ZVALI SU GA SRPSKI GANDI, SRBI SU GA OBOŽAVALI, DA JE ŽIV NE BI BILO OLUJE: Evo zašto su ga MRZELI Sloba i Tuđman! (FOTO) (VIDEO)
Da je ovaj čovek bio živ 1995. godine ne bi bilo Oluje, niti bi 280.000 Srba napustilo svoja ognjišta u Hrvatskoj
Prošlo je 20 godina od operacije Oluja u kojoj je iz Hrvatske proterano 280.000 Srba, a ubijeno je oko 2.000 ljudi. Ipak Srbi još uvek tvrde da je dr Jovan Rašković bio živ, srpsko stanovništvo i to s punim pravima bilo bi i dalje naseljeno u Hrvatskoj, a Republika Kninska Krajina bi bila priznata od svih! Telegraf.rs vam donosi priču o SRPSKOM GANDIJU IZ KRAJINE!
Preporučujemo
GOJKOVIĆ: Nova vlada Srbije će težiti miru i regionalnoj stabilnosti
POČINJE REKONSTRUKCIJA IZGORELE SRPSKE SVETINJE: Predstavnici Crkve Svetog Save razgovarali sa čelnicima Njujorka
Dr Jovan Rašković (1929-1992) je bio psihijatar, akademik, osnivač Srpske demokratske stranke (SDS) u Hrvatskoj rođen je u Kninu, 5. jula 1929. godine. Živeo je u Kninu do početka Drugog svetskog rata (1941), kada je kao dete morao da beži u Kistanje, koje je anektirala Italija. Niže razrede gimnazije privatno polaže u Zadru i Kninu. Posle Drugog svetskog rata živi u Zagrebu, gde je 1948. godine maturirao.
U Zagrebu je studirao elektrotehniku i medicinu. Medicinu je završio 1956. godine, a specijalistički ispit iz neuropsihijatrije položio 1962. godine. Doktorsku disertaciju odbranio je 1975. godine na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Zagrebu.
Bio je direktor Opšte bolnice u Šibeniku (1959—1961), a zatim (1961—1962) prvi direktor novoformiranog medicinskog centra u istom gradu. Baveći se neurofiziologijom, istraživanja provodi u okviru Instituta za kliničku neurofiziologiju Medicinskog fakulteta u Ljubljani, u čijem je formiranju učestvovao.
Profesor je univerziteta u Ljubljani i Zagrebu, i gostujući profesor na mnogim uglednim univerzitetima u svetu (London, Hjuston, Pavia, Rim...). Bio je direktor Centra za naučno-istraživački rad bolnice „Sveti Sava“ u Beogradu, član Medicinske akademije Hrvatske, počasni član Čehoslovačkog udruženja psihijatara i Udruženja psihijatara Italije kao i član Srpske akademije nauka.
Jedan je od najuglednijih psihijatara u Jugoslaviji. Sarađivao je s mnogim uglednim pojedincima i ustanovama u svetu. Autor je preko stotinu medicinskih publikacija, stručnih i naučnih radova, te nekoliko monografija.
Napustio je Hrvatsku i došao u Beograd nakon početka ratnih dešavanja i nakon pobede politike kojoj se oštro suprotstavljao. Srpsko pitanje u Hrvatskoj počeli su da rešavaju neki drugi ljudi, nekom drugačijom politikom i nekim drugačijim sredstvima. Rašković je strepeo i upozoravao na to, ali politički centri moći u Beogradu nailazili su na veće razumevanje u Srpskoj Krajini. Takva (drugačija) politika, neodgovorni potezi i vođe nedorasle istorijskom trenutku i izazovu, doprineli su da srpski narod doživi još veću nesreću.
Rašković umro je u izgnanstvu u Beogradu, u svom skromnom stanu u Skadarskoj broj 24. Bio je utorak, 28. jul 1992. godine.
- Ništa nije najavljivalo taj fatalni trenutak - rekla je njegova ćerka dr Sanda Rašković-Ivić.
- Tog dana moj otac je bio na poslu. Posle progona iz Šibenika, radio je u beogradskoj Bolnici za neurološke bolesti "Sveti Sava". Oko tri po podne posetio je redakciju NIN-a i predao za štampu svoj tekst "U ime oca i sina". Bio je to njegov odgovor na optužnicu koju je protiv njega podiglo Vojno tužilaštvo u Splitu. Na pitanje novinara kako se oseća posle nedavne operacije žuči, Rašković je rekao: "Dobro. Malo šetam, malo držim dijetu". Zatim je otišao kući. Ručao je i hteo da gleda TV, prenos Olimpijskih igara u Barseloni. Ali, nije bilo struje.
- Oko šest časova po podne pozvonio je telefon - kaže Sanda. - Neki čovek iz Hrvatske javio mu je da ga Vojni sud u Splitu tereti za ratne zločine i traži kaznu od 15 godina robije. Moja majka, koja je bila u drugoj sobi, čula je da Jovan teško diše. Ušla je kod njega i upitala:
-Kako se osećaš? Da pozovem Hitnu pomoć? Ne - rekao je moj otac. - Nemoj nikog da zoviš, ja umirem. Gotovo je i tako i tako. Srce mu je prestalo da kuca tog popodneva u 6.20.
- Tog 28. jula 1992. moj otac je imao 63 godine i zdravlje koje ga je još dobro služilo. Ali, on je bio svestan da je izgubio svoju bitku za mirno rešenje srpskog pitanja u Hrvatskoj. Zvali su ga srpski Gandi, ali jedno je biti Gandi u velikoj Indiji, a drugo Gandi na brdovitom Balkanu. Ovaj drugi nije imao nikakvu šansu - rekla je Sanda.
- Na mog oca udarali su sa dve strane. S jedne Tuđman i njegova vlast, s druge Milošević i njegova vlast. Tuđman je znao da mu u datim okolnostima rat ide naruku i želeo ga je po svaku cenu. Samo preko krvoprolića on je mogao da stvori nezavisnu hrvatsku državu i iz nje protera srpski narod, svede ga na tri odsto, što je bio i Pavelićev plan. I zato mu je politika Jovana Raškovića bila kost u grlu. Kad nju ukloni, imao je otvoren put prema svome cilju. Mirotvorstvo i nenasilje moga oca smetalo je i Miloševiću. I on je mislio da se srpsko pitanje u Hrvatskoj može rešiti prečicom, preko nišana.
Prema rečima akademika Dobrice Ćosića, Jovana Raškovića, sa političke scene uklonila su dva nacionalna radikalizma - ustaški šovinizam Hrvata i maksimalistički nacionalizam Srba.
- Rašković nije pozivao Srbe u rat - kaže Ćosić. - On ih je pozivao u građansku, političku, demokratsku borbu za svoja prava. On nije nameravao da osvaja teritorije i cepa Hrvatsku iako je Ustavom obespravila Srbe i ustaštvom zapretila izgonom i smrću. Politički cilj Jovana Raškovića bila je politička autonomija srpskih teritorija u okviru Hrvatske. Bio je to demokratski, pravedan, realan cilj i u duhu one, politički najbolje Evrope. Ali, za nacionalna prava Srba i njihovu autonomiju, za koju se zalagao Rašković, nije hteo da čuje Franjo Tuđman. Na hrvatski politički ekstremizam, obespravljenje i mržnju, na rat koji je Tuđman objavio Srbima, Srbi su, kaže Ćosić, odgovorili zahtevom za svoju republiku, odnosno svoju državu. Procenjujući odnos snaga, Rašković nije verovao da se ratom taj cilj može ostvariti. On se zalagao za političko i sporazumno rešenje srpskog pitanja. Tuđman i ustaška komanda nisu prihvatile nijedan Raškovićev predlog. Zahtevali su srpsku kapitulaciju - rekao je on.
(Telegraf.rs)