Zbog čega je tolika sramota što nas Poljaci nisu pozvali na godišnjicu početka Drugog svetskog rata

Kako je Varšava brzo zaboravila izjava svog premijera o Srbima, Grcima i Jevrejima

Poljska je u svojoj istoriji morala čak 44 puta da se brani. Pretposlednji put je potpuno nestala kao država. Bilo je to pre 80 godina kada su je pregazile tadašnja nacističke Nemačka i Sovjetski savez. Zvanična Varšava će taj tužan dan obeležiti u nedelju u prisustvu 40 delegacija. Ali, među njima neće biti predstavnika Rusije i Srbije. Zemlje, čija je sudbina, ako se mogu meriti prolivena krv i suze, makar jednako teška kao i poljska.

Nepune dve godine posle napada na Poljsku i njenog razaranja gotovo istovetna sudbina je zadesila i tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju. Napadnuta sa svih strana i od strane neprijatelja i od strane prijatelja. Morala je da potpiše kapitulaciju.

Prošle se duge četiri godine i jedna i druga zemlja su oslobođene. Međutim, ni naredne decenije nisu bile bajka. Ni za Srbe, ni za Poljake.

Bilo je to vreme bipolarnosti, podele na Istok i na Zapad.

Ali, pala je ta čuvena "Gvozdena zavesa". I dok je Toto Kutunjo pevao isto čuvenu "Insieme", svojevrstan hvalospev ujedinjenoj Evropi, Jugoslavija se raspadala u krvavom ratu, a Poljska krenula hrabro da korača ka slobodnom svetu.

Ipak, istorija kao učiteljica života Poljskoj nije dala mira. Rekla je "NE" Rusiji i Istoku, i svoju sudbinu, bar za sada, vezala za Zapad, želeći makar jednu svoju granicu da osigura od napada.

Međutim, i pored toga nisu retkost varnice između Varšave i Berlina, ali će u nedelju tužnu godišnjicu zajedno obeležiti poljski i nemački predsednik. Pokloniće se senima žrvatama, verovatno će Frank-Valter Štajnmajer izraziti žaljenje zbog žrtava i bezumnog čina nacista, ali neće biti prilike da to učini i Vladimir Putin.

Možda bi on i izbegao da tako nešto izgovori u sadašnjem trenutku, ali bi makar simbolično klimnuo glavom. Svakako bi to sve unapred pripremio protokol.

Ali, protokol nije predvideo da se u Varšavi nađe i predstavnik Srbije.

One države koja se bori da joj ne otmu deo teritoriju, a koju je Poljska, kao prva slovenska država, priznala. Da. I dok Poljaci demonstriraju i viču "Kosovo je Srbija", politička elita je rekla "Kosovo nije Srbija".

I sad je politička elita rekla svoje i pokušava da birokratskim potezom skloni Srbiju od zemalja pobednica u Drugom svetskom ratu, i što je važnije, od zemalja žrtava totalitarističkih režima.

Srbija nije vezala svoju sudbinu (vojno) ni za Istok, ni za Zapad. Niti želi zlo Poljskoj, a još manje ponosnom poljskom narodu.

I povrh toga, za Srbiju nema mesta. Istorijske činjenice se izvrću ruglu i sadašnji politički trenutak preuzima primat.

Iako nema nikakvih političkih izjava protiv rukovodstva Poljske, iako nema ni otvorenih političkih pitanja, jer Varšava je jedna vrata već zalupila Beogradu, Srbija se prećutno svrstava u neki koš i sklanja u stranu.

Mada je premijer Poljske Mateuš Moravjecki u februaru prošle godine rekao da su Poljaci, zajedno sa Srbima, Grcima i Jevrejima, bili jedini narod u okupiranoj Evropi koji nije sarađivao sa Hitlerovim fašistima, godinu i po dana kasnije te reči su zaboravljene.

Glasna tišina se čuje iz Varšave.

Ipak, himna Poljske, čija je melodija jako poznata i ovdašnjim ljudima, počinje stihom "Jošte Poljska nije propala".

Nije propala ni Srbija. I neće. Ali će sramota aktuelnog establišmenta u Varšavi ostati, a proći neće ljubav dvaju naroda.

M. Ivas (marko.ivas@telegraf.rs)