihvaćeno, ali umesto toga, on je otišao sam u školu u šest sati ujutro, položio cveće i upisao se u knjigu žalosti. Tuga nije veća ako se deli s drugima, svako ima pravo da se sa svojom tugom bori sam, onako kako najbolje ume i zna.

Da li pravite razliku između medija? Optužuju vas da aktivno utičete na personalnu politiku medija, da selektuje pitanja na konferencijama za novinare i da telefonirate urednicima?

Oni koji o tome pričaju veoma dobro znaju da je to u njihovo vreme upravo tako i bilo, te tako govore iz sopstvenog iskustva. Stalno zaboravljaju da sam ja bila deo tadašnje vladajuće garniture kao savetnik za medije Ivice Dačića, tada ministra policije i prvog potpredsednika vlade, koji je za dve i po godine, koliko sam ja bila kod njega, na RTS-u gostovao jedan jedini put. Svi mediji u Srbiji su bili zatvoreni, ne samo za opoziciju, već i za koalicione partnere. Vi i danas vidite da se njihov način odnosa prema medijima i želja da ih kontrolišu nije promenila – nisu na vlasti, a hoće da uređuju medije, vrše pritisak na novinare RTS-a, upadaju motornim testerama u njihovu kuću, maltretiraju i vređaju ih, prete im preko društvenih mreža. Ne selektujem pitanja novinara – to nikada nisam radila, jer na konferencijama za novinare priliku da postave pitanje imaju kolege iz svih medija, ali je problem što neke kolege iz opozicionih medija misle da imaju prioritet i da svaki predstavnik njihovog medija mora da postavi pitanje, iako pripadaju istoj medijskoj grupaciji. To jednostavno ne može i isto pravilo važi i za medije za koje tvrde da su bliski vlasti – nikada se nije desilo da na istom događaju pitanje postave kolege s Prve i B92, nema dovoljno vremena za sve, pa se trudimo da bar jedan dobije priliku da pita.

Otvoreni ste za sve medijske kuće...

Za razliku od konferencija za medije predstavnika opozicije, gde se redovno dešava da "nepodobnim" medijima ne daju ni da uđu, kod nas se tako nešto nikada nije desilo. Niko nikada nije bio udaljen s konferencije za novinare ili događaja. Ne znam kako su tako brzo zaboravili kako je nekada izgledalo kada su oni uređivali medije u Srbiji. Danas imate desetine opozicionih portala, štampanih i elektronskih medija. Može li neko da se seti koliko je opozicionih medija bilo do 2012. godine? Nijedan. Rečima i slovima. Svi su tada bili pod kontrolom vlasti i Demokratske stranke. Osnovni problem naše opozicije je to što oni danas misle da će im veće prisustvo na javnom servisu omogućiti da dođu na vlast. Znajući ih dobro i gledajući iz ugla savetnika za medije, mislim da bi za njih bilo bolje da ne idu ni u jedan medij, nego da krenu po Srbiji i da nešto konkretno rade. Da narod shvati da oni nešto možda i mogu da ponude, a ne samo da pričaju o uspesima koji bi možda bili kada bi oni imali više vremena na RTS-u. Oni na taj način teško mogu da pobede čoveka koji živi i radi za Srbiju i koji je tome posvećen 365 dana u godini.

Ne pravite podelu na podobne i nepodobne medije?

Ne pravim i to nikada nisam radila. Komuniciram profesionalno sa svim medijima podjednako i nikada ne pravim razliku. Ja ne odlučujem da li je neko dobar, loš i u čijem interesu taj neko radi, o tome odlučuju čitaoci i gledaoci medija u Srbiji. Po njihovim tiražima i rejtinzima se vidi koliko su profesionalni ili ne.

Koje veštine su potrebne da bi neko kvalitetno obavljao posao medijskog savetnika predsednika Srbije?

Razumevanje medijske i političke situacije, dobri kontakti s domaćim i stranim medijima, političkim akterima u zemlji i inostranstvu. Morate da imate poverenje i dobar odnos sa onim za koga radite, da budete odlučni i ukažete na greške, predložite rešenja. Bitno je da budete otvoreni i da nemate predrasude, bez obzira na to da li vam se neki mediji privatno dopadaju ili ne. Kada uđete u zgradu Predsedništva, to vaše lično prestaje da bude važno. Morate da razumete potrebe modernih medija da stalno budete aktivni i brzo reagujete.

Da li predsednik Vučić prihvata vaše sugestije?

Uf... Često se posvađamo, ali na kraju prihvata sugestije. Ne prihvati uvek sve, ali me čuje i vidim da to upotrebi. Međutim, predsednik Vučić se toliko dugo bavi politikom i sve to i sam veoma dobro zna. Ako bih procentualno procenjivala, onda 50 odsto sugestija prihvati. Hoće da me čuje i da prihvati savet, naročito kada su društvene mreže u pitanju, tu je otvoreniji za saradnju.

Na društvenim mrežama kažu da je Suzani Vasiljević lako jer je podržavaju stranci i neke uticajne porodice iz inostranstva...

Ja sam na ovoj poziciji zato što je predsednik Vučić zadovoljan mojim radom i zato što uspevam da ga pratim u svemu što radi, jer imam podjednako veliki san o uspešnoj Srbiji. Da to nije tako, verujte mi, cela međunarodna zajednica ne bi mogla da me zadrži na ovom mestu. Da li imam dobre veze u inostranstvu, nesumnjivo da je tako, ali sam te veze koristila i danas ih koristim jedino da pomognem svojoj zemlji.

U kojim upravnim odborima se sada tačno nalazite?

U ER Srbiji, Košarkaškom savezu, Beogradskoj filharmoniji i Fakultetu dramskih umetnosti. Ni za jedno od tih mesta ja ne dobijam novac.

Radni dan počinje u pola šest

Kada vam počinje i kako izgleda normalan radni dan?

Počinje oko pola šest, pročitam pres-kliping, izdvojim najvažnije delove, to pošaljem predsedniku i na posao dođem malo posle osam sati. Posle toga sledi sastanak s mojim timom da vidimo kako da se organizujemo za događaje. Analiziramo političku situaciju u zemlji i inostranstvu, društvene mreže, pokušavamo da predvidimo potencijalne krize. Napravimo plan za celu nedelju, a nakon toga s predsednikom dogovorimo organizaciju svih tih događaja ili putovanja koja nas čekaju. Ukoliko mi to vreme dozvoli, odem s drugaricama na piće ili večeru. Zadovoljna sam ukoliko uspem da ugrabim posla sata za sebe, i to mi mnogo znači jer mi promeni raspoloženje tog dana. U mom životu su najvažniji sestrić i sestričina koji me vrate u život i posle najnapornijeg dana. Mnogo mi znači svaki sekund koji provedem s njima, ali mi je krivo što vremena nema dovoljno. Čujem šta taj mladi svet misli, neke njihove savete i kritike.

(Telegraf.rs)