SRBI SU MI SPASILI ŽIVOT, A SRPKINJA OSVOJILA SRCE: Ispovest azilanta koji je preko Beograda pronašao spas u EU! (FOTO)

- Putovali smo u kontejneru i nismo imali vode i hrane. Dali su nam i lažna dokumenta, da ne budemo uhapšeni u Italiji - priča Dinis, nekadašnjii azilant

Dinis Angstel, rođen je u Gvineji Bisao, maloj državi na zapadu Afrike, pre 29 godina, a danas je recepcioner u hotelu "Magdas" u Beču. Put do njegovog današnjeg posla i života u glavnom gradu Austrije, niko poželeo ne bi, nije ga želeo ni on, ali morao je da pobegne iz države u kojoj je rođen i da sreću potraži u nekom drugom delu sveta. Telegraf.rs imao je priliku da čuje i zabeleži Dinisovu životnu dramu, a sve je počelo 2003. godine, kada je ovaj Afrikanac doneo konačnu odluku - da beži.

- Svoje mesto rođenja i državu napustio sam zbog Vlade Gvineje Bisao. Ta država je korumpirana i ne postoji sloboda govora, odnosno niko ne može da kaže šta Vlada tačno radi, jer bi u tom slučaju bio na neki način ućutkan. Ja sam pobegao jer sam dobio dobre informacije iz predsedničke kancelarije vezane za korupciju, i to sam rekao novinarima. Istog trenutka morao sam da pobegnem iz zemlje - priča Dinis.

Preporučujemo

(NIKAD VIĐENE FOTKE) OVAKO ŽIVE AZILANTI U EVROPI: Pobegli od torture vlasti, ropstva, siromaštva i ratova. Evo šta rade u EU!

Kada je rešio da ode niko od njegovih bližnjih to nije znao. Bili su šokirani kada su saznali da je u Austriji!

- Nisam smeo svojim roditeljima da kažem šta planiram, jer bi u suprotnom oni imali probleme sa policijom. Nisu ni oni znali da sam uspeo da dođem do dokumenata vlade, ali sam na kraju rekao mojoj majci. Priznao sam joj zbog čega sam otišao - nastavlja Dinis svoju priču.

Do Evrope putovao je tri nedelje, a preko Srbije je zajedno sa još nekim izbeglicama.

- Bilo je veoma naporno, putovali smo u jednom velikom kontejneru (vrsta broda, prim.aut), i jednog dana nismo imali vode i hrane. Tada su nas otkrili da smo ilegalno na brodu. Ipak dobili smo da jedemo i pijemo vode od kapetana. Dali su nam i lažna dokumenta, da ne budemo uhapšeni u Italiji i spovedeni u izbeglički kamp. Onda sam otišao za Srbiju - priča Dinis.

Simpatični crnac kaže da je za njega dolazak u Austriju bio slučajan, ali i sudbonosan.

- Znao sam da ću otići iz Gvineje Bisao, ali nisam zamišljao da ću baš na taj način stići u Evropu. Prvo sam planirao da odem u Hamburg, pa odatle u Geteborg, želeo sam da tražim azil u Švedskoj. Međutim, voz kojim sam išao stao je u Austriji, i tako sam završio ovde. Prvih dana mi je bilo ok., imao sam para, ali posle par dana osetio sam se strašno usamljeno. Tada sam otišao u Centar za azilante. Rekao sam im sve, zašto sam došao, kako, i ušao sam u proces za dobijanje papira - priča Dinis.

Prošlo je punih 10 godina dok Dinis nije dobio zvaničnu radnu i boravišnu stalnu vizu, do tada je imao privremenu. Kaže da ga je bilo strah u tom periodu, da se kojim slučajem ne vrati u Bisao.

- Nije mi bilo lako, ali radio sam, pre ovog u još dva hotela. Sada sam srećan, zadovoljan, imam mogućnost i da se školujem da radim na svom obrazovanju, koje je jako važno za napredovanje. Više nisam izbeglica, znam gde živim, zarađujem, mogu da platim račune, takse. Moja sledeća želja je da budem menadžer, imam podršku za napredak od divnih ljudi ovde - uz osmeh priča Dinis.

Na kraju razgovora zamolili smo ga za zajedničku fotografiju. Otkrili smo da autor ovog teksta i Dinis imaju nešto zajedničko, a to je grad Zaječar. Naime, Dinis je imao devojku iz Zaječara, koja živi u Beču, a novinar je rođen i živeo je u tom gradu. Neverovatno, ali svet je jako mali, valjda će biti bezbedniji i lepši, da bi bilo što manje bolnih priča poput Dinisove.

(Miljan Paunović)