EVO KAKO JE NASTALA PAROLA - NE ŠTEDI MUNICIJU! Zbog ovog herojstva SRPSKE VOJSKE SVET je OBOŽAVAO Srbe! (FOTO)
Prva srpska armija, posle 45 dana od proboja Solunskog fronta, na putu dugom blizu sedamsto kilometara, “u smeloj ofanzivi i nemilosrdnom gonjenju”, ušla je u Beograd 1. novembra 1918. godine
Odlučujuća bitka, jedna od najvažnijih u istoriji Srbije, ali i Evrope, počela je na današnji dan! Tog 15. septembra 1918. godine probijen je Solunski front, a to je istovremeno označilo i slom Centralnih sila u Prvom svetskom ratu, dok je tada i rođen slogan "NE ŠTEDI" koji se piše na svakom sanduku s municijom!
Preporučujemo
(VIDEO) 23 PITBULA ČUVALA DROGU: Pogledajte upad policije u SRPSKO CARSTVO MARIHUANE!
PREBILA SAM OLOŠ: Pogledajte kako je Goga tukla Tamaru! (VIDEO)
U proboj su krenule Prva i Druga srpska armija i dve francuske divizije, pod vođstvom vojvode Živojina Mišića i Stepe Stepanovića i francuskog generala Franša D' Eperea. Već tokom prvog dana postignuti su veliki uspesi, probijeno je 11 kilometara fronta, da bi već dan posle ova linija bila proširena na 40 kilometara. Tada se potpuno raspala linija fronta Centralnih sila, a vojske Srbije i Francuske nadirali su sve više ka okupiranim teritorijama.
Proboj je trajao mesec i po dana i za to vreme pređeno je 600 kilometara.
Vojvoda Mišić se 25. septembra, obratio generalu D' Epereu, i obavestio ga da je srpska vojska učinila mnogo veći napor da izvrši dobijene zadatke od drugih vojski, i da će i oni morate da uspore ako to čine i drugi. Francuski general nije učinio ništa konkretno da to izmeni. Zbog toga, vojvoda Mišić odlučuje da više ne prigovara.
Istovremeno, Bugari su D’Epereu ponudili da pređu na savezničku stranu, uz jedini uslov da srpske trupe ne ulaze u Bugarsku. Taj uslov postavljen je iz straha da Srbi ne krenu s odmazdom za zločine bugarskog okupatora.
General Franše d’Epere odbio je bugarsku ponudu za “promenu zastave”, ali kad je 29. septembra Bugarska potpisala akt o kapitulaciji, ovaj njen jedini uslov bio je prihvaćen. U tom trenutku, prema Bitolju i Grčkoj krenule su preduge kolone zarobljenih bugarskih vojnika, a veliki prijatelj Srba dr Arčibald Rajs zabeležio je:
- Divim se taktu Srba. Vojnici koji nadgledaju razoružanje prave se da ne vide pobeđene.
Zanimljivo je da se srpska vojska nije zaustavila na granicama Srbije, već su ušli i na Austrougarsku teritoriju, tadašnje Vojvodine i Bosne i Hercegovine. Austrougarska je kapitulirala 3. novembra 1918. godine, i sa ovim vojnim porazom , istovremeno je došao i totalni politički krah ove sile.
DAN KOJI JE ZAUVEK PROMENIO BEOGRAD: Ovako je prestonica preživela Prvi svetski rat!
I dok su se Nemci povlačili, komandant savezničkih balkanskih armija počeo je sa usporavanjem svojih operacija, savetujući, naročito Srbima, da “neprijatelja drže pod pretnjom napada”, ali da ga ne napadaju previše.
Ogorčen na dojučerašnje saveznike, nemački car Vilhelm II Hoencolern (1859-1941) telegrafisao je bugarskom kralju Ferdinandu I Koburgu (1861-1927), svom rođaku: “62 hiljade srpskih vojnika odlučilo je ishod rata. Sramota!”
Svoju zabludu o značaju pojedinih ratišta priznao je i predsednik engleske vlade Lojd Džordž:
- Od svih sporednih pozornica najvažnijom se pokazala ona na prezrenom Solunskom frontu. Tamo je zadat smrtonosni udarac Centralnim silama.
Do takvog udarca trebalo je da prođe još dosta vremena, jer su na maršu do konačne pobede “stajale još mnoge prepreke na vojnom i diplomatskom frontu”.
Zbog vojno-diplomatskih igara zapadnih sila, Druga armija vojvode Stepe bila je prinuđena da deset dana iskoristi za prisilni predah, a tada se i saznalo da će morati da promeni operacijski pravac i što više se udalji od bugarske teritorije.
NEMAC JE VOLEO SRBIJU VIŠE NEGO NEMAČKU: Ovo je njegov TESTAMENT. Da li su ga Srbi poslušali?
Kako se navodi u analizi Solunskog proboja koju je uradio Ilija Petrović, bilo je to vreme koje su Englezi hteli da iskoriste za svoj najkraći i najbrži prolaz ka Carigradu, tako da je komandantu njihovih snaga na Solunskom frontu poslato novih četrdeset bataljona, odnosno približno 40.000 vojnika; bili su to oni isti Englezi koji su obećavali da tamo neće poslati više nijednog vojnika. Slično su postupili i Italijani, koji su, ne računajući više s Amerikancima, u strahu da bi Srbi pre njih stigli u Skadar i u Crnu Goru, poslali u Arbaniju još jednu svoju diviziju.
Za to vreme Prva armija Petra Bojovića, tek unapređenog u čin vojvode, zaputila se moravskom dolinom ka Beogradu; nju su pratile srpska Konjička divizija i francuska Konjička brigada pod komandom generala Žuinoa Gambete. Već 1. oktobra, posle oslobođenja Skoplja, priključila im se i jedna francusko-grčka formacija sastavljena od 1.300 ratnika.
Nastavljeno je napredovanje ka Nišu. General Franše d’Epere je, prema sopstvenom zapisu, već tada pred sobom video otvoren put ka Beču. I pored neprijateljskog otpora, teškoća u snabdevanju, slabe opreme (skoro polovina vojnika gotovo da je na dugom maršu ostala bez obuće), Prva armija prelazila je dnevno više od dvadeset kilometara. Jedan francuski oficir zapisao je da je u tom kraju “svaki stanovnik istovremeno i nedostižni i nevidljivi vojnik”, te da se neprijatelji “u panici jedva spasavaju… od ustanika koji su se ugnezdili na liticama i koji su bili nemilosrdni”.
Za šest dana, od Kumanova do Niša, vojnici Prva armije prevalili su pod borbama 160 kilometara. Pojedine divizije prelazile su dnevno i po pedeset kilometara. A u Nišu, srpske vojnike čekale su odmorne nemačke jedinice; prema dnevnoj zapovesti za dan kad se očekivao sukob sa Srbima, komandant 11. nemačke armije pisao je da treba da se “ureže u glavu svakom oficiru i vojniku da se u Srbiji brani opstanak nemačkog Rajha i austrougarske Monarhije”. Bio je to uzaludan poziv, jer je Prvi pešadijski puk Moravske divizije, koji je naspram sebe imao dvadeset nemačkih bataljona i 26 baterija, 12. oktobra u podne oslobodio Niš.
Napredovanje srpske vojske nastavljeno je. Dvadeset devetog oktobra oslobođen je Požarevac, a dan kasnije i Smederevo. Mada je u međuvremenu general Franše d’Epere naredio srpskoj Vrhovnoj komandi da oslobađanje Beograda prepusti Francuzima, vojvoda Bojović i vojvoda Mišić mislili su drukčije, tako da je Prva srpska armija, posle 45 dana od proboja proboja Solunskog fronta, na putu dugom blizu sedamsto kilometara, “u smeloj ofanzivi i nemilosrdnom gonjenju”, ušla je u Beograd 1. novembra 1918. godine.
Od sada pratite Telegraf i na Vajberu!
(Telegraf.rs)