EKSKLUZIVNO, UŠAO SAM U NAJVEĆE LEGLO AZILANATA U EVROPI: Evo šta sam tamo zatekao i šta mi se dogodilo! (FOTO)

Čuveni Centar za azilante nadomak Beča, ograđen je velikim zidom. Upozoren sam da pripazim na kameru, ali nisam to shvatio ozbiljno, sve dok voz nije stigao u Trajskirhen i dok se nisam uputio ka kampu...

Dok Srbija bije bitku sa emigrantima, a oko nje podižu zid od bodljikave žice, uputio sam se u najveći izbeglički kamp u Evropi, a ono što sam tamo video pamtiću dok sam živ!

Ušao sam u voz za Trajskirhen, sa stanice Bahnhof Meidling u Beču. Zanimljivo je da sam pre konačnog polaska voza, jedno 45 minuta lutao železničkom stanicom, jer niko nije umeo da mi objasni gde je to mesto u kome se nalazi najveći Centar za azilante u Evropi.

Preporučujemo

Bečlije su me onako čudno gledale i pitale se šta ću ja uopšte tamo. Na kraju, čuo sam jednu ženu kako maestralno psuje na domaćem srpskom, i uz pomoć radnice na info pultu (čiji je engleski mešavina nemačkog i britiš ingliša), njih dve su se objasnile na tečnom nemačkom, gde je stanica za Trajskirhen. "Spakovala" me je zemljakinja u plavi voz. Oboje zadovoljni, svako je nastavio svojim putem.

AZILANTIMA PRETI NAJBRUTALNIJA SMRT U EVROPI: Ovako EU štiti ove ljude koji se BORE ZA ŽIVOT!

Čim sam ušao u voz, po sturkturi ljudi nekako sam znao gde idem. Gledam u tablu stanica i shvatam da treba da siđem tek na osamnaestoj! O ne, pomislih u sebi, putovaću dva sata. Kad ono, međutim. U Austriji sam. To kod njih ne ide tako. Rutu od 20,9 kilometara, voz je prešao za 23 minuta. Dok smo se vozili, kontrola, policija. Predam pasoš, kartu. Na nemačkom me policajac pita gde sam pošao, rekoh da ne govorim nemački. Progovorio on na engleskom. Objasnim mu gde i zašto idem. Poželeo mi je uspešan radni dan i puno sreće. Hm, da, Austrija.

Stanica Trajskirhen. Prilično je mala, silazim iz voza, gledam oko sebe, ugledam jednog crnca, dečkić dvadesetak godina, prilazim mu i pitam gde je Centar za azilante. Objašnjava mi.

- Odmah tu niz ulicu, videćeš velika kapija, tu je ulaz, ali nećeš moći da uđeš, osim ako ne tražiš azil – reče mi on kroz osmeh.

- Ne, ne tražim azil, samo sam znatiželjan da vidim to mesto – odgovorih mu.

Dok idem ka ulazu u Centar, susrećem ljude sa Bliskog i Srednjeg Istoka i iz Afrike, skreću pogled, iako želim da im kažem "hello" ili nešto slično, zašto, ne znam. Razmišljam, pobegli su od bombi, seče glava, strašnih patnji koji ne možemo da zamislimo! Zaključujem da sam srećan čovek, i u tom trenutku produžavam niz ulicu, prošao sam glavni ulaz i skrećem u narednu, vidim veliki betonski zid, ne vidim mu kraj!

Kamere se nalaze duž celog zida. Prelazim ulicu da vidim šta je iza zidina, a tamo velike zgrade, poput kasarni, a i jesu bivše kasarne. Iako je daleko ulaz, jasno vidim ljude kako u koloni izlaze jedan za drugim, uglavnom crnci i žene sa burkama, šetaju, čuju se glasovi. Nije zatvor, a zatvoreni su. Imaju zid. Mogu da izađu kada hoće, ali su ograđeni tim velikim zidom, koji iako je napolju sunce upeklo, odiše hladnoćom.

Na prozorima se vide konopci sa vešom. U parkovima oko tog ogromnog kompleksa zgrada, leškare u travi porodice sa decom, azilanti, kojima je od svega najvažnija sloboda. Iako su hiljade njih u tim zgradama, slobodni su, nema bombi, nema oružja.

(NIKAD VIĐENE FOTKE) OVAKO ŽIVE AZILANTI U EVROPI: Pobegli od torture vlasti, ropstva, siromaštva i ratova. Evo šta rade u EU!

Nastavljam da hodam ulicom, i shvatim da ću se napešačiti do kraja zida. Slobodnom procenom dugačak je jedan kilometar. Nailazim na tablu gde je precrtan natpis Trajskirhen, nazirem kraj zida.

Osim par kamiona koji su prošli ulicom, jedino sam ja tu, sam, tražim svoju novinarsku priču, uzbuđen, ali ne i uplašen, mada sam upozoren da ne idem sam. Kasnije sam shvatio i zašto.

Napokon kraj zida. Uzak put preda mnom, opet zid. Ovog puta brže sam stigao do drugog kraja zida, i odmah video majstore kako istovaruju građevinski materijal. Ubrzam korak, upitam da li sam na dobrom putu da ponovo dođem do glavnog ulaza, jedva su me razumeli, kažu da.

Ograda, rešetke. Virim kroz njih. Devojka sluša muziku na telefonu. Mašem joj. Ona me čudno gleda i nakon tridesetak sekundi skida slušalice.

- Zdravo, ja sam Miljan, kako vam je tu u kampu?

- Ne razumem engleski. Avganistan, Avganistan – smeši se.

Radosna je. Zato što je živa, zaključujem.

Pokušavam da sretnem nekoga iz tog mesta, meštanina, koji bi nešto da mi kaže. Nakon petnaestak minuta, dvoje ljudi guraju kolica sa detetom. Prilazim, ali nisu nešto pričljivi.

- Vi živite ovde u Trajskirhenu?

-Da.

- Recite mi da li azilanti prave probleme, kako se ovde živi?

- Ne bismo o tome, uglavnom je dobro, ali pripazite ako imate neke vredne stvari.

Ubrzavaju korak.

Opet sam ispred ulaza. Veliki red azilanata, daju isprave nadležnima i napuštaju Centar. Sve vreme držim kamericu i slikam. Poludim, opcija snimanja pokazuje error. Nema veze, slikam. Pored mene sedi jedan dečak. Pozdravim ga i upitam da li bi želeo nešto više da mi kaže o boravku u Centru. Ne razume engleski. Pokazuje mi rukom na grupu od petorice crnaca, i kaže, oni hoće da pričaju i znaju engleski.

Prilazim im, predstavljam se, i pitam ih uopšteno kako su, kako žive tu, da li bi neko od njih razgovarao sa mnom.

- Ćao drugar, 10 evra, pa ćemo pričati – rekli su to kao jedan.

Objašnjavam kako nemam para, zapravo igram njihovu igru. Mladić pored mene "snima" moju kameru. Primetio sam to, stiskam je sve jače, i pričam sa njima o situaciji u Centru.

Saznajem da ih ima oko 5.000, i da svako dana sve više njih pristiže. Na kraju, ipak jedan od njih pristaje da ispriča svoju priču. Predlažem mu da pređemo ulicu, da ostanemo nasamo kako bih ga čuo šta ima da mi kaže. Završavamo razgovor. Pita me, daj mi čas kameru da vidim slike. Krajičkom oka vidim njegove drugare na dva metra od mene. Rekoh, hvala, ne znam da ti pokažem, mogu vam dati po cigaretu, a imam i neku hranu (iz Srbije sam, imam uvek neku hranu kod sebe). Ne želi, opet traži novac. Spuštam kameru u torbu, i ugledam one ljude sa bebom u kolicima. Objasnim ekipi iz Afrike da sam video prijatelje, zahvalim se i ubrzanim koracima odem.

Pozdravim se sa poznanicima, koji su mi predložili da što pre odem odatle, i da ne dolazim više sam! Ispratili su me do stanice. Sačekali su i voz sa mnom. Divni neki ljudi, zaboravio sam imena. Ulazim u voz i mašem im.

Sabiram utiske na putu do Beča. Trajskirhen, desetine hiljada azilanata. Kažu da je kapacitet Centra 30.000 ljudi! Ne prave probleme, ali pokušavaju da dobiju, šta god, pre svega novac. Treba im novac, i bolji uslovi za život, ali o tome u drugoj priči. Vidim stanicu Banhof Meidling. Beč. Poslednja misao mi je bila – žao mi je tih ljudi, žao mi je i nas, možemo svi da živimo u miru i da ne bežimo od kuće.

(Miljan Paunović)