Nekadašnji ministar Vojislava Koštunice i Mirka Cvetkovića: Novim zakonom refedendum bliži građanima

Jedan od zakona u čijoj izradi je učestvovao kao ministar još 2009. a danas kao stručni konsultant je i Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi koji se trenutno nalazi u javnoj raspravi i koji je izazvao veliko interesovanje javnosti zbog pojedinih odredaba koje se tumače na različite načine

Kao ministar u dva mandata, u vladama Vojislava Koštunice i Mirka Cvetkovića, Milan Marković vodio je resore državne uprave i lokalne samouprave i ljudskih i manjinskih prava. Nakon napuštanja DS-a i povlačenja iz politike, radio je kao konsultant Svetske banke, Razvojne agencije UN (UNDP), Saveta Evrope i drugih međunarodnih organizacija na izradi zakona i strateških dokumenata za Republiku Srbiju.

Preporučujemo

Jedan od zakona u čijoj izradi je učestvovao kao ministar još 2009. a danas kao stručni konsultant je i Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi koji se trenutno nalazi u javnoj raspravi i koji je izazvao veliko interesovanje javnosti zbog pojedinih odredaba koje se tumače na različite načine. Evo šta je tim povodom rekao u intervjuu "Politici".

Zašto se baš sada predlaže novi Zakon o referendumu, da li su u pitanju politički razlozi?

Pravo pitanje je zašto tek sada, jer je to shodno odredbama Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava trebalo učiniti pre više od deset godina, ali postoji niz razloga zašto se to nije desilo, što sada i nije bitno. Bitno je da je sada u javnoj raspravi Nacrt zakona koji je dobra osnova o kojoj može da se razgovara.

Niste odgovorili da li su razlozi za donošenje politički?

Razlozi za novi zakon su uvek politički, svaki zakon je normativni izraz politike u materiji koju reguliše.

Koji su konkretni politički razlozi? Da li su u pravu kritičari koji vezuju donošenje ovog zakona za sve veće pritiske koji se tiču Kosova i Metohije?

Kada je u pitanju ovaj zakon, razlozi za donošenje su formalni i odnose se na nesaglasnost postojećeg zakona sa Ustavom i suštinski, jer postojeći zakon, koji je donet pre više od 25 godina, svojim odredbama ne obezbeđuje delotvorno ostvarivanje dva izuzetno važna demokratska mehanizma, a to su referendum i narodna inicijativa.

Takođe, sve više se govori o mogućnosti da se građani izjasne o nekim značajnim pitanjima na referendumu, kao što je promena Ustava, pa bi bilo vrlo neozbiljno pokušati promenu Ustava u postupku koji je regulisan zakonom koji nije u saglasnosti sa tim istim Ustavom ili sprovesti bilo koji drugi referendum.

Ipak, najviše pažnje i kritika u stručnoj i opštoj javnosti je izazvalo rešenje da se ukida cenzus, što se tumači u kontekstu priznanja ili pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom?

Ovaj nacrt je izradila Posebna radna grupa Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave koju su činili stručnjaci različitih državnih organa i nevladinog sektora i ne postoji apsolutna saglasnost sa svim rešenjima koja su sada na javnoj raspravi, ali tokom rada ove radne grupe nije se uopšte otvorilo pitanje razloga za ukidanje cenzusa (uslov za uspeh referenduma da je glasalo više od polovine upisanih birača), jer je svima vrlo dobro poznato da je to pitanje rešeno Ustavom još 2006. godine.

Odredba člana 203. Ustava Republike Srbije utvrđuje da je odluka na referendumu za promenu Ustava doneta ako je za nju glasala većina od izašlih birača. Smatram da je nemoguće propisati da se odluka o bilo kom aktu niže pravne snage npr. zakon ili odluka skupštine jedinice lokalne samouprave donosi po težoj proceduri nego što je to propisano za izmenu Ustava.

Nezavisno od ovog pravnog pitanja, treba uzeti u obzir i jedno suštinsko. Propisivanje cenzusa stavlja u izuzetno težak, odnosno nepravedan položaj one koji se na referendumu izjašnjavaju pozitivno o referendumskom pitanju jer se na taj način afirmiše bojkot kampanja. Naime, izlaznost čak i na izborima se kreće oko 55 odsto pa se postavlja pitanje kakva je šansa da prođe bilo koja inicijativa građana (npr. iz oblasti zaštite životne sredine) pretočena u referendum koju podržava 45 odsto biračkog tela, ukoliko bi se svega 10 odsto onih koji izlaze na izbore shvativši da su u manjini odlučilo na bojkot. Dakle, na ovaj način 45 odsto postaje manje od 10 odsto. Bojkot je legitiman način izražavanja stava, ali nije legitimno da bojkot-glas vredi više o aktivnog glasa.

Osim cenzusa, šta još donosi novi zakon u odnosu na postojeći?

Promene su u osnovi dvojake. Prvo usaglašavanje sa Ustavom i postojećim zakonskim rešenjima imajući u vidu da je važeći zakon donet još 1994. godine. Drugo, pokušaj da se referendum i građanska inicijativa „ožive” kao instrumenti u rukama građana a ne samo „vlasti”. U tom smislu učinjene su promene kako bi se olakšao put građanima koji žele da nametnu odlučivanje ili se odluče o nekom pitanju.

Na primer, neprimereno kratak rok za narodnu inicijativu od sedam dana za prikupljanje potpisa je produžen na 90 dana. Takođe, učinjene su izmene u pravcu obaveze nadležnih organa da u odgovarajućem roku odgovore na inicijativu. Razrađena je naravno i sudska zaštita, kampanja i finansiranje kampanje kao i značajna novina – prikupljanje potpisa elektronskim putem.

Ali u stručnoj javnosti se upravo ističe da ovaj predlog neće dovesti do toga da se, kako vi kažete, referendum i građanska inicijativa „ožive”, već upravo suprotno između ostalog i zbog takse za prikupljanje potpisa.

Ne slažem se sa takvim tumačenjem odredaba o taksi. Pre svega uvedena je elektronska narodna inicijativa koja sama po sebi isključuje taksu.

Dakle, prikupljanje potpisa može biti potpuno besplatno i zato je važno sa pažnjom izraditi uredbu o elektronskoj narodnoj inicijativi i verifikaciju učiniti što jednostavnijom. S druge strane, ukoliko se organizatori odluče na tradicionalno prikupljanje potpisa putem overe, taksa shodno odredbama nacrta ne može biti viša od one koja se plaća za potpise u izbornom procesu. Dakle, to bi prema sadašnjem rešenju bilo maksimalno 50 dinara po potpisu.

Ne može se takav iznos smatrati preprekom za one koji žele svojim potpisom da podrže neku inicijativu. Treba istaći i da je omogućena overa i u opštinskim organima uprave, što takođe olakšava prikupljanje potpisa i otvara prostor da overa bude sa minimalnom naknadom, a možda i besplatna. O tome će odlučiti ministar pravde pravilnikom, s obzirom na to da je pitanje overe potpisa i prepisa nadležnost tog ministarstva.

Na kraju, veoma se prigovara vremenu i formi javne rasprave. Zašto je organizovana sada i zašto samo putem slanja primedaba ministarstvu?

Ovo je pitanje za ministarstvo, ali bez ambicije da zastupam i tumačim poteze ministarstva, moram da istaknem da je javna rasprava o nacrtu koji je izradila radna grupa čiji sam bio član, bila vrlo sadržajna uz okrugle stolove u Novom Sadu, Nišu i Beogradu. Nakon toga je nacrt neznatno izmenjen od strane ministarstva i ponovo poslat na javnu raspravu koja je sada u toku, iako to s obzirom na obim izmena i možda nije bilo neophodno.

(Telegraf.rs/Politika)