Zona sumraka srpske opozicije: Nit brige, nit pameti

Stranke opozicije kao da su prespavale buđenje ranog proleća i egzistiraju po principu "ako zažmurimo, možda nas neće videti"

Najnoviji apel Dragana Đilasa za ujedinjene opozicije u njegov Savez za Srbiju može se shvatiti i kao poslednji vapaj za spasavanje projekta koji je u startu bio osuđen na propast. Ako je Nenad Čanak 2000. godine govorio "zapušite nos i glasajte za DOS", 2018. godine nema razloga čak ni da se zapuše nosevi, jer se sadašnji opozicioni lideri ne mogu dogovoriti ni da sede zajedno, a kamoli da pred narod izađu sa nekim valjanim predlogom osim da im verujemo na reč da su bolji od Vučića.

Koje tri ključne poruke je Tusk doneo u Beograd

Preporučujemo

Pošto nije uspeo da se trijumfalno vrati u fotelju gradonačelnika Beograda, Dragan Đilas je, svojstveno srpskim političarima, kandidovao "plan B" za opstanak na političkoj sceni. Ovog puta beži od političkih titula poznatih u naučnoj praksi, već želi da menadžeriše. Kao što je svojevremeno njegov prethodnik na čelu demokrata Boris Tadić plasirao kovanicu za Kosovo "više od autonomije, manje od nezavisnosti" koja običnom svetu nikada nije bila jasna, Đilas je sada objavio parolu "više od koalicije, manje od partije". Naravno sa njim na čelu.

Tu izgleda dolazimo do ključnog problema. Na čelo hoće i Saša Janković. Kada već nije uspeo da postane predsednik, premijer ili šta god je već planirao, sada bi da bude lider opozicije. Međutim, za godinu dana nije uspeo ni da sačuva svoj Pokret slobodnih građana, iz koga je netragom nestao prvi ešalon ljudi koji ga podržao prošle godine u trci za šefa države.

Umesto Đilasovog predloga, Janković je ponudio svoj papir gotovo šifrovanog naziva 381. Šta god to bilo. Suština njegovog odbijanja Đilasovog predloga, koji mu je, kako je sam priznao bio dobar za Beograd ali ne i za Srbiju, da neće da deli funkcije, već hoće borbu za novu politiku. Međutim, ostaje nepoznanica kakva je to politika, kada za skoro godinu dana postojanja PSG nije uspeo ni da napiše program svoj Pokreta.

Osim što javno neće da se nadmeće za funkciju, tačka razdora Jankovića i Đilasa su Dveri i DSS. Naime, ove desničarske partije nisu po ukusu Saše Jankovića. S druge strane, Đilas izgleda nema ništa protiv nasilja Boška Obradovića u Skupštini Srbije i na ulici, odnosno njegovih izjava "seksualna orijentacija nije ljudsko pravo“, ili ponude Bošnjacima da se „izjašnjavaju kao Srbi muslimanske veroispovesti". Naime, bivšem gradonačelniku Beograda su dobrodošli svi koji su protiv Vučića, jer poziva na zajedništvo demokratske nacionalne i demokratske građanske Srbije.

Nema šta, baš invetivna ideja.

Treći član ove družine bez kormilara Vuk Jeremić i dalje, barem javno, živi u ubeđenju da će se svi skupiti na gomili. U međuvremenu, tvituje, fotografiše se kod frizera, putuje po svetu. Čini se, baš mu krenulo.

S druge strane, ostale stranke opozicije kao da su prespavale buđenje ranog proleća i egzistiraju po principu "ako zažmurimo, možda nas neće videti".

Demokrate čekaju unutarstranački izbori. Ko bi na čelo, čini se niko. A, možda je tako i bolje. Kada se vidi primer Dosta je bilo. Na čelo ovog Pokreta je došao Branislav Mihajlović, koji se od izbora trudi da objasni da nije Radulovićev fikus.

Pošto svih ovih stranaka nema na mapi istraživanja javnog mnjenja, ima ih barem u Skupštini Srbijie. Najčešću floskulu koju koriste jeste da SNS zloupotrebljava političku moć u parlamentu, tako što predlaže što više amandmana na prve članove prvog zakona koji je na dnevnom redu. Zaboravljaju da su upravo oni to patentirali. Naime, u poslednjih nekoliko meseci desetak opozicionih poslanika podnosili su preko trista, gotovo istovetnih amandmana, obično - briše se.

Međutim, izgleda jedino što je obrisano, sportskim žargonom rečeno, jeste pod i to istom opozicijom od strane Aleksandra Vučića i SNS, koji već šest godina ne znaju za poraz.

No, da ostavimo to po strani. Daleko ozbiljnije je to što ta ista opozicija ne nudi građanima nijednu ideju vrednu razmišljanja. Dok se lomi sudbina kosovskog čvora, dok se posle 16 godina prvi put lideri EU okupljaju zbog ovog parčeta sveta, dok mudro treba izabrati put između Istoka i Zapada, oni čekaju da taj isti Vučić završi sav posao, kako bi mogli da ga dočekaju na nož.

Do tada samo kažu da su protiv svega. Sve je loše.

Pošto nisu imali hrabrosti da dok su bili na vlasti progutaju žabu i reše ono što nam svima stoji nad glavom, sada iz debele hladovine čekaju finalno rešenje. Čini se da Srbija neće sačekati njih.

M.Ivas (marko.ivas@telegraf.rs)