ISPRAVKA: Po Ustavu, sporazumom u Dejtonu nije "stvorena BiH"

Neka rešenja na tim konferencijama su bila veoma povoljna po Srbiju, dok je neuspeh na nekim imao drastične posledice po naš narod

Decenijama unazad, značajna državna pitanja rešavala su se na mirovnim konferencijama, a nije retkost da su upravo takvi skupovi i kongresi bili mesta gde se pisala istorija naše države.

Preporučujemo

Počev od Berlinskog kongresa i obnove suvereniteta Srbije, preko Pariske mirovne konferencije kojim je uređena Evropa posle Prvog svetskog rata i tri konferencije u nizu tokom i krajem Drugog svetskog rata (Teheran, Jalta i Potsdam), do onih koje se seća većina nas, čuvenog Kongresa SKJ kojim je, kako mnogi ocenjuju, počeo raspad Jugoslavije, Dejtona i Rambujea.

Neka rešenja na tim konferencijama su bila veoma povoljna po Srbiju, a neka mnogo manje.

U članku koji je 20. januara 2021. objavljen na portalu Telegraf prvobitno je bila objavljena rečenica da je "Dejtonskim sporazumom stvorena državna zajednica BiH sastavljena od dva entiteta, Republike Srpske i Federacije BiH."

Na osnovu analize portala Raskrinkavanje.ba, izmenjeni su naslov i delovi teksta, u skladu sa zaključkom da po Ustavu, Bosna i Hercegovina nije "stvorena" u Dejtonu, niti je definisana kao državna zajednica.

Berlinski kongres i obnova suvereniteta Srbije

Berlinskim kongresom, koji je trajao mesec dana, od 13. juna do 13. jula 1978. godine, predsedavao je Oto fon Bizmark. Sastanku u Berlinu prisustvovali su predstavnici 6 velikih sila u Evropi (Rusija, Velika Britanija, Francuska, Austrougarska, Italija i Nemačka), zatim predstavnici Osmanskog carstva, kao i 4 balkanske države (Grčke, Srbije, Rumunije i Crne Gore).

Jednomesečni pregovori rezultirali su Berlinskim mirom kojim su Srbija, Rumunija i Crna Gora priznate kao suverene države. Srbija je znatno proširena i dobila je četiri okruga: niški, pirotski, toplički i vranjski. Kao i druge zemlje koje su stekle nezavisnost, trebalo je da preuzme na sebe i jedan deo turskog državnog duga, ali to nije učinjeno jer tokom sledećih godina nije postignut dogovor o visini ove obaveze.

Odlukama Berlinskog kongresa, odnosno Berlinskim mirom, moć Turske u Evropi i Aziji je drastično smanjena. Takođe, značajno je smanjen i uticaj Rusije u odnosu na Austrougarsku i to je uticalo na povećanje tenzija između dva carstva.

Istovremeno, novo državno uređenje balkanskih zemalja dovelo je do novih napetosti na našem području, iako je odlukama Berlinskog kongresa Srbija konačno stekla nezavisnost.

Pariska mirovna konferencija

Vudro Vilson, 28. predsednik SAD, čiji se mandat poklopio sa trajanjem Prvog svetskog rata, u mnogome je pomogao da se tadašnja Kraljevina Srbija teritorijalno proširi, što je dogovoreno na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine i potvrđeno kroz mirovne sporazume između Saveznika, kojima je pripadala naša država i poraženih Centralnih sila.

O sudbini tadašnje Jugoslavije posle Drugog svetskog rata se govorilo i na Teheranskoj, Krimskoj i Potsdamskoj konferenciji. Uz SSSR i Veliku Britaniju, nezaobilazan faktor na njima su bile SAD. To je sve verifikovano i kroz Pariski mirovni ugovor 1947. godine.

Kongres SKJ i "početak kraja Jugoslavije"

U beogradskom centru "Sava" na današnji dan 1990. godine započeo je 14. vanredni kongres Saveza komunista Jugoslavije koji je trajao dva dana. U radu Kongresa su učestvovali delegati iz svih tadašnjih jugoslovenskih republika i pokrajina, kao i partijsko izaslanstvo Jugoslovenske narodne Armije. Ono po čemu je ovaj kongres karakterističan je što su se na njemu sukobile srpska i slovenačka delegacija, nakon čega je slovenačka napustila kongres. Bio je to, prema mnogima, početak definitivnog kraja Jugoslavije.

Nešto više od 1.600 delegata učestvovalo je u radu dve plenarne sednice, a najveća polemika vođena je između srpske i slovenačke delegacije.

Komunisti iz Srbije, koje je predvodio Slobodan Milošević, zalagali su se za uvođenje sistema "jedan čovek - jedan glas", tj. za centralizovanje Jugoslavije. Slovenci su predlagali konfederaciju i partije i države ili "savez saveza". 

Svi predlozi slovenačke delegacije, koju je predvodio Milan Kučan, bili su odbijeni. Istovremeno, srpski predlozi su prihvatani većinom glasova.

Pregovori u Rambujeu koji su završili bombardovanjem Jugoslavije

Pregovori između srpske i albanske strane u dvorcu Rambuje u blizini Pariza, na mirovnoj konferenciji o Kosovu, 1999. godine, trajali su 17 dana, uz posredovanje izaslanika SAD Kristofera Hila, izaslanika Rusije Borisa Majorskog i izaslanika EU Volfganga Petriča i završili su neuspešno. Rezultat toga bilo je bombardovanje SR Jugoslavije, koje je počelo 24. marta iste godine.

Srpsku delegaciju predvodio je potpredsednik Vlade Srbije Ratko Marković, a u njoj su, pored ostalih, bili Vladan Kutlešić, Nikola Šainović, Vladimir Štambuk, Vojislav Živković, Guljbehar Šabović, dok su albansku delegaciju činili Hašim Tači, Edita Tahiri, Fehmi Agani, Ibrahim Rugova i drugi.

Svečanom otvaranju su prisustvovali i kopredsednici konferencije Iber Vedrin i Robin Kuk, a zvanično je otvorio francuski predsednik Žak Širak. Posle 17 dana i samo jednog zajedničkog susreta dve delegacije, kosovski Albanci su, uprkos snažnom otporu predstavnika "Oslobodilačke vojske Kosova", načelno prihvatili sporazum.

Delegacija Vlade Srbije je isto tako načelno prihvatila predlog, ali uz uslov da se ne dozvoli prolazak kroz zemlju trupama NATO-a i da međunarodne snage na Kosovu budu pod okriljem UN-a.

Na osnovu zahteva Kontakt grupe pregovori su nastavljeni 15. marta 1999. u Parizu. Ta runda pregovora okončana je neuspehom, odnosno delegacije su 18. marta potpisale različite sporazume.

Delegacija kosovskih Albanaca potpisala je sporazum koji su ponudili međunarodni pregovarači, dok je državna delegacija Srbije potpisala predlog političkog sporazuma pod nazivom Sporazum o samoupravi na Kosovu i Metohiji.

Nije uspeo ni treći pokušaj, 22. marta 1999. godine, a dva dana kasnije, 24. marta, NATO je započeo bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije.

Bombardovanje je okončano 9. juna, kada je potpisan Kumanovski sporazum o vojno-tehničkoj saradnji između VJ i Ujedinjenih nacija o povlačenju jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova i Metohije i ulasku međunarodnih mirovnih trupa na Kosovo.

Dejtonski sporazum 

U američkoj bazi Rajt Peterson u Dejtonu, 21. novembra 1995. godine, parafiran Opšti okvirni sporazum za mir u BiH i njegovih 12 aneksa tzv. Dejtonski sporazum, čime je okončan rat u BiH.

Konferencija je trajala od 1. do 21. novembra 1995. godine, a dogovor su nakon tronedeljnih pregovora parafirali tadašnji predsednici Srbije Slobodan Milošević, takozvane Republike BiH Alija Izetbegović i Hrvatske Franjo Tuđman u prisustvu tadašnjeg državnog sekretara SAD Vorena Kristofera, a osim njega glavni američki posrednici bili su Ričard Holbruk i Vesli Klark.

Ovaj dokumen te BiH doneo prekid rata, a u međuvremenu je pretrpeo stotinak promena.

(Telegraf.rs)