TITO JE BRAO JABUKE I HRANIO MEDVEDE, JOVANKA JE BILA STRAH I TREPET: Ispovest baštovana Josipa Broza zapaliće Srbiju! (FOTO)
Tito je uživao u šetnjama, voleo je da ubere neku voćku, malo je obriše i pojede u slast. Ipak, više je voleo životinje. Prva dama Jovanka, bila je zadužena za uređenje rezidencije i vrta. Bila je surova, s razlogom
Milomir Pavlović, već četiri decenije zaposlen je u MIJ, a punih pet godina bio je baštovan doživotnog predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, otkriva sve tajne maršala i kaže da nikada nije čuo zamerku i da im se retko obraćao kada je prolazio pored njih.
Dolazak svetskih državnika kod Josipa Broza Tita, poput američkog predsednika Džeralda Forda 1975. godine, podrazumevao je da sve bude pod konac i mnogo više posla za zaposlene u današnjem Muzeju istorije Jugoslavije. Sve je moralo da bude idealno, nije smeo list da padne sa drveta, ukoliko ne bi dobio naredbu. Baš uoči njegovog dolaska, na dužnost je stupio i Milomir Pavlović (Paja).
- Od njega niste mogli čuti želje i zahteve, jer je Jovanka bila zadužena za eksterijer i enterijer. Tito je samo jednom prigovorio: „Ne secite tu krivu granu. Kriva ona, kriv ja. Staro drvo, star sam i ja. Pa neću valjda živeti sto godina da dočekam da novo izraste?“ Sećam se i kako bi nas posmatrao dok kosimo livadu ispod Kuće cveća. Znao je da naredi da nam se na terasi postavi sto, iznese gibanica i posluži vino, a rođendan mu je uvek prvo čestitalo osoblje rezidencije - dodaje on.
Tito je više voleo životinje, ali uživao je u ružama i voću.
- Imali smo dosta stabala jabuka, krušaka, trešanja... On bi često u prolazu ubrao jabuku, obrisao bi je i zagrizao, nastavljajući ka kavezima sa medvedima, da ih nahrani - seća se Milomir.
Za razliku od njega Jovanka je bila veoma zahtevna i stroga, posebno kada su biljke u pitanju.
- Izdavala nam je svakodnevno uputstva i zadatke. Znalo se da se u rezidenciju unosi ekskluzivnije cveće - anturijumi, kale, ruže, gerberi... Jovanka je posebno volela streliciju. I kad bi dolazili strani državnici, ona je davala smernice. Imali smo glavnog dekoratera, a jedan je bio zadužen samo da zaliva to aranžirano cveće u srebrnim posudama jer nije smela da padne kap vode na sto - objašnjava Pavlović.
Inače, Milomir je počeo svoju službu drugu Titu ne baš tako slavno, desio se jedan manji incident i to da maler bude veći, slučajno su on i njegov kolega polomili jednu vazu.
- Stariji kolega i ja radeći nešto, slučajno smo oborili i razbili vazu. Kolega kaže: „Drugarice Jovanka, platićemo.“ Njen odgovor je bio da te pare ne bismo mogli da zaradimo za čitav radni vek. Tražila je da pokupimo delove i uvijemo ih u čaršav, a onda je vaza odneta nekom umetniku na restauraciju - seća se on.
Pavlović kaže da nije ni sanjao da će raditi kod predsednika, posebno da će se baviti baštovanstvom. Sve je počelo dok je služio vojsku, a u to vreme se postavljao kamen temeljac za Kuću cveća.
- Završio sam srednju školu i položio za šofera, osim poslova u parku Belog dvora, imao sam pristup i rezidenciji, dobijao odgovornije zadatke. Tito je voleo da šeta kompleksom, a često sam je viđao u društvu Ljubičića, Markovića, Dolanca, Minića... Oštro je hodao. Ide, ide, pa stane, i ne primetite da ima problem sa nogom. Ordonansi su ga u stopu pratili, njih sedmorica na tri-četiri koraka od njega. Nismo smeli ni da se približimo, znao se red - dodaje on.
Kada je Tito umro, Pavlović je imao 25 godina. Evo šta kaže, kako su protekle pripreme za istorijsku sahranu:
- Imali smo četiri dana da sve pripremimo jer je u Kući cveća, na mestu groba, bila fontanica. Na sahrani nema kog državnika nije bilo i nema ko nije plakao. Kasnije sam godinama dočekivao cveće koje je Jovanka slala. Njena poruka bi uvek bila: „Neka Paja lepo namesti...” - priča on.
Seća se Milomir i otvaranja Kuće cveća, te 1975. godine, u kojoj je po sopstvenoj želji sahranjen Broz.
- Prisutan sam bio kada je prvi put ušao u Kuću cveća. „Meni se ovde sviđa, ja ne idem odavde“, rekao je ordonansima. A sve je bila Jovankina ideja prema kojoj je rađen projekat. Tito je i tada ušetao sa dve-tri pudlice koje su se u nekom momentu izgubile. To ga je razljutilo i odmah smo krenuli u potragu. Inače, pudlice su volele da grizu, i mene i kolege su stotinu puta gricnule. Tito bi pokušao sa „kuš-kuš“ da ih otera, ali nije vredelo. Naše je bilo da ćutimo i trpimo - seća se Pavlović.
Već desetak godina uz pomoć jednog čoveka sam održava kompleks na Dedinju. Ispunjen je, kaže, jer je radni vek proveo na najlepši način - u prirodi.
(Telegraf.rs / Izvor: Blic)