TAKVE JUNAKE SRBIJA VIŠE NE RAĐA: Probajte da ne spavate i ne jedete onoliko koliko su to činili srpski vojnici! (FOTO)
U vojnoj istoriji, borbe na Mačkovom Kamenu, zabeležene su kao najogorčenije, najkrvavije i najdinamičnije borbe. Na samo pet ari sukobile su se dve vojske, boreći se prsa o prsa. Srpska vojska danima nije spavala, niti jela
Na današnji pre tačno jednog stoleća u završnoj fazi Kolubarske bitke oslobođen je Beograd. Dok se ova bitka smatra najznačajnijom u srpskoj istoriji, bitka na Mačkovom kamenu, koja se odigrala samo dva meseca ranije (a koja je jedna u nizu bitki tokom sukoba na Drini) smatra se jednom od najkrvavijih bitaka koju je vodila srpska vojska u Prvom svetskom ratu.
U vojnoj istoriji, borbe na Mačkovom Kamenu, zabeležene su kao najogorčenije, najkrvavije i najdinamičnije borbe. O ovoj bici do sada nije mnogo objavljivano jer to nije bila pobeda srpske vojske. Ostala je u senci velikih pobeda i na Ceru i Kolubari. Međutim, ova bitka ima veliki značaj, jer nije dozvolila neprijatelju da za tri dana, po Poćorekovom naređenju ovlada Jagodnjom i Sokolskim planinama već posle 13 dana teške borbe neprijatelj je totalno izmoren i desetkovan sa ukupnim gubicima 16.000 izbačenih iz stroja.
Iako najveće zasluge, s pravom uvek odnesu komandanti, ne bi trebalo nikada da zaboravimo na sve muke koje je prošao "običan" srpski vojnik, koji je u rat stupio svestan da možda nikada više neće videti svoj dom, roditelje, ženu i decu.
Srpska vojska bila je siromašna - bila je gladna, bosa i nedovoljno opremljena. Izmučena Balkanskim ratovima. Gotovo da nije bilo porodice, kojoj dah rata nije zakucao na vrata. Ipak u doba od pre sto godina, kada je čast porodice bilana prvom mestu, a ljubav prema domovini nemerljiva, retko ko odbijao je da se odazove na mobilizaciju.
Svi vojnici prolazili su kroz istu golgotu i iste muke. Svi do jednog boreći se za svaki pedalj Srbije, za otadžbinu svojim potomcima. Telegraf Vam donosi priču o vojniku Živojinu Marjanoviću koji se borio upravo na Mačkovom kamenu, i drugim vojnicima, njegovim ratnim drugovima, a koju nam je ispričao njegov praunuk Deniša.
"Nedugo nakon što su se vojnici vratili iz Balkasnih ratova, izmučeni i sa teškim povredama, počeo je i Prvi svetski rat. Na vrata mnogih čiji su se sinovi još uvek oporavljali od teških povreda, stigao je novi poziv za mobilizaciju. Jedna od porodica koje je ovakva sudbia zadesila bila je i porodica Marjanović koja je imala dva sina - Živojina i Jovana.
Sin Živojin još uvek je jako dobro pamtio svaki kuršum iz borbe protiv Bugara, u trenutku kada je dobio poziv da se priključi srpskoj vojsci. Iako je mogao da odloži svoje priključenje vojnicima, jer mu rana na ruci iz prethodnih bitka još nije zarasla, Živojin odlučuje da krene u novi boj. Naime, poziv za mobilizaciju dobio je i njegov brat Jovan, a vaspitanje koje su tadašnje porodice gajile, nije dozvoljavalo da jedan sin ide u rat, a drugi ne. Dva brata tako se uputiše u borbu za otadžbinu, ne znajući da li će se ikada više vratiti u rodni kraj.
Evo šta je kralj Petar poručio vojnicima pred Kolubarsku bitku!
Zajedno su bili dok nisu stigli u Srem, gde su ih razdvojili. Živojin je raspoređen u I četu drugog bataljona devetog puka Dunavske divizije, a Jovan u treću armiju. Uskoro su počele borbe.
Prema rečima našeg sagovornika, srpski i austrougarski vojnici borili su se na polju od svega 5 ari, gde je vođena borba prsa u prsa. Četiri dana bez minuta sna, bez vremena za bilo kakav obrok, ukoliko se do hrane i moglo doći, pod konstantnim stresom, željom da se preživi, ali i neprijatelj pobedi.
Hrane u ratu nije bilo dovoljno, ne samo iz razloga što nije bila obezbeđena, već i iz razloga što se ona nosila na volovskim kolima, koja su znatno sporije išla od vojske koja je konstantno bila u pokretu i koja je često morala da juriša.
Deniša Marjanović, praunuk junaka naše priče, veruje da Srbija više nikada neće imati junake kakvi su bili naši vojnici koji su znali da odlaze u rat da se bore za otadžbinu ostavljajući kod kuće sve najmilije. Isto tako, borba za tuđ život, za druga i saborca, više se skoro ne viđa.
- Deda Živojin je poginuo nekoliko dana nakon što jeboj počeo. On je naime bio ranjen i nije mogao da se kreće. Njegov drug hteo je da ga spasi i izvuče iz bitke, stavio ga je na leđa i pokušao da ga donese do prvog skrovitijeg mesta. Međutim, dedu je metak pogodio u leđa i tu je pao mrtav. Svi vojnici sahranjeni su u zajedničkoj grobnici na Mačkovom kamenu - kaže naš sagovornik.
IGRA VOJNIČKE SUDBINE: Ratovali jedni protiv drugih, a sad počivaju na istom mestu! (FOTO)
Iako se o njima retko govori, junaci tadašnjeg doba bile su i žene, udovice srpskih vojnika, koje su se nakon rata retko preudavale. Uprkos svom teretu koji su morale poneti kako bi odgajale decu u teškim posleratnim uslovima, retko su se preudavale. To je bio slučaj i sa ženom ovog vojnika. Nakon što se rat završio ostala je sama sa dvoje dece mlađe od deset godina. Do kraja života čuvala je uspomenu na njihovog oca.
O speltu životnih okolnosti koja je mnoge porodice tada zadesila govori i primer iz ove priče. Jovan Marjanović, Živojinov brat zbog kog je on i krenuo u bitku, vratio se kući nakon proboja Solunskog fronta. Zauvek je čuvao uspomenu na svog brata svestan da bez nega, kao ni svih drugih vojnika ne bi hodali slobodnom zemljom.
(Milica Batinić / Foto: Privatna arhiva)