Preživela dva logora i strahote rata: Ko je Smilja Tišma najstarija poslanica u Skupštini

Ni sada ne beži od izazova i odgovornosti, pa joj ni predsedavanje Skupštinom nije predstavljalo problem. Niti joj je ovo bio prvi put da rukovodi velikim brojem ljudi

Današnjom sednicom Skupštine Srbije na kojoj Ivica Dačić izabran za predsednika parlamenta, kako propis nalaže, predsedavala je Smilja Tišma (91), najstarija poslanica novog saziva srpskog parlamenta.

Preporučujemo

Tišma je izabrana za poslanicu na listi Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija iako zvanično nije član nijedne stranke. Nakon današnje sednice skupštine, nova vlada ulazi u završnu fazu, a Srbija će biti sve bliže konačnom odgovoru na pitanje ko će biti novi ministri.

Iako je prema zvaničnim podacima ušla u desetu deceniju života, ipak naglašava da nije sigurna koliko godina zapravo ima, jer su je komšije i prijatelji uveravali da je rođena 1931. ili 1932. godine.

Svojevremeno je ispričala detalje o svojoj neverovatnoj sudbini...

Nije sigurna koliko ima godina. Zvanično joj piše 91. Komšije i prijatelji su je uveravali da je rođena 1931. ili 1932, ona sama veruje da je i koju godinu mlađa. Ima beskonačno veliko životno, pa i radno iskustvo, ali i energiju kakvu nemaju ni više decenija mlađi od nje, piše "Kurir".

Ni sada ne beži od izazova i odgovornosti, pa joj ni predsedavanje Skupštinom nije predstavljalo problem. Nije joj bio prvi put da rukovodi velikim brojem ljudi.

- Bila sam na mnogo kongresa, i omladinskih i partijskih, negde i rukovodila, nije mi to problem - rekla je ona, pre nego što se danas uhvatila u koštac sa srpskim poslanicima čija debata je na trenutke bila uzavrela, a na trenutke na ivici smeha.

Kaže i da su je nagovorili da ponovo upliva u političke vode, mada neće da otkriva ko.

- Ivica Dačić je predstavnik mlade generacije. On je bio pionir kada sam ja bila na važnim funkcijama. Ja sam rano stasala, sa 11 godina sam postala skojevac - nastavlja priču Smilja Tišma i vraća se na početak.

Ona je preživela dva logora za vreme Drugog svetskog rata! Rođena je i odrasla u Zapadnoj Slavoniji, gde je kao mala ostala bez oca.

- Tog 17. aprila 1941. odveli su 18 seljaka na čelu sa mojim ocem. To su zlikovci. Šta im je smetao seljak, otac četvoro dece? Njega su oterali 17. aprila, a nas početkom juna - majku sa nas četvoro dece, sa ostalim srpskim porodicama - navodi ona.

I dok se seća oca, ne može da zadrži suze. "Setila sam se oca kog su odveli golog i bosog kada su ga skinuli sa trešnje, koje je tada brao. Ja sam mu odnela odelo u neki njihov štab i tada sam ga poslednji put videla".

Majku sa četvoro dece, od kojih je Smiljka bila najstarija, nedugo zatim odveli su u logor Veliki Grđevac.

- Tek kasnije sam čula da je to bilo sajmište za stoku. Pamtim da smo bili na velikom zelenom polju. Spavali smo na zemlji. Te godine je trebalo da krenem u školu. Odatle su nas prebacili u Bjelovar, gde je bilo mnogo ljudi. Neke su odatle transportovali za Srbiju, ali mnoge porodice su vratili kući, pa i nas. To je bila kasna jesen. Kad smo se vratili kući, majka je stalno šetala, nije spavala, plašila se da nas ne pokolju. Ubili su mi ujaka, ujnu, baku, tetkino dvoje male dece… Mi smo nekako preživeli tu zimu uz pomoć komšija, koji su bili Hrvati - kaže.

Sledeće godine, Smiljka se sa majkom, sestrama i bratom ponovo našla u logoru.

- Opet u junu… Opet u Veliki Grđevac, pa u Bjelovar. Obišli smo pet logora, najduže smo bili u Sisku i Jastrebarskom. U Sisku su nas odvojili od roditelja, to jest nas od majke. Kažu da je tu bila fabrika stakla, gde su stavili nas decu. Spavali smo na parketu ili betonu, kako ko, ali nas decu nisu dirali, verovatno su hteli da nas pretvore u Hrvate. Iz Siska su decu zatim prebacili u Jastrebarsko, u samostan - dodaje ona.

Na slobodi se Smiljka našla sredinom 1943.

- Izvukao nas je komšija čika Mata, Hrvat koji je garantovao za nas. Kada je umro, u znak zahvalnosti podigla sam mu spomenik - kaže.

Međutim, kada je četvoro dece stiglo kući, čekao ih je užas.

- Kuća nam je bila spaljena, pa smo do kraja rata živeli kod komšija, familije - rekla je ona.

- Rat se završio, a ona je sa sestrama i bratom stigla u Beograd, gde su joj već bila dva strica. Međutim, deca su raspoređena u domove u Novom Sadu, Negotinu i Beogradu.

- Ja sam kasnije završila Pravni fakultet, posle čega sam bila sam potrčko kod predsednika, ali su me primetili na nekom sastanku. Valjda im se dopala moja odvažnost, brzina… Zaposlili su me u ministarstvu i ceo radni vek sam tu provela. Kažu da sam bila vredna. Pre 14 godina je otišla u penziju, a sada ima zdravstvene probleme.

- Imam problema sa nogama, po tri meseca budem u bolnici na lečenju. Dobro je da uopšte hodam. To sam ‘zaradila’ još kao dete u logoru - zaključila je ona.

(Telegraf.rs)