Ove godine je UBIJENO 20 ŽENA, a svaka treća trpi fizičko nasilje: Zorana Mihajlović otkriva koje mere će država preduzeti da to spreči (VIDEO) (FOTO)

Kako sprečiti nasilje nad ženama i šta država u tom smislu može da učini? Kako promeniti svest društva i što je najvažnije, kako preći sa reči na dela, samo su neka od pitanja koja smo postavili Zorani Mihajlović, potpredsednici Vlade Srbije i predsednici Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost.

Muž na očigled dece ubio ženu, ubio ženu i dete u Centru za socijalni rad, vesti su koju su početkom ovog meseca potresle Srbiju. Nažalost, to nisu bile jedine vesti kada je u pitanju porodične nasilje, ali pre svega prema ženama. Kako sprečiti ovakva zlodela, ali šta pre svega država može da učini? Kako promeniti svest društva i što je najvažnije, kako preći sa reči na dela, samo su neka od pitanja koja smo postavili Zorani Mihajlović, potpredsednici Vlade Srbije i predsednici Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost.

Od sutra duplo jače obezbeđenje ispred centara za socijalni rad: Posle smene direktorke, rešavaju se i drugi problemi

Preporučujemo

Tužilaštvo pokrenulo istragu o propustima u radu Centra za socijalni rad na Novom Beogradu pošto je Lovrić ubio ženu

• Od početka godine ubijeno je 20 žena, u poslednji pet godina 190, a u poslednjih deset 347. Ovo je više nego bolna statistika. Šta država može da učini, a šta društvo da makar preventivno deluje, kako ne bi gotovo svakodnevno čitali vesti iz crne hronike, a žene, majke, sestre smrtno stradale?

Vi ste rekli koliko je žena ubijeno i to je stvarno strašna statistika, ali nismo rekli koliko je žena povređeno ili koliko žena trpi neku vrstu nasilja. Svaka druga žena u Srbiji trpi neku vrstu nasilja. Bilo to psihičko ili ekonomsko nasilje, dok svaka treća žena trpi fizičko nasilje.  Dakle, žene oko nas, sa kojima se družimo, koje viđamo na ulici, u prodavnici, na poslu trpe određeno nasilje.

Zadatak države je da formira sistem, da napravi institucije koje funkcionišu. Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost je tako i napravljeno da koordinira institucijama na nivou države. Dakle, koordinira vladinim institucijama, a i civilnim sektorom, koji je u poslednjih deset godina mnogo toga uradio kada govorimo o borbi protiv nasilja. Tu govorimo i o partnerskom nasilju i od strane supružnika.

Država je napravila zakone, koji daju određena rešenja. To nije dovoljno. To što mi imamo rezultate, koji pokazaju da se zakon de fakto primenjuje - to nije dovoljno. Taj zakon mora da se spusti niže, kada kažem niže, mislim na nivo lokalnih samouprava.

Ali, ono što je glavna stvar, što ste Vi u pitanju rekli, to je kako da promenimo svest svih nas. To nije pitanje samo jednog ministarstva ili ministra, samo jedne Vlade, samo državnog ili civilnog sektora, to je bukvalno pitanje svakog građanina i građanke u Srbiji. Tu moramo da radimo zajedno sa medijima.

Ono što ljudi često kažu, i ja često govorim - sa reči na dela. Dela su i zakoni, ali i nacionalni SOS telefon. Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost je pre dve godine iniciralo uvođenje nacionalnog SOS telefona. Ja se iskreno nadam da ćemo mi taj telefon imati u narednih stotinak dana. Ono što možemo odmah da uradimo, kada vidimo da postoje neki gorući problemi jesu panik tasteri u socijalnim ustanovama, da zaštitimo ljude koji tamo rade ili drugim centrima.

Ono što je najvažnije, od malena, od malih nogu, mora da se razgovara o nasilju, odnosno kako da manje postanemo manje nasilno društvo.

• Doći ćemo i do toga u razgovoru. Posle prve sednice Saveta za suzbijanje nasilja u porodici saopšteno je da su zakazali centri za socijalni rad na Novom Beogradu i Rakovici. Koliku odgovornost snose institucije za ovu sveprisutnu “kulturu” nasilja i šta Koordinaciono telo na čijem ste čelu može da učini da se to promeni?

Mi, kao Koordinaciono telo radimo tako što koordiniramo i razgovaramo o tome i pravimo planove kako strateški to dalje da rešavamo.

Nije slučajno Koordinaciono telo formirano. Formirano je upravo zbog toga, što se shvatilo u jednom trenutku, da je cela priča oko rodne ravnopravnosti i nasilja bila koncentrisana u jednom ministarstvu. Shvatilo se da to nije pitanje jednog ministarstava i na predlog tadašnjeg predsednika Vlade Aleksandra Vučića  formirano je Koordinaciono telo na nivou potpredsednika Vlade. Mi smo jedina država u Evropi koja ima Koordinaciono telo za rodnu ravnopravost tako visoko podignuto, upravo da bi koordiniralo svime i strateški gledalo šta dalje.

Mi smo doneli određene strategije i planove, sve ono što treba da se radi. Rekli ste da je konstatovano da su zakazali centri za socijalni rad. Ja sam jako protiv te generalizacije. Kod nas su se žene u poslednje dve godine ohrabrile, upravo zato što su institucije počele da deluju, što smo počeli da govorimo o tome i počele su više da prijavljuju nasilje.

I onda kada dođemo u situaciju - kažemo krivi su centri za socijlani rad ili policija - to nije tačno, krivi su pojedinci. Odgovornost je uvek individualna. Postoje sigurno problemi, ali se tačno zna ko je napravio propust, ko je napravio propust za to mora da odgovora, a sistem - centri za socijalni rad, policija i tužilaštva - to su institucije koje funkcionišu.

I u tom prvom Savetu koji je napravljen je dobra stvar, što u njemu nisu samo centri za socijalni rad, policija i tužilaštvo, već i Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost, predstavnici ministarstava zdravlja i obrazovanja, što mislim da je jako važno, jer ovo je sinergija institucija.

To je u stvari zadatak Koordinacionog tela, strateški gde idemo i šta radimo. Naš cilj je nulta tolerancija na nasilje. Moramo uraditi sve da se broj žena koje trpe nasilje smanji, da ne bude ubijena nijedna žena. Ali, na tome mora da se radi. Neke stvari ne mogu da se u potpunosti spreče.

Glavno je pitanje koje se često čuje u javnosti, da li je mogao da se spreči zločin na Novom Beogradu? Neke stvari možda ne bismo mogli da sprečimo, ali smo možda mogli u nekim drugim situacijama da smanjimo mogućnost da nekih takvih stvari dođe. To je naš zadatak, to je zadatak institucija.

• Upravo to što ste sada rekli. Postoji zakonski okvir, treba ga spustiti sa republičkog na lokalni nivo. Spomenuli ste da će biti uveden SOS telefon i panik tasteri. Kako sa reči preći na dela? Kada ćemo konačno prestati da okrećemo glavu od nasilja, odnosno kako ćemo promeniti svest da neko stisne panik taster ili pozove SOS telefon?

Država je ta koja pravi zakone, ali ono što je najvažnije jeste, da kada se donese zakon on bude primenjen. Ovaj zakon se primenjuje, ali način na koji ćemo mi praktično to spustite na niže nivoe to znači, da će sada mnogo više praviti dogovora sa lokalnim samoupravama.

Pomenuli smo panik tastere, šezdeset će ih biti instalirano u centrima za socijalni rad. Centri za socijalni rad su pod ingerencijom loalnih samouprava. Mi smo kontaktirali sve predsednike lokalnih samouprava i razgovarali sa njima koliko je to važno. Okupićemo ih sve.

Panik tastere ćemo prikazati i staviti u same centre za socijalni rad, ali ćemo nastaviti tu stalnu saradnju između opštine i centra za socijalni rad. Oni moraju da rade zajedno. Imate opštine koje su fantastično to uradile, imate lokalne samouprave gde predsednik ili gradonačelnik rade sa centrom za socijalni rad i tužilaštvom 24 sata, opet ima nekih drugih i gde je to mnogo lošije. Naš zadatak je da vidimo gde je to lošije, da probamo da pomognemo.

Mi moramo da radimo sa ljudima koji rade u tim centrima, svi moraju malo više da se trgnu, kada govorimo o borbi protiv nasilja na ženama i decom. Mi smo jedina država u okruženju koja nema nacionalni SOS telefon, koji praktično znači alarmiranje svih institucija u jednom trenutku. Panik tasteri su da zaštitimo ljude u centrima za socijalni rad, ali panik tasteri mogu da se organizuju na moblnim telefonima za svaku vrstu nasilja, koje može da se desi. Znači, bilo koje dugme na mobilnom telefonu, koje će jedna žena koja trpi nasilje alarmirati određene institucije, na tome takođe radimo.

Obučavamo ljude u lokalnim samoupravama, kako da se ponašaju. To je onaj deo koji se manje vidi, ali on svakako postoji.

Ponavaljam da je najvažnije, ali i najteže i najduže će trajati, a to je kako da mi sami da počnemo drugačije da se ponašamo i da probamo da razmišljamo da nismo sami na ovom svetu i da postoje ljude oko nas i da brinemo o ljudima oko nas.

Tu je zaista važna uloga medija. Mediji ne smeju da budu tu samo kada se nešto desi. Mediji moraju da pomognu od smog početka. Mi ćemo organizovati razgovor sa svim medijskim udruženjima, da vidimo kako da imamo jednu akciju koja traje 365 dana. Jer, ako medija posle ovih tragičnih događaja svaki dan prikazuju ne samo slike, nego do detalja prenose kako je naslinik ubio ženu, kako je nasilnik ubio dete, da li mislite da će to da smanji nasilje ili će to kod nekih koji su na granici ka nasilju da čak i produbi to nasilje.

Moramo da budemo jako pažljivi i odgovorni, kada se priča o tome. Mislim da je prevencija najvažnija stvar, tako da će naš poziv biti upućen svima da razgovaramo i napravio jednu široku društvenu akciju, država, civilni sektor i mediji.

• Jedno od istraživanja u školama pokazalo je da znatan broj učenika opravdava nasilje nad ženama "kad ga zasluži". Ništa bolji nisu ni komentari pojedinih čitalaca na vesti o ubistvima žena. Da li Koordinaciono telo može da utiče na izmene nastavnih planova, da se više radi na edukaciji mladih, kako bi uticalo na promenu svesti od najranijeg doba, ali i da se “klima” u društvu promeni?

Mi smo u stalnoj koordinaciji sa ministarstvima prosvete i sporta i UN Women. Sa Ministarstvom prosvete razgovarali smo šta da uradimo u nastavnim programima i na koji način da se ponašamo sa decom od obdaništa do osnovne škole. Uputićemo zvanične predloge u vezi budućih udžbenika, ali je najvažnija obuka.

Razgovor sa nastavnim kadrom, sa svim razrednim starešinima, šta znači edukacija dece od prvog razreda. Opravdanje nikakvog nasilja ne dolazi u obzir. Vi imate neke javne ličnosti, koje će reći ili su izjavljivale, između ostalog, za ženu koja je trpele nasilje da je sama izabrala tog muškarca. Pa, šta to znači? Da li to znači da žena to treba da trpi.

Niko danas ne treba da trpi nasilje, ni deca, ni žene, ni muškarci, ali posebno osetljiva grupa su žene.

Mi ćemo se takođe susresti da problemima vršnjačkog nasilja i sa svim onim stvarima na koje moramo da reagujemo.

• Srbija na čelu gotovo svih najvažnijih institucija ima žene. Neko bi rekao idilična situacija. Da li je zaista tako? Da li su žene u dovoljnoj meri zastupljene ili se radi o čistoj popuni kvota?

Nekada su kvote potrebne. Mi smo imali kvote u parlamentu, danas imamo veći broj žena u parlamentu, nego što su same kvote. Činjenica jeste da su na čelu Vlade, NBS i Skupštine žene, ali je takođe činjenica da žene prolaze kroz jako težak period kada uopšte ulaze u politiku ili javni društveni život. Mnoge zbog toga nisu spremne da idu dalje.

Ono što je zadatak Koordinacionog tela, između ostalog, jeste da ohrabrimo žene da se pojavljuju u društvenom i javnom životu, jer ne postoji nijedan razlog da to tako ne bude. I sve žene koje se nalaze na određenim položajama su tu da pokažu da je moguće i potrebno da se žene pojavaljuju, zato što postoji neka vrsta ženske i muške politike.

Neko će reći da pravim razliku.Vrlo često žene kada uđu u poltiku, da bi opstale, one se ponašaju kao muškarci da bi uspele, jer suštinski to jeste i uvek se gledalo kao muški posao. Žene imaju posebne afitnite i posebno se drugačije ponašaju u nekim teškim situacijama. To je dokazano u svim analizama i studijama i vrlo su vredne kada govorimo o političkom životu. Mora mnogo da se radi na osnaživanju žena da požele da uđu u društveni život.

Sa druge strane, Koordinaciono telo, pored te vrste osnaživanja i mnogih edukacija, radimo i ono što se zove osnaživanje žena u ekonomskom smislu. Vrlo je važno da je žena ekonomski samostalna. Žene u poljoprivredi, koje pokušavamo da zaposlimo kroz jedan program "Hiljadu žena". Žene u poljoprivredi su jedna od najosetljivih grupa, one nisu vlasnice imanja, znači nemaju mogućnost da formiraju neke svoje kompanije i uglavnom su nezaposlene.

Ali, postoje neke stvari koje te žene rade na jako dobar način. Onda to organizujemo i na taj način smo blizu hiljadu žena zaposlili. Nekoliko segmenata je kada govorimo o ženama i rodnoj ravnopravnosti - to je borba protiv nasilja, ulazak u politički društveni život i ekonomsko osnaživanje.

• Upravo to bi bilo moje naredno pitanje. Mi smo i dalje jako patrijahalno društvo. Kako onda raditi na tom osnaživanju žena, bilo da se radi o privredi, vojsci, policiji? Kako ekonomski osnažiti žene?

Mi jesmo patrijahalno društvo, to ste potpuno u pravu, ali ono što se zove stalni razgovori i pokazivanje na primerima da je to noguće, daje određene rezultate. Mi smo prošlu i ovu godinu proglasili "Godinom preduzetništva". U 2016. godini je 16 milijardi dinara je opredeljeno za preduzetništvo, od čega jedna tećina samo za žene preduztnice.

Mi smo napravili aranžmane sa mnogim kompanijama i bankama da žene koje formiraju svoja preduzeća imaju prednost i mogu da dobiju kredite pod povoljnim uslovima. Analize su takođe pokazale da posle dve ili tri godine, kada dođe trenutak da li ćete nastaviti dalje ili propasti, ženama je potrebna dodatna podrška. Mi smo obezbedili i kroz određene programe, pre svega Ministarstva privrede, upravo u tom segmetnu, pomoć.

Pokazali smo primerom da je moguće, kao i za žene u poljoprivredi. Svi misle žene su na imanjima, to je njihov posao, one dalje od toga ne mogu. Međutim, dve žene su vrlo vredne, imaju fantastične veštine, koje smo mi pokazale svetu.

Ono što one tkaju je ono što svi srpski ministri poklanjanju celom svetu. Znače, te žene rade i zarađuju.

Potrudili smo se i kroz katastar i druge institucije da žena može da bude vlasnica bilo svog stana ili imanja ili preduzeća, da bi mogla da ide dalje. Samim tim kako je ona samostalnija tako ona može mnogo više da pruži  svojoj porodici i društvu. To su stvari koje su vidljive i to je jedini način da se menja svest.

M.Ivas (marko.ivas@telegraf.rs)