Pre 23 godine počela je NATO agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju

Operacija savezničkih sila trajala je od 24. marta 1999. do 10. juna 1999. godine.

Navršava se 23. godišnjica agresije NATO na Srbiju, odnosno tada Saveznu Republiku Jugoslaviju. Operacija savezničkih sila trajala je od 24. marta 1999. do 10. juna 1999. godine.

Formalno, naredbu za bombardovanje, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, što je bio presedan, tadašnjem komandantu savezničkih snaga, generalu SAD Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO Havijer Solana. Zvog veta koji su Kina i Rusija stavili u Savetu bezbednosti, države, njih 19, članice NATO pakta odlučile su da napadnu SRJ bez odobrenja Saveta bezbednosti, ali što je interesantno, čak i bez odobrenja svojih parlamenata, jer verovatno mnoge ne bi dobile odobrenje.

Preporučujemo

Klark je kasnije u knjizi "Moderno ratovanje" napisao da je planiranje vazdušne operacije NATO protiv SRJ "sredinom juna 1998. uveliko bilo u toku" te da je završeno krajem avgusta te godine. Prema Vladislavu Jovanoviću, ideja o bombardovanju već tada je bila stara desetak godina, još od vremena kada je Bob Dol u Prištini obećao nezavisnost. Bil Klinton, tada predsednik SAD, delegaciji američkih Srba rekao je da ono što je ponuđeno Miloševiću ni on ne bi potpisao. Sličan komentar je docnije izneo i Henri Kisindžer.

Prvi navodni razlog za samo bombardovanje bio je taj da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše sporazum u Rambujeu koji je ozbiljno ugrožavao suverenitet Savezne Republike Jugoslavije s obzirom da je NATO zahtevao ulazak na Kosovo i Metohiju i slobodno kretanje kroz celu teritoriju Jugoslavije. Tada je predviđen i referendum o samoopredeljenju, koji je kasnije ubrzao secesiju KiM. Drugi razlog je bila navodna zaštita Albanaca od etničkog čišćenja koje je opisivano kao humanitarna katastrofa iako je kasnije, naravno, dokazano da je masovno bekstvo Albanaca sa Kosova krenulo tek nakon što je otpočelo bombardovanje.

NATO agresiji prethodile su ponude međunarodne zajednice. Lestvica zahteva, kako je potvrdila i bivša generalna sekretarka SAD Medlin Olbrajt, podizana je svakodnevno, kako bi Srbija bila optužena da nije prihvatila sporazum.

Ono što je bio neposredan povod za bombardovanje je događaj u Račku. Sukob policije i pripadnika OVK u selu Račak 15. janura 1999. godine, kada je Vilijam Voker proglasio pogibiju 45 pripadnika OVK - masakrom nedužnih civila. Finski patolog Helena Rante potvrdila je tokom suđenja bivšem predsedniku SRJ u Hagu Slobodanu Miloševiću da je metodom parafinske rukavice utvrđeno da je na šakama tih ljudi bilo tragova nitrata koji su ukazivali na to da su ubijeni koristili vatreno oružje.

Pregovori u Rambujeu su trajali od 6. februara do 19. marta 1999. godine imao je dva cilja.

Nakon što je Skupština Srbije potvrdila da ne prihvata odluku o stranim trupama na svojoj teritoriji i predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu i Metohiji, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 časova započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više mesta u Srbiji i Crnoj Gori. Devetnaest zemalja NATO započelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji.

Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije tokom vazdušne agresije NATO ubijeno je 2.500 civila, među njima 89 dece i 1.031 pripadnik Vojske i policije. Prema istom izvoru, ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca, a 25 osoba se i danas vodi kao nestalo. Ratni gubici NATO u ljudstvu i tehnici nikada nisu obelodanjenii. Tadašnje vlasti u Beogradu su tvrdile da je oboreno više desetina letelica, što nikada nije potvrđeno.

Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 sedmica agresije nije našao na meti. NATO je izvršio 2. 300 udara i bacio 22. 000 tona projektila, među kojima 37. 000 zabranjenih kasetnih bombi i onih punjenih obogaćenim uranijumom. Posledice po zdravlje stanovništva i ekološke posledice praktično su nemerljive. Razoren je veliki deo infrastrukture, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, hramovi, odnosno crkve i manastiri. Razoreno je oko 50 odsto proizvodnih kapaciteta Srbije i trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje.

Posle teških pregovora i pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. Lično su Ahtisari, Černomidin i Talbot od strane SAD u Beogradu, dali Miloševiću novi predlog koji je trebalo da predstavlja kompromis i koji je predviđao prekid rata pod uslovom da se srpske jedinice i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u. Narodna Skupština Srbije i Vlada Savezne Republike Jugoslavije 3. juna 1999. godine su odobrili razmeštanje oko 45.000 vojnika. Potpisani sporazum odredio je povlačenje vojno bezbednosnih snaga SRJ sa KiM, i uspostavljanje UNMIK-a, misije Ujedinjenih nacija.

Pošto je generalni sekretar NATO-a 10. juna 1999. izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili pali su na području sela Kololeč (nedaleko od Kosovske Kamenice), u 13.30 sati. Bio je to 79. dan NATO agresije na Srbiju (SRJ). Tog dana Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, u pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika u sastavu misije KFOR, iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost, kao i da obezbede povratak izbeglih.

Geostrateški gledano, posledica nato NATO pohoda je bilo postavljanje američke vojne baze Bondstil kod Uroševca, koja je poslužila kao mostobran prema Istoku.

(Tlegraf.rs)