KRALJ UJEDINITELJ, MUČENIK ILI DIKTATOR? Šta bi bilo da je Aleksandar I Karađorđević preživeo atentat? (FOTO) (VIDEO)

Da je kralj Aleksandar preživeo atentat, Drugi svetski rat verovatno ne bi imao drugačiji tok. Jugoslovenska vojska ne bi mogla ozbiljnije da se suprotstavi nacistima, i verovatno bi kraljevska porodica izbegla u inostranstvo. Međutim, pozicije antifašističkih snaga u zemlji bi bile dugačije. Kralj Aleksandar je bio državnik velikog autoriteta i ličnog uticaja, i ne bi dozvolio da izostane podrška rojalističkim snagama u zemlji

Jesen je 1934. godine. Najstariji sin kralja Aleksandra, budući kralj Petar Drugi, bio je na školovanju u Engleskoj. Najmlađi kraljević Andrej bio je bolestan. Srednji kraljev sin Tomislav igrao se sam ispred dvora. Stajao je kod jednog žbuna, kada je njegov otac Aleksandar I Karađorđević izašao iz dvora i zaputio se prema automobilu koji ga je čekao.

Preporučujemo

Kralj je ušao u automobil, video je sina i rekao šoferu da sačeka. Došao je do šestogodišnjeg Tomislava i rekao mu da ide na put u Francusku i Englesku. Pitao ga je da li želi da mu donese neki poklon. Dečak je odgovorio: "Hvala, ne. Želim samo da mi se vratiš".

Kralj je skinuo naočare, obrisao suzu i pomilovao sina po glavi. I zaputio se u Marsej. Nekoliko dana kasnije, malom Tomislavu je saopšteno da mu je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći, a jugoslovenskoj javnosti da im je kralj ubijen.

Jedan nemački istoričar za Hitlera je rekao: da je imao "sreće" da umre 1939. godine ostao bi upamćen kao najveći Nemac u istoriji. Istorija je kralja Aleksandra bacila na drugi kraj apsurda - da je preživeo, možda bi ostao upamćen kao najveći Jugosloven. Ili, možda kao najveći Srbin u istoriji. Ili, možda, kao jedan od najvećih evropskih političara svog vremena.

I osamdeset godina posle atentata u Marseju, 9. oktobra 1934. godine, i dalje je previše istorijskih "možda" i previše istorijskih nepoznanica koje se vezuju za lik i delo jednog od najvećih i najvažnijih državnika moderne Srbije. Malo je naroda kojima je istorijski usud namerio da smer točka istorije toliko često određuje jedan metak. A jedan takav ispaljen je oktobarskog dana u marsejskoj luci.

Turbulentni dvadeseti vek, rat koji je ubrzo došao, i komunističko-ideološko sagledavanje istorije koje je dominiralo, bacili su ličnost Aleksandra u zapećak istorije, ne ostavljajući dovoljno vremena da se ocu jugoslovenske države - kao što je to bio slučaj sa velikim sinom jugoslovenskih naroda - razvije kult ličnosti, niti da se istorijski temeljno sagleda njegova zaostavština.

- Postojali su svi preduslovi da se razvije kult ličnosti kralja Aleksandra kao utemeljivača jugoslovenske države. On se za tu državu borio, on je nju stvarao, a na kraju je za nju dao život - kaže za Nedeljnik istoričar Aleksandar Marinković.

Kralj ujedinitelj, kralj mučenik ili kralj diktator? Da bi se odgovorilo na pitanje koliko je zaista ubistvo kralja Aleksandra preloman događaj za dalji tok događaja na ovim prostorima u dvadesetom veku, prvo bi trebalo razjasniti prirodu njegove vladavine, što je tema koja nikada nije došla u ravan nepristrasne istorijske ocene. I danas se pod uticajem komunističke istoriografije na prvo mesto njegove zaostavštine stavlja "šestojanuarska diktatura".

Često će se to kasnije tumačiti kao odraz velikosrpskog hegemonizma, da je kralj za zavođenje diktature iskoristio pucnjavu u Narodnoj skupštini u kojoj je Srbin Puniša Račić ubio hrvatske političare braću Radić i Đuru Basaričeka. Jedan od istorijskih apsurda je i taj što je kralj Aleksandar lično bio veći Jugosloven od onih Jugoslovena koji su kasnije tu ideju branili od njega.

Tezu o srpsko-hegemonističkoj diktaturi obarao je Aleksandrov sin Tomislav koji je neposredno pred smrt izneo drugo viđenje "šestojanuarske diktature", po kojoj ona nije posledica pucnjave u Skupštini, već Kongresa Kominterne u Moskvi, na kom je rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije donelo odluku da digne ustanak. Postoje "istorijske priče" da su tada upravo hrvatski prvaci tražili od kralja da preduzme mere i da zaštiti poredak.

Ipak, uoči atentata, kada se počelo sa ponovnim uvođenjem stranačkog života u Jugoslaviju, izgledno je bilo da kralj Aleksandar napušta ideju integralnog jugoslovenstva, dok se na međunarodnom planu sve više vezivao za stare saveznice iz Prvog svetskog rata, pripremajući se za sve veću podelu Evrope na demokratsku i fašističku. Istorijska tumačenja su uglavnom atentat dovela u vezu sa ustaškim pokretom, koji je pre svega uz podršku Italije i u saradnji sa bugarskom makedonstvujuščom terorističkom organizacijom organizovala ubistvo kralja Aleksandra sa krajnjim ciljem raspada Jugoslavije.

Da je kralj Aleksandar izbegao marsejske metke sudbina ovih prostora bi svakako drugačije izgledala. Nekoliko je pitanja koja su opterećivala politički život tadašnje Jugoslavije, a najvažnije je bilo takozvano "hrvatsko pitanje" koje je (naizgled) rešeno sporazumom Cvetković - Maček iz 1939. godine i formiranjem Hrvatske banovine.

Osim odnosa jugoslovenskih naroda, pitanje je kako bi se razvijala spoljna politika Jugoslavije i na kojim pozicijama bi dočekala Drugi svetski rat? I da li bi sa Kraljem Aleksandrom na čelu države komunisti mogli da preuzmu vlast u Jugoslaviji?

Prema porodičnim pričama, uoči odlaska za Francusku Aleksandar je uspostavio dogovor s Vlatkom Mačekom da Hrvatska dobije samostalnost u okviru Kraljevine Jugoslavije, i da ta hrvatska "država u državi" bude na prostoru Savske banovine, koja je bila mnogo manja od teritorije koju su dobili 1939. godine.

- Dogovor sa Mačekom nije potvrđen u istorijskoj građi. Ali, ako govorimo na osnovu postojećih istorijskih izvora, na osnovu raznih razgovora koje je kralj Aleksandar vodio - na primer sa tadašnjim mitropolitom a kasnije i patrijarhom Gavrilom Dožićem, ili sa Meštrovićem - možemo da zaključimo da je kod njega postojala težnja da se reši hrvatsko pitanje. Na osnovu toga možemo izvući pretpostavku da bi to pitanje bilo rešeno mnogo pre 1939. godine - kaže Aleksandar Marinković.

- Kralj Aleksandar je bio svestan da diktatura nije donela ono što je on očekivao, da nije učvrstila ideju integralnog jugoslovenstva. Krenuo je u dalju demokratizaciju društva i 'hrvatsko pitanje' bi verovatno bilo rešeno u demokratskoj proceduri".

Sagovornik Nedeljnika podseća da je Slobodan Jovanović zabeležio da je diktatura teže pala srpskoj političkoj eliti nego hrvatskoj, jer je kod nas postojala jaka stranačka tradicija, i politička elita kojoj je teže bilo da funkcioniše u novonastalim okolnostima.

Jugoslavija bi sa kraljem na čelu, verovatno, sa manje unutrašnjih trzavica dočekala fašističku najezdu. Istoričar Srđan Cvetković kaže da postoji mogućnost da bi Jugoslavija ranije ušla u rat, jer dotadašnje pozicije kralja Aleksandra, koji se otvoreno suprotstavljao i lično smetao fašističkim režimima u Italiji i Nemačkoj, ne bi dali prostora za racionalizovanje međunarodne pozicije Jugoslavije i pokušaje da se izbegne stradanje pristupanjem Trojnom paktu. Jugoslavija bi, rešenim hrvatskim pitanjem, bila manje ranjiva iznutra i spremnije bi dočekala rat.

- Da je kralj Aleksandar preživeo Drugi svetski rat verovatno ne bi imao drugačiji tok. Jugoslovenska vojska ne bi mogla ozbiljnije da se suprotstavi nacistima, i verovatno bi kraljevska porodica izbegla u inostranstvo. Međutim, pozicije antifašističkih snaga u zemlji bi bile dugačije. Kralj Aleksandar je bio državnik velikog autoriteta i ličnog uticaja, i ne bi dozvolio da izostane podrška rojalističkim snagama u zemlji. On je bio politički mnogo jača figura nego što je to bio kralj Petar Drugi. Komunisti bi svakako imali mnogo više problema da dođu na vlast. Kralj Aleksandar ne bi pristao na nagovor Engleza, kao što je to učinio Petar, da uđe u tihu kohabitaciju sa komunistima i da im dopusti dolazak na vlast 'na mala vrata'. Boljševici bi se nekako izdigli, jer tamo gde prođu tenkovi Crvene armije, tamo komunisti dolaze na vlast, ali to ne bi bilo jednostavno. A čak i da se to dogodilo, da je Aleksandar bio živ, on bi bio ozbiljna opozicija Titu. Tito bi možda učvrstio vlast u drugim delovima zemlje, a u Srbiji je i ovako imao puno problema da to ostvari - zaključuje Cvetković.

(Telegraf.rs / Nedeljnik)