Srbi će biti u EU, ali je pitanje da li će biti kao narod ili kao država: Šormaz o najvećem problemu društva (VIDEO) (FOTO)

Intervju Dragana Šormaza, narodnog poslanika, za emisiju "Licem u lice sa Ivasom" Telegraf TV-a

Vojska Srbije jedina vežba i sa Amerikancima i sa Rusima. Da li je održiva politika vojne neutralnosti, ali i šta kaže NATO o tome? Da li Beograd može da otvori vrata Bele kuće i da li se može suzbiti albanski lobi, ali i kako vidi istupe pojedinih kolega u inostranstvu, samo su neka od pitanja, koja smo postavili Draganu Šormazu, narodnom poslaniku u emisiji "Licem u lice sa Ivasom" na Telegraf TV-u.

Finski model za ostanak stručnjaka u Srbiji: Đorđević otvoreno o odlivu stanovništva, borbi protiv sive ekonomije i nasilja (VIDEO) (FOTO)

• Prisustvovali ste u bazi "Jug" kod Bujanovcu u Danu visokih zvanica vojnoj vežbi "Platinasti vuk 2018". Tamo su jedinice Vojske Srbije vežbala između ostalog sa Nacionalnom gardom Ohaja. Istovremeno, naši padobranci su na vežbi "Slovensko bratstvo 2018" u Rusiji. Ovo je još jedan dokaz politike vojne neutralnosti. Da li je ona održiva na duže staze?

- Pored američkih vojnika bili su tu i britanski vojnici, kao i pripadnici vojski iz regiona, uglavnom članica NATO. Učestovovali su i vojnici iz UAE.

Sjedinjene Američke Države nemaju samo vojnu saradnju u okviru NATO, već imaju saveznike na svakom kontinentu. Između ostalog i u arapskom svetu: Saudijsku Arabiju, Oman, UAE, Kuvajt, kao i Irak, posle svega. A opet na tom istom prostoru i Izrael.

Mi vodimo politiku vojnu neutralnosti, ali sarađujemo sa njima. Usvajamo te standarde i učestvujemo u mirovnim misijama širom sveta.

• Mislite da je politika vojne neutralnosti održiva?

- Ta politika jeste održiva. Mi nemamo nikakvih problema po tom pitanju. Ako pričamo o jednoj supersili, kako mnogi misle, Rusiji, ja ih ne smatram supersilom, već regionalnom silom - njima odgovara da vodimo takvu politiku.

S druge strane, NATO nema ništa protiv takve politike. Kao što vidimo, u regionu su sve njihove članice - i Hrvatska, Slovenija, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Grčka, Albanija, Crna Gora. Makedonija će kada se ratifikuje sporazum postati članica, verujem, u roku od godinu dana, jer su oni odavno završili Akcioni plan za članstvo (MAP).

Ostajemo samo mi. Njima je sasvim svejedno. Oni uopšte ne vrše nikakvu vrstu pritiska na tu temu. Uostalom, da bi neki postao član treba da aplicira. Oni nikome ne nude da postane član.

Što se tiče njih - nema problema, što se tiče Rusije, oni to tako žele. Što se tiče nas, održiva je takva politika, ali je pitanje isplativosti. U politici je to sve. Interes. Treba da pogledamo, šta je interes države i naroda Srbije, pa da osnovu toga da se rukovodimo.

• Šef ste Delegacije Skupštine Srbije u Parlamentarnoj skupštini NATO. Kada ste na zasedanjima, šta oni kažu o Rusima, nabavci oružja iz Rusije?

- Što se tiče nabavke oružja, oni nemaju nikakav problem, jer je to tržište.

Prošle godine u Rumuniji, na redovnom jesenjem zasedanju, pozvao sam članice NATO da povuku priznanje Kosova, posle svih dešavanja u Kataloniji i Španiji. Nije još uvek nijedna, ali neki drugi povlače.

S druge strane, rekao sam im da nemamo ništa protiv nabavke oružja od zemalja članica NATO: "samo nam dajte pod istim uslovima ili povoljnije neke vaše avione, koji su iste klase kao što je "mig 29" i plus obuku". Pošto mi ipak imamo neku zaostavštinu, jer imamo inženjere i stručnjake, koji znaju da održavaju "migove", a nikada nisu radili na "fantomima" ili na "tornadu", "miražu" ili "gripenima". Mi nemamo ljude za to. Morali bismo sve da stvaramo ispočetka. To sve košta.

Ali, ima "migova" u NATO koliko hoćete. S-300 postoji u Grčkoj. Te priče, "nama bi S-300 pomogao", pa NATO ima taj sistem i zna sve komponente. To su više medijske priče, naslovi za prodavanje novina više nego realnost.

Ne, nema toga u Parlamentarnoj skupštini NATO. O tome nas niko ne pita. To je političko telo. Tamo sede poslanici. Ne bave se oni vojskama, ratovima, strategijama i naoružanjem. Oni se bave politikom. Bave se uređenjem tih društava, jer NATO nije samo vojna alijansa.

U njoj se gledaju i određene vrednosti, poput građanskog društva i demokratije. Mada, ako vidimo da je u NATO Albanija, koja ne može da dobije status kandidata za EU zbog korupcije i kriminala unutar zemlje, ako je u NATO Turska, pod vladavinom Erdogana, onda su u pitanju neke druge strategije i pozicije.

Ali, sve ove pomenute države tražile da postanu članice i ispunile uslove kroz MAP. Međutim, napominjem da se Parlamentarna skupština NATO bavi više tim pitanjima.

Oni nas češće pitaju o naslovima u tabloidima. Nije im jasno, kako to da za pet godina održimo 44 vojne vežbe sa Vojskom SAD, 23 u okviru NATO i 6 sa Rusijom i svih 6 su u medijima maksimalno zastupljene, a ovih 67 nema nigde. To su pitanja, koja oni postavljaju. To je javna diplomatija.

Poneko postavi pitanje, zašto ne uvedemo sankcije Rusije. Smatram da ne treba ih uvedemo, ali imam drugačiji argument za razliku od većine mojih kolega, koji govore o nekom bratstvu ili ljubavi. Nije to baš tako bilo. Mi od 1919. do 1941. nismo imali diplomatske odnose.

Češće su Rusi pokazivali naklonost prema našim komšijama Bugarima, nego prema nama. Nisu bombardovali nikad, ali su sa vojskom prolazili kroz našu zemlju. Kada pitate šumadijske seljake za 1944. neće to biti baš lepe priče. Ali, bilo-prošlo.

Ali, recimo Poljska, zbog prestanka izvoza voća na rusko tržište dobija subvencije od EU u visini od 400 miliona evra godišnje, zato što je uvela sankcije. Mi izvozimo voće u Rusiju u vrednosti od oko 200-240 miliona dolara. Ko bi nama nadoknadio taj minus, kada bi uveli sankcije i prestali da izvozimo u Rusiju? Izvolte gospodo, platite, pa možemo da pričamo o tome. Do tada, mi nismo članica EU, već zemlja kandidat i nemamo pravo da uzimamo novac iz budžeta.

Kada to obrazlažem u Parlamentarnoj skupštini NATO, moje kolege - poslanici sa Zapada, koji znaju šta je biznis i poslovanje, to apsolutno razumeju i pred tim argumentom kažu da sam u pravu.

Ali, to da kažete "mi smo braća, ljubimo se u obraze", to za njih nije argument. To ih ne interesuje. Kažete da mi podržavamo teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine, da mi ne smatramo da je Krim Rusija, ali da ne možemo da uvedemo sankcije zbog navedenih razloga, onda oni to kao argument razumeju.

• Međutim, Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu jeste političko pitanje. Njegovo postojanje i funkcionisanje nam se spočitava?

- Ne, to niko ne pominje. To se više pominje u našim medijima i to više ona strana iz Moskve.

Kada vi nekome date diplomatski status, kao i za neki objekat, to znači da unutra mogu da budu ljudi sa oružjem. To niko ne govori. Šta će nam to?

Ako su to vatrogasci, šta će im oružje unutra? Ako su oni tu, kako bi nam pomogli oko elementarnih nepogoda, šta će im oružje? Ne borite se protiv poplava puškama. Šta će im diplomatski status? To je nešto nelogično da se traži.

Postoje ambasade, konzulati, sve što je predviđeno međunarodnim pravilima po pitanju diplomatije. Ne vidim zašto bi Humanitarni centar imao diplomatski status.

• Sve zemlje iz okruženja, koje su u EU, prethodno su postale članice NATO. Od 2016. godine, saradnja NATO i EU je institucionalno pojačana. Da li mislite da će Srbija biti stavljena pred izbor da uđe u NATO, ukoliko želi da pristupi EU?

- Ne, to nikada nije bio uslov za članstvo u EU. Ima vojno neutralnih država članica EU, poput Švedske, Finske, Austrije i Kipra.

• Ali, svi blisko sarađuju i vežbaju?

- Kao i mi. Mi se nalazimo u Partnerstvu za mir i okviru tog ugovora sarađujemo sa NATO. Ali, postoji i Napredno partnerstvo, pa su neki rekli, Šormaz to priča zbog Napredne stranke, ali je nemoguće drugačije prevesti. Takav oblik saradnje imaju Izrael, Australija, Japan, Švedska, Finska i još neke države, poput Švajcarske. Imaju posebne ugovore sa NATO o saradnji na još većem nivou.

Na primer, kada sam vodio delegaciju Skupštine Srbije u "Šejp", vojnu komandu NATO za Evropu, obilazali smo informativni centar, u kome se nalazi 150 monitora na kojima se prate vesti iz celog sveta, koje se posle analiziraju. Komandant u to vreme, bio je pukovnik iz Švajcarske, a ova država nije u NATO.

Imamo i primer Irske, koja je vojno neutralna, članica je EU i Partnerstva za mir, ali ništa ne radi. Naše aktivnosti su 1000 godina ispred njih u saradnji. Oni imaju takav odnos prema NATO. Sami razvijaju svoju vojsku.

Niko od nas to ne traži.

• A, da li bi želeli da nas vide u svom članstvu?

- Apsolutno. Mi smo, recimo, sedma država kontributor iz Evrope, koja doprinosi mirovnim misijama UN i EU.

Kada pogledamo sve naše misije u kojima učestvujemo, bilo da su pod okriljem UN ili EU, sve su u okviru država članica NATO. Oni su veoma zadovoljni ušešćem naših pripadnika Vojske. Naročito Amerikanci. Imaju veoma visoko mišljenje o našim oficirima.

Prošlog novembra sam u jednoj njihovoj vojnoj školi u Pensilvaniji, gde je bilo nekoliko naših oficira, o kojima su govorili samo najbolje.

Mi smo i odlukom Vlade potpisnici koalicije za borbu protiv DAEŠ-a, odnosno Islamske države. Borimo se na obaveštajnom nivou. Nismo poslali vojsku, ali smo obučavali iračke pilote i što još važnije uputili smo na teritoriju ove države naš medicinski tim, koji je obučavao tamošnje vojne timove. Za to smo dobili bukvalno najviše ocene. U izveštaju za generalnog sekretara se navodi da je naš tim uradio sve na maksimalnom nivou NATO standarda. To znači, da ni Amerikanci ne bi bolje uradili.

Naravno, da bi oni nas voleli da vide u članstvu. Ali, ponavljam, sve ove države koje su postale članice EU, svojom su voljom postale članice NATO.

• Međutim, većina stanovništva u Srbiji je protiv članstva.

- Ankete tačno kažu. Ali, imate tabloide, koji svakog dana pišu o nekom "đavolskom NATO" na naslovnim stranama, imate vesti u kojima se predstavlja da je nama Rusija naš najveći prijatelj ili što je još gore imamo percepciju kod građana da nama ekonomski najviše pomaže Rusija. Ona ne postoji, što se tiče ekonomski pomoći. Ona ne može ekonomski sebi da pomogne, a kamoli nama.

Rusija je u jednoj katastrofalnoj ekonomskoj situaciji. Meni je drago što je tamo Svetsko prevenstvo, pa će naši građani moći da se uvere.

Poslednjh 20 godina nama najviše pomaže EU i najviše investiraju kompanije iz Unije, a zatim su tu i SAD, Turska, Kina. Svi oni mnogo više ulažu u Srbiju, nego što je to Rusija.

O tome, nama najčešće postavljaju pitanje, kada odemo u Parlamentarnu skupštinu NATO. I onda je to teško objasniti. Zašto mi ne predstavimo te stvari našem narodu. 67 odsto našeg izvoza ide na tržište EU. Oni kupuju od nas, ne kupuju Rusi. Mi hoćemo da prodamo, ali oni ne kupuju. 25 odsto izvoza ide u zemlje članice CEFTA. Kada izračunate, to je 92 odsto, što znači da je 8 odsto našeg izvoza za ostale. Ostali su Kina, Ukrajina, SAD, severna Afrika, Švajcarska, Norveška i Rusija. Ali, to je u ostalih samo 8 odsto.

Mi smo se već odredili, gde smo i šta smo. Nama iz Srbije ode jedna Ćuprija godišnje, 40 hiljada ljudi. To je najveći problem Srbije. Gde odu? 35 hiljada ode u države članice EU, 5 hiljada ode u Ameriku, Kanadu, Australiju, Novi Zeland. Niko ne ide da živi u Rusiju i Kinu. Odu samo oni koji dobiju posao preko građevinske kompanije, pa privremeno tamo žive.

Volim da kažem i ponavljam rečenicu, za koju mislim da je najvažnija i o kojoj treba razmišljati: Srbi će biti u Evropskoj uniji, samo je pitanje da li će biti kao narod ili kao država. Mnogo je bolje da budemo kao država sa narodom, nego da nam sav narod ode. To će se dogoditi, ako ne ubrzamo ovaj naš proces.

Vi ovde imate posla sa mladim ljudima u redakciji, koji rade u jakoj, savremenoj firmi, koja funkcioniše po zapadnim standardima i imaju bolje prosečne plate nego što su prosečne plate u zemlji. Ali, kada bi sproveli anketu, i oni većinski žele da odu iz zemlje. Iako imaju sigurniji i bolji posao, ali ako znaju da tamo negde mogu da zarade još više, da budu mirniji i sigurniji, zašto to ne bi uradili.

• Kako onda preokrenuti tu klimu?

- To je naš posao. To je posao nas, koji se bavimo politikom. Nažalost, ja doživljavam, kada govorim ove stvari otvoreno, da me nazivaju izdajnikom ili NATO lobistom. Neki ljudi, koji bi želeli da nas vrate iza vremena Garašanina.

Oni nemaju pojma o čemu govore. To su ljudi i partije, koje nemaju šta da ponude Srbiji, pa onda stalno izmišljaju neke neprijatelju.

Ljutim se i na kolege iz moje partije, kada govore o devedestima. Pustite devedesete. Ja znam šta su devedesete. Mene su Slobodan Milošević i njegov režim xy puta hapsili. Svi znamo šta su devedesete, ako hoćemo pošteno da se okrenemo na to vreme, kako se živelo pod sankcijama, kako je danas. Sada da isterujete neku pravdu, kako je bilo devedesetih.

Ko je dobio ratnu reparaciju, a izgubio rat? Ko je naplatio bilo šta, a da je izgubio rat? Jedini slučaj koji imamo u svetu i to dobrovoljni slučaj je Maršalov plan, kada su zapadne države, a pre svega SAD rešile da obnovu Nemačku.

Pustite devedesete. Mi smo u devedesetima sve izgubili. I ono što danas živimo, živimo zbog devedesetih. Dok god ih pominjemo, živećemo u devedesetima. Zatvorimo ih. Neka istoričari pišu o njima. Mi, koji se bavimo politikom, moramo da se bavimo budućnošću. Moramo da projektujemo, kako će ova država ići napred. Kako da ovi građani nikada ne dožive rat i kako da žive, kao i svi ostali normalni narodi i države u Evropi.

• Vi ste i predsednik Grupe prijateljstva sa SAD u Skupštini Srbije. Imate kontakte sa kongresmenima. U poslednje vreme se često govori o lobiranju u Vašingtonu, a sve zbog finalne faze briselskog dijaloga. Šta zvanični Beograd može da učini kako bi popravio svoju poziciju u Beloj kući i na Kapitolu?

- To je najvažnije pitanje. Nije najvažnije pitanje NATO. Meni često jedna neozbiljna poslanica kaže Natovac ili NATO lobista - gluposti. Ni sam sa sobom nisam načisto da li treba da apliciramo za ulazak u NATO ili da ostanemo vojno neutralna država. Jedan dan mislim jedno, jedan dan drugo.

Međutim, nešto što je najvažnije za Srbiju u ovom trenutku, resetuje i popravi odnose sa SAD. To je ono što je najbitnije. To je moje mišljenje, ali znam da sam u pravu. To što se sada neko setio, a bio je devedesetih aktuelan, da treba da se lobira, naš narod ima izreku i za to, ali je neću reći. Trebalo je mnogo ranije svima da to dođe u glavu.

SAD su 25 odsto svetskog BDP-a. To znači, ako postoje 4 dolara na svetu, jedan je američki, a 3 su svih ostalih na planeti. Kina je druga ekonomska sila sveta. Kineski BDP je 62 odsto američkog. To znači da ako SAD vredi 100 dolara, Kina vredi 62. To što neki priča da će Kina preteći Ameriku - možda. Ali ne za naših života. Kada bi Amerikanci legli i prestali da rade bilo šta, pa da onda ovi imaju jedno 100 godina da ih stignu.

A da li znate gde je Rusija? 7,7 odsto američkog BDP-a. A znate li koliko je američko odvajanje za odbranu i bezbednost? 6,9 odsto BDP-a. To znači da Amerikanci izdvajaju sedam dolara, a Rusi sve zajedno vrede 7,7 dolara. Amerika izdvaja 10-11 puta više za odbranu i bezbednost nego Rusija.

Sad na sve to dodate tradicionalne veoma bliske partnere: Japan, Filipine, Australiju, Novi Zeland, ceo arapski svet, NATO i njihov BDP.

I sada neko kaže, udružiće se Kina i Rusija. Neće se nikad udružiti, zato u Kini decu uče da je od Urala do njih sve kineski prostor, koji je zauzela imperijalna Rusija. Što je manje-više tačno, jer je evropska Rusija do Urala. Sve preko je nešto, što je nekada ruska carevina osvojila u kolonijalnim ratovima i zadržala. Rusija je jedina u okviru svojih granica zadržala kolonijalne posede. Englezi, Belgijanci, Nemci, Holanđani su sve izgubili. To su kolonijalne granice ruske države, priznate u svetu.

A i zašto bi se udruživali. Kina mnogo više zarađuje u ekonomskim odnosima sa SAD, Japanom i svim ostalim državama koje sam naveo, nego sa Rusijom. To je realnost.

Mi moramo da popravimo odnose sa SAD. To je zakonitost u spoljnoj politici - uspešan si u međunarodnim odnosima, onoliko koliko imaš dobre odnose sa SAD. To je aksiom, činjenica od Drugog svetskog rata na ovamo i nije promenjena.

Pogledajte, samo kada su glasanja u UN. Pogledajte odnos snaga u Savetu bezbednosti UN. To što Rusija i Kina imaju pravo veta je jedna druga stvar, ali pogledajte ko uvek ima većinu. Ko u Skupštini UN uvek ima ogromnu većinu.

Nije to slučajno. Mi smo nekada imali najbolje moguće odnose sa SAD. To će u julu biti obeleženo. Predsednik Vudro Vilson je napisao proglas, koji je objavljen u svim medijima u SAD i podigao je srpsku zastavu na Beloj kući. Samo je jednom podignuta francuska i onda srpska zastava na Beloj kući. Ne postoji drugi primer u istoriji SAD. Uvek se vijori zastava SAD - jednom se vijorila francuska i jednom Kraljevine Srbije. Nijedna nacija nije to doživela, što su doživeli Srbi.

Vudro Vilson je izlobirao u celom svetu da se prizna i prvi je priznao da je Vojvodina svojom odlukom sastavni deo Kraljevine Srbije.

• Kažu, zahvaljujući malo i Pupinu.

- Ne malo, nego mnogo, ali to je naša pamet. Pupin je verovatno najsposobniji Srbin koga smo imali. Ali, evo vam i taj primer. Zašto je Pupin živeo u Americi, zašto je Tesla živeo u Americi, zašto Comtrade group radi u Americi?

Koja je razlika između SAD i Evrope, otkad su se oslobodile kolonijalnog statusa? Što su SAD otvorene za novo, dok je Evropa uvek konzervativna. SAD su tri puta promenile celu trasu - pruge, pragove, kompozicije, lokomotive - na pruzi između Njujorka i Los Anđelesa, a da Englezi nisu promenili između Londona i Mančestera, odnosno prvu prugu koja je krenula.

To su SAD. One su uvek gladne za novim i daju šansu ljudima, koji donose nešto novo. To je američki san. Zato se tamo odlazi.

Kada sam bio u srednjoj školi SAD je imala 220 miliona stanovnika, sada ima 350 miliona. Oni napreduju i mi moramo da se vratimo na te odnose.

• Da li je pitanju zaista pola miliona dolara za otvaranje vrata Bele kuće, kako se predstavlja u medijima, ili su stvari zapravo mnogo složenije?

- Stvari su mnogo složenije. Svođenje na pola miliona dolara je smešno. Pa, Trampova zgrada koliko vredi. Kakvih pola miliona dolara. Stvari su mnogo složenije od toga.

Da, potrebno je da imamo lobi kuće, to smo trebali odavno da uradimo, ali je potrebno i da mi kažemo "u redu, šta je bilo, bilo je". Nedavno smo gledali "Nemanjiće", ali ko zna istoriju, zna šta je uradio Stefan Nemanja ispred grčkog cara. Izašao je gologlav i bosonog pred njega, stavio omču oko vrata, dao mu mač i rekao: "Spašavaj ili ubijaj". Oprostio mu je car, a posle toga je Srbija postala moćna, velika, bogata i uticajnija, pa je posle ugrozila i samu tu carevinu.

Neke stvari moramo da priznamo. Moramo da priznamo smo mi pogrešili devedesetih, mada oni to od nas i ne traže. Moramo reći da ćemo biti saveznici i dalje, da ćemo ponovo postati prijatelji, moramo da sarađujemo i onda će oni nas ispoštovati. A, ne da ih nazivamo ubicama, zlotvorima, zločincima...

• Ali, 1999. se ne može zaboraviti.

- Ko kaže da se zaboravi? Ja sam 1999. godine bio na topu i pucao sam na njih, pa sam sada šef naše delegacije u NATO. Sa ove strane Drine je milion Srba izgubilo život zbog Prvog svetskog rata. Ali, 1919. godine Kraljevina SHS je imala kompletne diplomatske i ekonomske odnose i sa Bečom i sa Peštom. S druge strane Drine 800 hiljada Srba je izgubilo život 1945. godine. SFRJ je oprostila ratnu reparaciju Nemačkoj. 20 godina je prošlo od bombardovanja, mi pričamo o bombardovanju.

Odem na zasedanje Parlamentarne skupštine NATO i neke naše kolege kažu tamo "znate vi ste nas bombardovali". Oni ćute. Šta da kažu. Ti ljudi, koji tu sede nisu bili 1999. godine. Šta da kažu. Bilo-prošlo. Ne može da se vrati vreme unazad, da se ispravi. Moramo da idemo napred.

Šta očekujete, da oni nama kažu "izvinite"? Oni će reći da smo mi imali dikatora na vlasti.

Podsetiću, oni koji napadaju Amerikance, a možete naći i u medijima, SRS ili Srpski četnički pokret, u svakom slučaju Vojislav Šešelj, nudio je Amerikancima dobrovoljce SČP da idu da ratuju protiv Sadama Huseina. A, sada priča kako su oni ubili Sadama Huseina.

Pustite te ljude, koji ne znaju da se bave politikom. Zaboravite na njih. Oni pričaju samo neke priče zbog svog lepog života, a ništa dobro nisu doneli Srbiju.

Mi moramo da se pomirimo sa najjačom svetskom silom. Moramo da postanemo saveznici i prijatelji najjačoj svetskoj sili. To je moje mišljenje. Kada to uradimo, onda ćemo sigurno krenuti napred i kao država biti dovoljno uvaženi.

Samo neka se sete stariji ljudi. Ko je nas spasio 1948. godine? Ko nas je hranio? Otac i deda su mi pričali o Trumanovim jajima. Kada je bila Rezolucija Informbiroa, odnosno ruska, nama su Amerikanci pomogli. Titova Jugoslavija, socijalistička država, imala je status najpovlašćenije nacije u trgovini sa SAD.

Oni su kupovali "juga". Mi nismo kupovali "juga". Oni su ga kupovali. Oni su nam uvek pomagali i bili uz nas. Onda smo im mi pogrešnom politikom okrenuli leđa. Neka misli ko šta hoće, to je moje mišljenje. Nismo shvatili da je pao Berlinski zid i platili smo skupu cenu zbog toga. Više ratova na području Jugoslavije, bombardovanje, Kosovo i sve ono što danas živimo.

Gradonačelnik Dejtona, u vreme Dejtonskog sporazuma, Majkl Tarner, koji je sada kongresmen SAD, rekao mi je da je prisustvovao svemu onome što je bilo u Dejtonu. Kazao je da kada je sve oko BiH završeno uspešno, da je bilo ponuđeno Slobodanu Miloševiću da ostane zbog dogovora oko Kosova. On je seo na avion i otišao. Nije hteo da razgovara. Kaže da je bila spremna mnogo bolja ponuda sa američke strane, nego što je sadašnja situacija.

• Na Samitu EU baš na Vidovdan očekuje se usvajanje zaključaka o napredovanju zemalja koje žele da postanu članice. Prema onome što je do sada dospelo u medije, bićemo upozoreni na odstupanje od zajedničke spoljne politike i kao i da postoji zabrinutost zbog nedovoljne primene dogovorenog u dijalogu sa Prištinom. Vi ste i član Odbora za spoljne poslove, ali i evropske integracije. Kako vidite ove zaključke?

- Zaključci su dobri za Srbiju. Ovo oko briselskog dijaloga, ne bih se baš složio. Ali, to je neki princip koga se drže na Zapadu, oni uvek pozivaju obe strane, a ne samo jednu. Barem ne javno. Šta je iza kulisa, to je druga stvar.

Znam da se vrši pritisak na Prištinu da završi posao oko Zajednice srpskih opština. Međutim, Priština se ovako ponaša zato što joj se može. A zašto? Zato što ona mnogo manje gubi nego mi. Oni teško mogu da dođu do statusa kandidata. Znate, pet država članica EU nije priznalo Kosovo kao državu, tako da teško da mogu da dobiju status kandidata.

Oni se samo nadaju viznoj liberalizaciji, koju još uvek nisu dobili. Ali, ne mislim zato što nisu ispunili uslove, već zato što im ne dozvoljavaju da krenu sa Kosova, iako im je vizna liberalizacija obećana. Sada je i to malo igra i dvostruki standardi EU. Ali oni uzimaju naše pasoše, kao naši građani, pa idu u zemlje EU.

Ovi razgovori u nedelju će, nadam se, mnogo toga otkočiti. Nama je mnogo teže, našoj pregovaračkoj strani, predsedniku Vučiću je mnogo teže nego njima. Mi želimo evropsku perspektivu, oni su toliko daleko od evropske perspektive da mogu da se ponašaju neodgovornije.

Što se tiče usaglašavanja sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU, nije samo pitanje sankcija prema Rusiji. Mi smo pali na 50 odsto usaglašenosti sa rezolucijama EU. Sve rezolucije koje se tiču Rusije, mi ne podržavamo i ne usvajamo. Mi smo nekada imali 90 i nešto odsto usaglašenosti. Sada smo pali na 50 odsto. Što se tiče drugih stvari, poput ljudskih prava, Turske, Sirije, Kurda, mi se tu usaglasimo, ali kada je u pitanju Rusija onda ne podržavamo.

To je primedba na nas, da mi moramo već jednom jasno da kažemo gde smo, šta smo i kakvi smo. Mislim da mi to moramo da počnemo da radimo. Nama je evropska perspektiva spas za celu situaciju u kojoj se nalazimo kao država.

Evropska perspektiva je ono što drži nas trenutno i privredno. Ne bi došla kompanija iz Nemačke da investira u Pančevo toliko novca i da gradi, a da ne znaju da imamo evropsku perspektivu i da ne znaju da će ta njihova kompanija biti deo zajedničkog tržišta. Dovoljno je samo da pogledamo naš izvoz, kada ne bismo imali evropsku perspektivu. Imali bismo mnogo manje investicija i mnogo bi bila teža ekonomska situacija. Država i nacija nam od toga zavisi.

• Da li će Kosovo biti uslov svih uslova za pristupanje EU?

- Kosovo nije i ne može da bude uslov. Normalizacija jeste uslov. Kosovo ne može da bude uslov, zato što pet država članica EU ih nije priznalo.

Kako možete da tražite od Srbije da prizna nezavisnost Kosova, kada to nije učinila Španija. Normalizacija odnosa, da mi tu nemamo neke smetnje, dok se ne reši statusno pitanje i pravno-obavezujući sporazum o kome se govori. Videćemo, šta sve biti u njemu. Čini mi se da bi to trebalo da bude sporazum, po kome, Srbija neće smetati Kosovu na putu ka EU, ali zašto bi Srbija smetala, kada će smetati Španija. Šta se nas to tiče.

Oni ne žele da unesu problem u Uniju, što već imaju sa Kiprom i Slovenijom i Hrvatskom. Zato kažu, rešite sve vaše probleme, pa ćemo onda da razgovaramo o članstvu.

• Za trenutak bih se vratio na Delegaciju Skupštine Srbije u Parlamentarnoj Skupštini NATO. Na poslednjem zasedanju poslanica radikala Nataša Jovanović je imala, kako su mnogi ocenili, neprimeren istup, hvaleći Rusiju i napadajući NATO. Usledio je i slučaj "Omerović". Kako vidite ove događaje? Koliko štete ugledu države i parlamenta?

- Štete, naravno da štete. Što se tiče Omerovića, nisam bio tu, ali je stvarno mučna priča. Nas četvoro smo u Skupštini najduže - Meho Omerović, Gordana Čomić, Veroljub Arsić i ja. Mi smo od decembra 2000. godine jedini bez prestanka u Skupštini Srbije. S tim što ja imam i jedan savezni mandat, dok je bila zajednička država. Može da se kaže da sam trenutno poslanik sa najviše staža i iskustva u Srbiji.

Što se tiče slučaja sa Mehom Omerović, treba biti brzo rešen. Ne znam šta on čeka. Ne znam šta mu je na pameti, ali nije dobro. Sigurno da šteti državi Srbiji.

S druge strane nastup Nataše Jovanović ne šteti mnogo, zato što sam posle sve "ispeglao". Ali je bio skandalozan nastup. Prvo, to nije bilo za izgovoriti u našem parlamentu, a kamoli da to izgovorite u parlamentu države Poljske. Poljaci imaju poseban odnos prema Rusima. Naročito Varšava. Ljudi to kod nas ne znaju. Mi stalno govorimo kako smo mnogo stradali, što je tačno, ali u Varšavi kamen na kamenu nije ostao u Drugom svetskom ratu.

Čak je Hitler imao jednu ludačku naredbu 1944. godine, da nemačka vojska likvidira sve stanovnike Varšave, zbog jednog ustanka koji su digli u februaru te godine. Pokušali su da naprave neku novu republiku oko Varšave, kako bi ona bila neka vrsta klice za pregovore sa saveznicima, kada padne Nemačka, da bi Poljska ostala nezavisna i van onoga što je posle bio istočni blok.

Nisu uspeli, jer verovali ili ne, Staljin je tada zaustavio vojsku i pustio Nemce da završe sa tim ustankom. Nije im pomogao, znao je o čemu se tu radi. I upad Rusije u Poljsku 1939. godine je bio dogovor Staljina i Hitlera.

Izgovoriti to u Varšavi, gde ljudi ne gaje baš simpatije prema Nemcima, ali apsolutno nikakve prema Rusiji, jer su živeli 40 godina pod terorom Moskve, kako kažu. I vi ustanete i kažete "znate šta, pazite šta radite, nemojte da prelazite crvenu liniju, inače će vam Rusi to i to". To kažete u Varšavi? Ne možete ništa gore da im kažete. Psovanje majke u odnosu na to nije ništa. Ona je sebi dala za pravo da to izgovori. Bio sam zabezeknut. Znao sam da neće govoriti u skladu sa državnom politikom, ali da će takve stvari govoriti, to nisam mogao ni da pretpostavim.

Međutim, to su i ostali shvatili. Cela ta skupština, svih tih 500 ljudi, koje to slušalo, iz njenog izlaganja je shvatilo da je ona incident i da to nije nešto što je ozbiljno. Kada je došao red na mene da govorim, praktično sam se izvinio svima njima i rekao "ovo je stav poslanice jedne ultra-desne partije koja nikad više neće ući u skupštinu, tu su do narednih izbora, ovakve izjave više nećete morati da slušate koje nemaju veze sa realnošću".

Kada je u pitanju izveštaj o Zapadnom Balkanu, izneo sam par nekih primedbi, sve do jedne su usvojene. Izveštaj je krajnje pozitivan po nas. Tako da se u suštini dobro završilo, ali jeste bilo neprijatno.

M.Ivas (marko.ivas@telegraf.rs)