Dođe mi da sve pitam, zar stvarno hoćete da nas izgine i ovo malo? Vučić iskreno: Hoću da uložim u život, ne u smrt

Srbija, Bosna, Crna Gora, Albanija, Makedonija… sve su to tek statističke greške na velikoj mapi sveta. I tek kada se o nama bude pričalo kao o prostoru sa dvadeset i više miliona ljudi povezanih zajednič­kim tržištem, možemo da računamo na to da smo ravnopravni partner - kaže predsednik Srbije

Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić otvoreno je govorio za "Ekspres" o rešenju najtežeg nerešenog zadatka iz istorije – kosovskog pitanja. Zašto je jedina politika koja je za nas realna i održiva – politika života. Šta sve moramo da promenimo da ne nestanemo kao narod i kakva je budućnost pred nama.

Vučić veruje da je moguće potpisati sporazum sa Prištinom u ovom roku

Preporučujemo

Sa Aleksandrom Vu­čićem počinjemo od pregovora i Novog Beograda. Vrlo prost razlog. Nedavno se kod Milomira Marića pojavio Ramuš Haradinaj. I uradio je to onako kako se radi na ulici. Na neki način je rekao – evo me, tu sam i na sve sam spreman. I da smo sada na sredini prve decenije dvehiljaditih, i da je sa druge, naše strane Vojislav Koštunica, sigurno ga ništa ne bi razumeo. A Aleksandar Vučić, koji nije od onih koji od ulice imaju dva kišna petka i kojeg su, između ostalog, odredili novobeogradski blokovi, Zemunska gimnazija, šah i Zvezdin „sever“, koliko je on razumeo onog drugog, koji osim ulice nema ništa drugo.

– Ipak, hajde da ne zaboravimo koliko bi Haradinaj istinski bio hrabar da nema iza sebe, verovatno najvećeg „mangupa“ na svetu, onog koji nas je, on, a ne Haradinaj i OVK, i pobedio 1999. godine i koji jeste i autor i realizator kosovske nezavisnosti.

I to jeste ono što je naš prvi i osnovni problem u ovim pregovorima. Činjenica da imamo posla sa ljudima, sa silom, za koju je kosovska nezavisnost gotova stvar. Haradinaj je tu samo glasnogovornik, i to ne Kosova i albanskih ideja, nego pre svega onoga što Amerika želi i hoće da sprovede.

A sa druge strane smo mi u velikoj meri i sami. To ne znači da nemamo prijatelje u svetu, Rusija i Kina svakako to jesu, ali ovde, na ovom terenu, u ovim pregovorima, mi najveći deo toga moramo sami da iznesemo. Moramo da stanemo pred sve ostale i da kažemo jasno šta želimo.

Znate kako je Džon Kenedi govorio – da se ne plašimo da pregovaramo, ali da nam osnova za pregovore ne bude strah. I kada smo već kod njega, zapamtio sam još jednu njegovu rečenicu, a savršeno se uklapa u naš osnovni zahtev – da nema pregovora kada ti kažeš – ovo što je moje, moje je, a o onome što je tvoje možemo da pregovaramo. Pa ne može. I Haradinaju i onima koji stoje iza njegove navodne hrabrosti. Ne može, pošto pregovori nisu pregovori ako se ne završavaju kompromisom. Sve drugo bila bi prisila, protivpravna, ali i bez dugoročnih obavezujućih posledica. Henri Kisindžer je to formulisao kada je rekao da nema pregovora u zarobljeništvu. I da, i kada ih ima, onaj s druge strane mora da bude svestan da će pristanak zarobljenika biti iznuđen, da će biti dobijen prisilom. A takvi ugovori nigde na svetu ne važe.

I to je ono na čemu ja, na čemu Srbija stoji u ovim pregovorima. Hoćemo ih, nikada ne­ ćemo odustati od njih, ali da budemo zarobljenici, da se pla­šimo i zato pristajemo, da ne dobijemo ništa, e, to ne može. I to mogu da kažem, i Haradinaju i onima iza njega, na svakoj ulici, u Beogradu, Prištini, bilo gde, bez trunke straha. Zato što znam gde stojim i iza čega stojim.

Po jednoj definiciji, pregovore gubi onaj ko prvi pomene cifru. Da li je pominjana, bilo koja, i ko ju je pomenuo?

– Niko. Previše sve ovo dugo traje da bi bilo ko dobio ili izgubio na taj, amaterski način. I jeste da sve vreme govorimo o vrednosti, o onome šta je u celoj toj priči vrednost za nas, a šta za njih, ali je ta vrednost, u oba slučaja, previše velika da bi se odredila bilo kakvim brojevima. I ne samo to, naslušao sam se čaršijskih priča, raznih gluposti na kojima su insistirali moji politički protivnici, a za čijeg vremena nismo izgubili samo ono za šta Albanci i zapadni svet nisu imali dovoljno vremena da nam otmu, ali to je taj licemerni odnos u kojem nema pogleda u budućnost, niti odgovornosti za loše učinjeno ili propušteno. Neću, na kraju, da dozvolim da naša vrednost ne vredi ništa. A Kosovo jeste na­ša vrednost, jeste nešto što je neprocenjivo, jeste mesto na­še kulture, spomenika, istorije, i kada je o tome reč, jedini moj problem je činjenica da ne želim da tu vrednost, vrednost Kosova, merim životima. Posebno ne životima Srba sa Kosova, ali ni životima svih drugih građana Srbije. To ne mogu da dozvolim, i to ne samo kao neko ko misli da je život iznad svega, nego i kao racionalan čovek, koji zna koliko nas je malo i koliko svaki san o Kosovu prestaje onog trenutka kada nas ne bude bilo. Zato mi je, u ovim pregovorima, taj život, naš ovde i Srba na Kosovu, na prvom mestu.

Dakle, nemate nameru da ostavite mnoštvo spomenika iza sebe? Vaš bi tada bio, u Srbiji, najveći?

– Da, to je to najgadnije pitanje. Koliko je ko mrtvih a slavnih iza sebe ostavio. Neki put mi se čini da je jedina mera, koja je ovde prihvatljiva, ona koja je u grobovima i kosturnicama. I dođe mi da sve pitam, pa zar stvarno to hoćete? Da i ovo malo nas izgine? Za neki mit, imaginarnu slavu, za novi poraz, ili za preskupu pobedu posle koje nikoga više ne­ će biti. I plašim se toga, najiskrenije. Plašim se da li ćemo imati dovoljno snage, volje, želje, pa i vremena i slučajnosti da taj deo u sebi promenimo. Da počnemo da volimo život, sve ono što on donosi, da se ne plašimo izazova, da tražimo rešenja, životna, korisna, i da prestanemo sa tom ideologijom smrti kao jedine izvesnosti, jedinog načina koji nam je na raspolaganju. Život je izvesniji od smrti. Stiven Hoking, čak i kada je umro, upravo je to dokazao. I prešao u neki novi oblik energije, nastavio da bude tu, ostavio nam novu teoriju o paralelnim univerzumima. Razumete? Ništa nije nemogu­ će, to je ono što želim da nau­čimo. I nije kraj jedino rešenje. Upravo suprotno, kretanje je ono što stvara rešenja, što nam ne dozvoljava da budemo zarobljeni u jednom univerzumu, u jednom zakonu, jednoj ideologiji, jednom načinu i jednom jedinom izlazu. A kako mi je taj uporni čovek, koji je pobedio sam sebe i sve svoje bolesti izuzetno drag, vrlo dobro sam zapamtio jednu njegovu rečenicu. „Inteligencija je sposobnost prilagođavanja promeni.“ I ta vrsta inteligencije je nama, Srbiji, jako dugo falila. Sada moramo prosto da je naučimo. Svet oko nas se menja, moramo i mi.

Prema jednoj Vašoj izjavi sa konferencije za štampu, mora prvo da nas bude da bismo se menjali?

– Kada sediš na jednom mestu baveći se, na pogrešan na­ čin, samim sobom, kada te je strah da otvoriš prozor, pogledaš napolje, onda je vrlo mogu­ će da nećeš primetiti šta se, uistinu, dešava. I plašim se da nam se upravo to i dogodilo. Suviše dugo smo bili okrenuti samo sebi, svojim napamet naučenim drevnim istinama, svojim mitovima o veličini i va­žnosti, svojim ubeđenjem da smo sami sebi dovoljni, da smo najveći, najbolji, najpametniji, da, jednostavno, nismo primetili da nas – nema. Da nestajemo, smanjujemo se, iščezavamo. I nismo mi za poređenje sa onim stvarno velikim zemljama, ali moramo da znamo da se to, što se njima dešava, dešava pod našim zatvorenim prozorom.

U Kini se godišnje rodi nekih 17 miliona beba. U Rusiji više od milion i po. U Americi gotovo četiri miliona. I nisu to tek puste brojke. To su oni koji će sutra čekati našu decu, naših šezdesetak hiljada beba, a toliko ih se u Srbiji godišnje rodi, da sa njima rade, sarađuju ili, možda, da njima vladaju.

I neće biti tu ni nostalgije, ni sentimenta, ni tradicije, ni istorije, biće samo mogu­ćnosti, interesa, ekonomije i svega ostalog što određuje odnose. I u svetu i oko nas.

Mali Albanci danas, sa čijim roditeljima hoćemo da nađemo re­šenje, sutra će biti veliki Albanci sa kojima će naša deca ili da sarađuju ili, ako smo dovoljno ludi da i ovu šansu propustimo, možda i ratuju. A njih će biti više. I te brojke su, kao i sve brojke, neumoljive. Njih je sve više, nas je sve manje. A veli­čina, broj ljudi, određuje i veličinu, uspešnost ekonomije.

Uspešnost ekonomije određuje tvoju sposobnost da se ne samo braniš, nego i da ostvaruješ sopstvene interese. I ako hoćeš ozbiljno da se baviš politikom, što podrazumeva određeni pogled unapred, određena predvi­đanja, pripreme za ono što dolazi, ne možeš da te brojke prenebregneš. U Americi se danas od svih stranih jezika najvi­ šeuči – kineski. A koliko nas uči kineski ili, možda, mađarski i albanski? Koliko nas će sutra biti spremno da razume Albance, ili ćemo svako nerazumevanje koristiti kao priliku za novi sukob? O tome ja razmišljam kada pričam o potrebi da podignemo natalitet, ali i o potrebi da nađemo način za saradnju sa Albancima, baš kao i kada govorim, tražim, ukidanje ekonomskih barijera na Balkanu i stvaranje zajedničkog trži­ šta. Zbog brojki. I zbog jasnog pogleda u budućnost, koja, odmah da vam kažem, ni za koga na ovim prostorima nije dobra ako ne nađemo način da se i prirodno i ekonomski pove­ćamo.

Srbija, Bosna, Crna Gora, Albanija, Makedonija… sve su to tek statističke greške na velikoj mapi sveta. I tek kada se o nama bude pričalo kao o prostoru sa dvadeset i više miliona ljudi povezanih zajednič­kim tržištem, možemo da računamo na to da smo ravnopravni partner. Svi mi. I ako je danas nešto naš posao, onda je to upravo – razmišljanje o budu­ćnosti, pripremanje za buduć­nost, traženje rešenja za nju. A što ja ne vidim tu budućnost bez dece, pa izvinite, ne vidim je. I nije to ni izrabljivanje žena, ni njihovo podjarmljivanje, ni iznajmljivanje materica za pare, to je samo gola činjenica. Da, ako bilo šta hoćemo, mora da nas bude. Ili, nazovite to mojom politikom. Politikom života. Ona me tera i na razgovore sa svima u regionu, i na tu tešku ulogu, da ljudima u Srbiji kažem da nestaju, i da nešto, po tom pitanju, moraju da urade. I to će, na kraju, i da ostane iza mene. Da sam uložio u život. Ne u smrt.

(Telegraf.rs/Ekspres)