O SRBIJI, HRVATSKOJ, POGLAVLJIMA, FUDBALU I JOŠ PO NEČEMU: Ovo nije lekcija iz evropskih vrednosti, već valjanje u blatu Balkana
Pogledajmo jedni drugima u oči. Bližih komšija nema. Moramo da živimo jedni pored drugih. Hajde da probamo da živimo jedni sa drugima
Blagdan ili praznik? Trg otvorenog srca ili Advent? Fudbal ili nogomet? Zar je važno, kako nazivamo ove "stvari", koje nam svima pričinjavaju radost. Bilo da živimo u Kragujevcu, Zadru, Novom Sadu, Karlovcu, Beogradu ili Zagrebu, uskoro ćemo svi proslaviti praznike. Putovaćemo jedni kod drugih, smejati se, grliti, piti, trošiti dinare, kune, evre... Ali, ne. Ne možemo na miru uživati u tim danima, opet se birokratija isprečila između nas.
Preporučujemo
Moguće otvaranje sva tri poglavlja - pritisak na Hrvate da odustanu od blokade!
JADNA JE EU U KOJOJ HRVATSKA VODI GLAVNU REČ: Dačić o blokadi poglavlja
Moguće otvaranje sva tri poglavlja - pritisak na Hrvate da odustanu od blokade!
Poglavlje 26. Šta je to? Pitaće neki klinac od 16 godina u Valjevu, kada mu na pametni telefon, koji ne ispušta iz ruku, stigne notifikacija da je Hrvatska blokirala otvaranje poglavlja u pregovorima Srbije i EU.
Verovatno se neće ni informisati kakav je to dokument, ali ću mu odzvanjati u ušima da su Hrvati opet blokirali Srbe. Uh, ti dosadni Hrvati, pomisliće, opet nas zajebavaju!
Nekih 200 kilometara dalje, 17-godišnji Osiječanin takođe će dobiti puš notifikaciju. Pomisliće: Ha, opet smo pobedili krvnike!
I tako u krug, već 25 godina. Stvaraju se generacije zombija, koje će gutati ono što im serviraju političari željni malo moći. Srbi su loši momci, Hrvati su žrtve, koje su pobedili uz povjesnoj bici.
Za početak, ne bi bilo loše da Vladu na Markovom trgu neko obavesti da je rat završen pre 20 godina i da Srbija nije nikada direktno učestvovala u njemu. Rat je grozna stvar, verovatno najgora tvorevina u istoriji ljudskog postojanja i ove reči ne mogu opisati grozote, koje su snašle ljude i sa hrvatske i sa srpske strane.
Ali, moramo da krenemo dalje. Ne zato, što je blokiran neki dokument, koji će ionako biti otvoren za mesec ili dva, već zato što treba da budemo na pomoći jedni drugima.
Između ostalog, zato što jedemo iste čokolade. Da li treba da budemo predmet sprdnje Francuza, Nemaca, Mađara...
Dokle će neko iz Brisela, Vašingtona ili Moskve uređivati kako ćemo razgovarati. Dokle ćemo se valjati u tom blatu Balkana?
Govorimo gotovo istim jezikom (mada će lingvisti imati što-šta da prigovore ovoj konstataciji), ali je bitno da se razumemo. Ako razumemo jezik jedni drugih, kako to da se posle toliko godina i dalje ne razumemo?
Nema više nikakvog smisla. Kako uz ovakve vesti i brdo birokratskih gluposti, koje nemaju nikakve veze sa realnim stanjem na terenu, da stvaramo nove generacije mladih, koji će biti kosmpolite i raditi na izgradnji jednog novog i boljeg sveta, koji nam je svima potreban.
Kako da se rešimo mržnje, kada stalno jedni druge saplićemo?
Pojavila se vest o formiranju regionalne fudbalske lige. Bravo! Pomislih ponovo će se putovati, biće puni stadioni, oriće se navijačka pesma, igraće se fudbal.
Ali, kako? Kako da nedelja bude praznik fudbala i porodice? Kako da neka majka iz Kragujevca isprati sina na utakmicu u Split, ili obratno, kada nas birokratija truje i pospešuje mržnju?
Kako mislite da se izbegnu razbijene glave i autobusi? Tako što će neko reći da nismo dovoljno dobri za Evropu, jer nismo odštampali nekoliko udžbenika.
Da li se zaista radi o nekoliko odštampanih udžbenika? Daj, budimo realni! Kakva poglavlja, kakvi pregovori... Pogledajmo jedni drugima u oči. Bližih komšija nema. Moramo da živimo jedni pored drugih. Hajde da probamo da živimo jedni sa drugima.
M. Ivas (marko.ivas@telegraf.rs)