ON JE NAJBOLJI MINISTAR FINANSIJA: Terao Srbe da plaćaju POREZ i tako SRBIJU spasio od BANKROTA!

Legendarni ministar finansija koji je isfinansirao carinski rat sa Austro­ugarskom, dva balkanska rata i finansijski pripremio Srbiju za Prvi svetski rat, bio je jedan od najboljih koje je Srbija ikada imala. Njegova tajna je bila što nije podlegao korupciji, što ni za kralja nije bilo na veresiju i što je imao dovitljive poteze. Pročitajte i koje

Po obrazovanju lekar, Lazar Paču, ostao je u narodu upamćen kao legendarni ministar finansija, a titula "najboljeg srpskog ministra" nije ga u narodu zaobišla čak ni pored činjenice da je bio jedan od najstrožijih i za narod najtežih poreznika.

Paču je bio u tri navrata glavni čuvar srpske državne kase (1904–1905, 1906–1908. i 1912–1915), a prethodno čitavih osam godina (1889– 1897) šef Monopolske uprave, jedne od ključnih ustanova poreske administracije. Ovaj ministar je bio dosta protivrečan, ali ono što mu za života nisu mogli zameriti je da je bio korumpiran i neposvećen srpskim finansijama. On je, kako u životu, tako i u poslu bio tvrdoglav, pa se i s velikom upornošću borio za stabilnost srpske kase, što je rezultiralo činjenicom da je srpski dinar bio stabilan i u Prvom svetskom ratu.

Preporučujemo

Ipak, interesantna je činjenica da je ovaj osnivač Narodne radikalne stranke, koji je bio član njenog odbora, nikada nije ni posetio veliku Rusiju, pa čak ni u nekoj službenoj misiji. On je bio čovek okrenut zapadnoj Evropi. Takođe, ono što je zanimljivo je i činjenica da ćovek, koji je bio u vrhu jedne narodne stranke nije bio pristalica javnih govora i promovisanja.

Filozofija zbog koje su Pačua cenili je da treba imati stabilnu i bogatu zemlju da bi u toj zemlji i građanin bio bogat i siguran. Da je iskreno verovao u takvu ideologiju i sistem govori i činjenica da, nakon smrti svojoj porodici nije ostavio nikakvu zaostavštinu.

Kada je radikalna vlada 1889. godine nacionalizovala monopole duvana i soli, za upravnika državnih monopola postavljen je Paču i bio to do 1893, kada je smenjen od strane liberalne vlade. On je tada započeo svoju karijeru. Zahvaljujući dobroj organizaciji poslovanja, ta ustanova je ubrzo ostvarila prihod u iznosu od 20 miliona dinara.

Za uspešno obavljanje tog posla Paču je odlikovan, što ga je preporučilo i za druge državne funkcije, a bio je angažovan na pripremi ekonomskih i finansijskih zakona, kao i trgovinskih ugovora sa Austrougarskom, Engleskom, Francuskom, Belgijom i Crnom Gorom. Takođe, radio je na uspostavljanju moderne državne statistike, s ciljem da se ažuriraju podaci o proizvodnji, trgovini, izvozu i uvozu. Upravnik monopola je i 1893-1894. i 1897-1898. godine. U međuvremenu bio je komesar Narodne banke i direktor Beogradske zadruge (banka).

Prvi mandat je započeo 26. januara 1904. godine u Vladi Save Grujića, koga je na mestu premijera u decembru iste godine zamenio Nikola Pašić. U to vreme budžetski deficit je iznosio 11,5 miliona dinara i bio je pokriven zajmom, što znači da je Srbija bila pred bankrotstvom. Prvo što je Paču uradio bilo je da parlamentu podnese zakon o povećanju poreskih prireza u proseku za oko 40 odsto, kao i da strogo kontroliše naplatu poreza.

Poslanike je ubedio da je ta mera neophodna zbog teške finansijske situacije, a tokom godinu dana, koliko je bila na snazi, poreski obveznici su na 100 dinara poreza plaćali još 166 dinara poreskih prireza. Ubrzo je državna blagajna postala likvidna, a plate činovnika i oficira su ponovo počele redovno da se isplaćuju. To je vratilo poverenje u državu, a umesto dugogodišnjeg deficita, državna kasa je imala suficit od 6,3 miliona dinara.

Paču je bio dovitljiv i u skladu sa današnjim "rečnikom" možemo ga nazvati i dobrim menadžerom. On je dobro znao da popularnost kralja može doneti finansije, pa nije ni čudo što se u njegovop vreme pojavila petodinarka sa likom Karađorđa i Kralja Petra.

Zamenjeno je i prekovano preko 6,5 miliona dinara, što je uticalo na povećanje novčane mase u opticaju, a povećana je tražnja novčanica sa zlatnim pokrićem, a njihova masa je premašila 4 miliona dinara, što se nikada ranije nije desilo.

Ovaj snalažljivi ministar finansija je doneo zakon po kome se država može nesmetano zaduživati kod Narodne banke Srbije u iznosu do 10 miliona godišnje, čime je premošćem problem nedostatka prihoda. Pored toga, povećane su carine, dok su za 40 odsto uvećani nameti na monopolske proizvode. Zahvaljujući tome, samo od poskupljenja duvana i petroleja, te godine ostvareno je za 1,5 miliona dinara više prihoda.

Juna 1916. potpisan je sporazum, sa ciljem da se očuva Solunski front, pa su se tim sporazumom Francuska i Britanija obavezale da novčano pomažu Srbiju sa 9 miliona francuskih franaka mesečno, i to dokraja rata. Kada su 1917. godine u rat ušle i Sjedinjene Države, Srbija je počela da prima i od njih redovnu mesečnu pomoću iznosu od 12 miliona dolara. Tako su glavni poverioci Kraljevine Srbije zafinansiranje rata postale tri države: Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Francuska.

Narodna banka je jedno vreme privremeno bila stacionirana u Marselju, ali je i odatle nastavila da štampa novac, koji je uz francuske i engleske kredite imao stabilan kurs i plus je svaka novčanica imala svoje pokriće u zlatu ili drugoj stranoj valuti (franci, dolari,funti). 

Najveće iskušenje je Srbija dobila sa početkom rata, jer je Austrougarska postavila nemoguće uslove za izvoz stoke, te je i zatvorila granice za izvoz stoke iz Srbije, proglaseći je zaraznom. Ipak, Paču je uspeo da razbije tu političku blokadu. Sa Turskom i Bugarskom su sklopljeni ugovori o korišćenju njihovih transportnih trasa, dok je, u dogovoru sa rumunskim, ruskim i francuskim prevoznicima, obezbeđen plasman srpskih proizvoda u Zapadnu Evropu.

Rezultat toga je da je 1910. godine srpski izvoz bio za 50 odsto veći nego pre Carinskog rata, a 1912. godine vrednost spoljne trgovine iznosila je 200 miliona dinara u zlatu. U Srbiji je osnovano 400 novih preduzeća, a Beograd je dobio vodovod, kanalizaciju, električnu energiju, tramvaje.

Da je Paču bio tvrdoglav i cepidlaka, ali i da se nikoga nije bojao govori i činjenica da kod ovog ministra finansija ni kralj nije mogao da uzima pare na veresiju. Poznato je da mu je kralj Petar poslao sekretara da uzme akontaciju vladareve plate, ali ga je Lazar Paču odbio, obajsnivši da to nije izvodljivo. On je tada kao objašnjenje naveo da kralj može da umre, a da državi ostaje dug. Kralj se nije uvredio, jer je poštovao srpskog ministra finansija.

(Telegraf.rs)