Vučić: Važno je postati deo EU, ali važnije je preživeti i obezbediti budućnost

Predsednik Vučić je istovremeno ukazao da postoje prilike koje ne treba propustiti, potput sastanka u Berlinu, koji je, kako je naglasio, tačka sa koje se određuje da li će sledeća godina prolaziti u gigabajtima, ili u mitovima - brzo ili užasno sporo

Važno je postati deo EU, ali je važnije najpre preživeti, a zatim obezbediti sigurnu budućnost za našu decu, a za to su nam potrebni prijatelji, istakao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Predsednik Vučić je istovremeno ukazao da postoje prilike koje ne treba propustiti, potput sastanka u Berlinu, koji je, kako je naglasio, tačka sa koje se određuje da li će sledeća godina prolaziti u gigabajtima, ili u mitovima - brzo ili užasno sporo.

Preporučujemo

Autorski tekst predsednika Vučića u celini glasi:

- Poseta Kini donela je mnogo Srbiji. Utvrđivanjem i učvršćivanjem prijateljstva sa najmnogoljudnijom zemljom sveta, a posle foruma "Pojas i put", postalo je jasno da je bliskost sa Kinom i kineskim narodom suštinska, a ne deklarativna i formalna. Za Srbiju je to značajno i iz ugla političke strategije i mogućnosti za ubrzani ekonomski napredak.

Kina je vodeća sila sveta u oblasti veštačke inteligencije, industrijske robotike i samo Amerika, danas, donekle, može da prati ubrzani ritam kineskog progresa. Evropa teško da može, na bilo koji način, da smanji zaostatak u modernim tehnologijama u odnosu na azijskog džina.

Upravo zato, smatram da je pozicioniranje Srbije kao pouzdanog partnera i iskrenog prijatelja Kine od suštinskog značaja za budućnost Srbije, ali nikako ne smemo da napravimo grešku i potcenimo značaj i ulogu Evrope. Takođe, u Pekingu smo dodatno ojačali odnose i međusobno poverenje sa našim ruskim prijateljima, a odnos predsednika Putina, kao i predsednika Sija prema Srbiji i našem narodu, iskreno je prijateljski.

Peking nam je doneo bolje vesti i od onih kojima smo se nadali i zato su naše pripreme za Berlin bile teške, a očekivanja mala. Atmosfera koja je stvarana kako u evropskim zemljama, tako i kod nas na Balkanu i u Srbiji, bila je potpuno drugačija od atmosfere pre pet godina kada je započet Berlinski proces. Od atmosfere nade i optimizma za budućnost regiona došli smo u fazu straha za budućnost i očuvanje mira. Upravo zato, a uprkos brojnim kritikama, smatram da je poziv Merkel i Makrona bio važan i više nego dobrodošao.

Postoje prilike koje ne treba propustiti, i Berlin je, svakako, bio jedna od njih.

Tačka sa koje se određuje da li će nam sledeće godine prolaziti u gigabajtima, ili u mitovima. Brzo, ili užasno sporo. U razvoju, ili u svađi i podelama. U razumevanju, ili zbunjenosti.

Deo Balkana to, očigledno, nije shvatio. Zvizdić, Haradinaj, Tači, potcenili su Evropu, Merkelovu i Makrona, na način na koji to nije urađeno još od čuvenog mita u kojem je ona devojčurak koju otima i siluje Zevs.

Evropa to odavno nije. Prerasla je i mit, i odmakla se, odavno, od Balkana, na kojem je mit i nastao. Zato je i zajednički pokušaj, koji su Merkel i Makron pokrenuli, da se ova dva prostora spoje, kroz dijalog, razumevanje i kompromis, i toliko važan.

Dvoje najvažnijih predstavnika Evrope pokazali su, u Berlinu, koliko im je do toga i stalo, između ostalog i tako što nisu insistirali ni na čemu drugom, osim na našem, balkanskom, dogovoru. U jednom trenutku, kada je Merkel, a u ime Nemačke i Francuske dala određenu ponudu Albancima, a oni je pitali, a ko nam to garantuje, žena je zabezeknuto pogledala u njihovom smeru i zapitala se, zar vam jasna reč Nemačke i Francuske nisu dovoljni?

Odgovor je, dakle, bio, balkanski. Emocija Haradinaja, Tačija i Denisa Zvizdića, negativna, uperena ka Srbiji kao "dežurnom krivcu", umesto racija koji nas tera da, uprkos svemu, bar probamo da se razumemo. Iznenađujuće je bilo i to da je Republika Srpska više puta pomenuta u negativnom kontekstu i tu nikakvih razlika između Tačija i Zvizdića nije bilo. Baš kao što nije bilo ni odgovora na naše pitanje, a u čije to ime govori Zvizdić, svoje, ili Bosne i Hercegovine koja nije i neće priznati nezavisnost Kosova.

Umesto poziva na razum, sve to je ličilo na poziv da komšiji, odnosno Srbima, ma gde da žive, crkne krava. Naš odgovor u budućnosti mora da bude nedvosmislen. Složan i jedinstven srpski nastup u jačanju poverenja prema komšijama, ali i snaženju sopstvene pozicije, pre svega, ekonomske, bližeg političkog i kulturnog povezivanja uz očuvanje našeg jezika i ćiriličkog pisma.

Insistiranje Haradinaja i Tačija, na priznanju Kosova i odbijanje čak i pomisli da se sumanute takse ukinu, bilo je na nivou ne politike, nego stadiona, na kojem neko urlanjem pokušava da promeni rezultat na semaforu.

Sve zajedno, šansa, da imamo, svi mi šansu, je propuštena.

Evropa je, bez ozbiljnog razloga, bar trenutno, odbačena, iako niko od svih nas, balkanskih naroda, nema gde da bude, osim u njoj.

Najveći evropski političari doživeli su da se najmanji evropski političari, naročito oni iz Prištine, ponašaju prema njima uz prezir i sa pozicija neke zamišljene sile. Srbija u tome nije učestvovala. I, ovo govorim, iako znam da to neće doneti ni jedan politički poen. Naprotiv. Svejedno, smatram da, bez obzira na narastajuću snagu Kine i Rusije, ogromnu snagu Amerike, moramo da razumemo da bez Nemaca i Francuza, ali i Italijana i drugih Evropljana, nećemo moći da rešimo ni jedan od svojih problema u budućnosti.

Naše balkanske podele, zađevice, sitni interesi, narcizam malih razlika, bili su, ponovo, važniji delu balkanskih političara, nego potreba da nešto, kompromisom, rešimo.

Za čiji račun, osim skupljanja jeftinih političkih poena, za domaću upotrebu, ili dodvoravanja onim silama u kojima neko prepoznaje Zevsa lično?

Ne znam, ali znam da Evropa, posle svega, neće da se povuče, svesna da je ovaj prostor, njen prostor, i da je ovaj problem, njen problem.

A mi, što pre to shvatimo, i što pre, zajedno sa Evropom, ali i drugim svetskim silama, i međusobno, počnemo, hladnih i čistih glava, da radimo na rešavanju, a ne raspirivanju problema, to ćemo pre postati i evropska stvarnost i sadašnjost, a ne tek njen davno zaboravljeni mit.

Važno je postati deo Evropske unije, ali je važnije, najpre preživeti, a zatim obezbediti sigurnu budućnost za našu decu, bez obzira na sve formalne okvire u kojima ćemo da se krećemo. Ništa od toga ne možemo sami, zato su nam potrebni prijatelji.

(Telegraf.rs/Tanjug)