Šta sam zatekao na Kosovu kad su me pustili posle 1021 dana zatvora: Veliki intervju sa Oliverom Ivanovićem (FOTO)

- Cilj im nije bio da dođu do istine i pravde, već da me eliminišu, da to pompezno najave i naprave događaj koji bi mogao da skrene pažnju sa onoga što njih stvarno boli, a to je priča o nesposobnosti i korupciji u Euleksu - kaže Ivanović

Predsednik Građanske inicijative" Sloboda demokratija pravda" Oliver Ivanović, kojem se sudi za ratne zločine, posle 1021 dan provedenih u protvoru, ponovo je sa svojom porodicom, a za portal Telegraf.rs otvoreno govori o svemu što je prošao od prvog informativnog razgovora do puštanja u kućni pritvor. Kaže da su mu tri godine pomogle da shvati pravu vrednost života o čemu bi mogao i knjigu da napiše, a napominje i da mu je pritvor ubio onu želju da postigne sve.

Preporučujemo

Ivanović pre početka novog suđenja: Da se konačno skine ljaga s mog imena

Prvi susret Olivera Ivanovića sa voljenom suprugom dirnuo je i one najtvrđeg srca! (FOTO)

Ivanović kaže i da je u pritvoru bio jer je po karakteristikama odgovarao planu da uhapse nekoga istaknutog, profilisanog i politički aktivnog Srbina, koji je imao ugled u srpskoj zajednici, i da je kao takav poslužio da se skrene pažnja sa nekoliko postupaka za ratni zločin, protiv visoko rangiranih političara Albanaca.

Ivanović se u razgovoru za naš portal osvrnuo i na političku situaciju na Kosovu. Podseća da ona nikada nije bila stabilna, a da je sada krhka, pa i da su partije Albanaca su međusobno zavađane.

Šta su ove tri godine, kako je vaša porodica izbrojala 1021 dan bez vas, promenile u vašem životu?

- Naterale su me da razmišljam o životu uopšte. Ne letim više, nemam više želju da postignem sve, rešim sve probleme ovoga sveta. Sad shvatam bolje koliko je život vredan, koliko vredi meni ali i mojoj porodici, koliko sam malo pažnje obraćao na neke stvari. Pokušavam, koliko je to moguće da nadoknadim ovaj izostanak od tri godine. Mogao bih knjigu da napišem, ali neću. Tri godine sam pokušavao da se koncentrišem na trenutak, kako da utrošim dan, da mi dan ne ostavi preveliki trag na život. Tri godine su previše dug period, bez obzira dali čovek ima 30 ili 60 godina

Da li sumnjate u pravednost ponovljenog suđenja?

- Ne sumnjam apriori u sudije, iako imam negativno iskustvo. Verujem da sudije dolaze iz država i sistema gde se poštuje nezavisnost sudstva. Imam nameru da sa advokatima pružim sve dokaze koji će me sasvim osloboditi, u pravednom i efiksnom sudskom postupku. Samo takav postupak skida u potpunosti ljagu sa moga imena, a do toga mi je jako stalo.

Da se vratimo malo unazad. Kada ste 27. januara, 2014. godine otišli na informativni razgovor, o čemu ste razmišljali, da li ste mogli da zamislite da će epilog biti ovakav?

- Sigurno je da ovako nešto ni u najcrnjim snovima nisam mogao da zamislim, ali jesam razmišljao o tome, da ta izjava može da preraste u nešto kao osnovanu sumnju. Dobijao sam informacije i ranije da se Euleks interesuje za tu temu, ali sam smatrao, da je to tema, koja je jednom otvarana, razmatrana i zatvorena. Računao sam da je to rutinski razgovor i da mogu da me zadrže nekoliko dana dok ne provere ono što sam rekao. Izjavu koju sam dao 27. januara, 2014. tužiocu, potpisujem i danas. Nijednu reč ne bih promenio, iako sam je dao bez pripreme, odgovarao sam na direktna pitanja, nijedno pitanje nisam odbio, na svako sam dao odgovor. Svaki moj odgovor je bio proveravan tokom godine dana kroz izjave svedoka i svaki odgovor se u potpunosti poklopio sa onim što su svedoci rekli. Zašto onda!? - To je cela moja priča, cela moja dilema, frustracija. Zašto onda rade ovo što rade, to ne mogu nikako da shvatim, ali ću shvatiti pre ili kasnije.

Tužilaštvo je navelo da je marta 2013. godine otvorilo istragu, 2014. godine vas pozivaju na informativni razgovor i pritvaraju iako sve vreme tvrde da imaju neoborive dokaze protiv vas. Osam meseci kasnije podižu optužnicu. Kako danas gledate na to i da li je tužilaštvo razmatralo Unmik-ovu istragu, koja je odbacila bilo kakvu vašu umešanost u događaje od aprila, 1999. godine?

- Verujem da su sve pročitali i proveravali, ali njima to nije stvarno bilo važno, njima je bio cilj da me pritvore, sada je to više nego jasno. Kada je Unmik, dve godine posle događaja, otvorio istragu to je bilo sveže, bilo je svedoka koji nažalost danas nisu medju živima. Tužilac Hartman, Amerikanac je imao mnogo bolje mogućnosti da utvrdi sve okolnosti pod kojima se to dogodilo, da utvrdi pravu istinu. On je svaku mogućnost o mom eventualnom učešću eliminisao i jednostavno nije podigao optužnicu. Tužilaštvo Euleksa ponovo istražuje, od marta 2013. a u januaru, 2014. me pritvaraju i još osam meseci istražuju, čemu!? Nisam pokušao da pobegnem. Javio sam se čim su me telefonom pozvali da dam izjavu. Nisam uticao na bilo kog od svedoka, ni na koji način nisam ometao istragu.

Zašto me onda pritvaraju ? Cilj im nije bio da dođu do istine i pravde, već da me eliminišu, da to pompezno najave i naprave događaj koji bi mogao da skrene pažnju sa onoga što njih stvarno boli, a to je priča o nesposobnosti i korupciji u Euleksu. Moja nesreća je da sam je da sam po svim svojim karakteristikama odgovarao, potrebi, situaciji i njihovom planu, a plan je bio da uhapse nekoga istaknutog, profilisanog i politički aktivnog Srbina, koji je imao ugled u srpskoj zajednici i kao takav ima veliku političku težinu, i mogao bi da bude protiv teg za nekoliko postupaka za ratni zločin, protivu visoko rangiranih političara Albanaca. Odlično sam poslužio za skretanje pažnje.

Više puta ste ponovili da Euleks stoji iza vašeg hapšenja, “politički montiranog procesa” koji još uvek traje?

- Često mi, mnogi sagovornici nude "lak" odgovor ko stoji iza mog hapšenja, samo na osnovu razmatranja ko bi eventualno mogao da profitira iz mog hapšenja i mog eliminisanja sa političke scene, ali to nije dobar odgovor. Jasno je da tako možemo doći do osoba ili grupacije ljudi koji imaju dobre motive da me eliminišu. Prilično sam siguran da moje nevolje nisu tako nastale. Upoznat sam kako funkcionišu međunarodne misije, pa i ova. Ovo je smislio neko ko je morao biti iz najužeg tima u Euleksu, u tužilaštvu, i on mora da ima svoj motiv, ali to se ne vidi na prvi pogled. Ljudi znaju da sam bio kandidat za gradonačelnika i da sam ubedljivo vodio nakon prvog “razlupanog kruga”. Tako ga zovem zbog razlupanih kutija.

Iz toga se može samo zaključiti ko bi mogao da profitira, ali ako neko profitira iz prilike koja mu je pružena, ja to ne smatram osnovom za priču da je i umešan u moju eliminaciju. Sa druge strane, takođe ne mislim da su Albanci bili zainteresovani da me eliminišu, jer su moji stavovi jasni, nikada im nisam ostavio ni malo sumnje da ću ja ukoliko budem predstavnik Srba menjati išta u svojim stavovima. Kosovo treba bude sastavni deo Srbije i sve ću učiniti da tako bude, i to je nešto što nas sukobljava.Međutim, imamo toliko toga što nas ne suprostavlja, što nije pitanje statusa Kosova i Metohije, već pitanje svakodnevnice koju možemo da poboljšamo. Pitanje boljih međusobnih odnosa, komunalne strukture, grejanja, telefonija, deponije smeća,… Nemojmo potezati teška politička pitanja koja nas odmah konfrontiraju, a što i inače nije u nadležnosti lokalne samouprave.

Možda su neki među i Albancima i Srbima kapitalizovali iz ove moje situacije, ali je smislio neko ko je u vrhu Euleksa, i to zbog sebe ne zbog Euleksa. Ovo sve nije popravilo ugled Euleksa nego ga dodatno urušilo. Primarna ideja je bila da se skrene pažnja sa korupcije u međunarodnoj misiji na na Kosovu. Ovim pitanjem ću se svakako baviti kad jednom budem sasvim slobodan, i budem u prilici, mada sam prilično siguran da znam ko je sve smislio.

Tokom suđenja se u više navrata dogodilo da su svedoci optužbe, praktično svedočili u vašu korist?

- Svedoci tužilaštva koji su pozvani da svedoče protiv mene u suštini meni daju alibi. Oni uglavnom kažu: " Mi znamo da je on radio u Feroniklu, svako jutro je auto dolazio po njega i Branislava Kokerića, generalnog direktora i vozio na posao", i to je ponovilo 4,5 svedoka. U vreme kada se taj događaj dešava ja sam zamenik direktora Feronikla, rukovodim timom zaduženim za izradu programa revitalizacije i pokretanje proizvodnje, za koji je Fond za razvoj Republike Srbije odobrio 10 miliona maraka. Zalihe fabrike u gotovim proizvodima i robi koja se prodaje su vredne oko 2,6 miliona dolara. Neposredno pre i za vreme bombardovanja imamo mnogo kontakata sa stranim kompanijama koje su nam prodavale opremu. Jednom rečju, imam mnogo obaveza. Kao zamenik direktora nisam mogao biti vojno angažovan zbog prirode i obima posla.

Na moju sreću naznačeni događaj se dogodio radnog dana, što me sasvim isključuje kao počinioca dela koje mi se stavlja na teret. O događaima iz aprila, 1999. godine, sam sve saznao kad sam slušao svedoke i njihove vrlo potresne priče,ali ja prosto nisam mogao da shvatim šta ja imam sa tim.

Svedoci odbrane su bili i Albanci?

- Da, neke od njih sam morao pozvati. Neposredno pre 14. aprila, u vreme kad je bombardovanje počelo, pomogao sam nekim Albancima. Ne mislim da treba da se hvalite ako ste nekome pomogli i to javno ističete i da nije bilo ove situacije, verujem da nikoga od tih ljudi ne bih nikada na to podsećao. To su bili časni ljudi, a ja sam pomogao jer sam mogao. Eto, ispostavilo se da sam ih morao pozvati da to i posvedoče. Jedan od tih svedoka je svoje svedočenje započeo rečima: “Onaj gore, misleći na Boga i ovaj čovek ovde, spasili su 30 članova moje familije."

Koliko je bilo teško, ući u sudnicu sa lisicama na rukama i osmehom, jeste li to intimno tragično doživljavali?

- To jeste ponižavajuće, tragično, ali ne sme da slomi čoveka. Ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bi se predao. Čovek uvek mora da se bori, i ne sme da se prepusti samosažaljenju. Postoje neke stvari koje mora i da proguta, u ovakvim situacijama. Bilo mi je važno da sačuvam energiju, budem koncentrisan i da očuvam pozitivnu energiju kod mojih najbližih. Puno pomaže porodica, prijatelji, pomažu mi i mediji, i tu podršku prosto pretvaram u energiju koju delim i razmenjujem sa mojim okruženjem. Sa takvom podrškom, siguran sam da ću se izboriti sa svim nevoljama, problemima, nepravdama. Trebaće mi još malo vremena i koštaće nas sve, mene i moju porodicu i prijatelje, ali ne sumnjam u pozitivan ishod. Ovo što se meni događa je test za mnogo šta, ako prođe ovo sa mnom, sledeći zločin nekog Srbina bi mogao da bude prelazak ulice mimo pešačkog prelaza. 

Šta ste propustili u političkom smislu?

- Mišljenja sam da sam mogao mnogo toga da uradim za ove tri godine. Ne samo u gradu i ne samo na severu. Došlo je do smene generacija političara na Kosovo i Metohiju. Moja generacija je gotovo potpuno otišla sa scene. Takve nagle promene obično nisu dobre. Te smene treba da budu deo dužeg procesa koji se odvija u kontiunitetu. Tako se na najbolji način koriste iskustva starijih i izbegava ponavljanje grešaka. Političko delovanje na Kosovu će uvek biti obeleženo konfrontacijom Srba i Albanaca i svojevrsnim političkim oportunizmom ostalih, nealbanaca. Nova generacija se pojavljuje i među Srbima kao i među Albancima, ali mi se čini da baš nije spremna da na novi, kvalitetniji način preuzme rešavanje ovog dugoročnog problema.

Potrebna je politička edukacija, a prethodno široka selekcija. Srbija bi morala biti zainteresovana za stvaranje i jačanje nove strukture srpskih političara na KiM, kroz ozbiljnu obuku, postepeno uvođenje od najnižeg opštinskog nivoa. Tako se možemo nadati da uskoro dobijemo generaciju koja će biti spremna da stvarno rešava pitanje odnosa između Srba i Albanaca, što je od ključne važnosti za lokalnu stabilnost ali i stabilnost čitavog regiona. Rešavanje pitanja KiM će potrajati. Srbija je neizbežan faktor, i mora biti uključena u rešavanje ozbiljnih tema na i u vezi sa KiM.

 Kako vidite trenutnu političku scenu na Kosovu?

- Politička scena na Kosovu nikada nije bila stabilna, a sada je tako krhka. Partije Albanaca su međusobno zavađane. Vlada nepoverenje i među onima koje su na vlasti a i među opozicionim partijama, iako one imaju zajednički cilj - srušiti vladu, ali se međusobno razlikuju po metodama koje koriste u tu svrhu. Najveći deo birača neće ni izaći na izbore. To su oni koju su razočarani, izneverni, deprimirani, koji ne vide nikakvu perspektivu na Kosovu i koji samo čekaju i nadaju se viznoj liberalizaciji, kako bi se dokopali pasoša koji bi im olakšao odlazak. Krajem 2014. i početkom 2015. godine, u svega tri meseca otišlo je, po slobodnoj proceni između 85.000 i 95.000 ljudi sa KiM. Kako ovih dana piše albanska štampa, već ih je vraćeno oko 30.000, ali će većina njih probati opet da stigne do željene destinacije.

Ne zna se koliko je otišlo u međuvremenu. Uglavnom su razlozi ekonomske prirode, zbog osećaja opšte nesigurnosti i socijalne i pravne, potpune ekonomske besperpektivnosti. Država Srbija je ozbiljno ulagala i ulaže, ali ta sredstva sada treba usmeriti u sferu realnog zapošljavanja, mora da krene postupak da se ljudima omogući da kroz mikro programe i obuke obezbede sebi egzistenciju i ne zavise od socijalnih davanja.

(Snežana Simić)