POČETAK KRAJA: Dan kada su Čeda i Legija "stavili" Miloševiću lisice na ruke! (VIDEO)

Pre trinaest godina bivši predsednik SRJ i lider SPS-a uhapšen je u vili na Dedinju u kojoj je boravio sa porodicom pod optužbom da je zloupotrebljavao položaj i time pribavio ličnu korist

Na današnji dan 2001. godine uhapšen je Slobodan Milošević pod optužbom da je tokom desetogodišnje vladavine (1990-2000) zloupotrebljavao položaj i time pribavio korist za sebe i za Socijalističku partiju Srbije. U akciji hapšenja bivšeg predsednika SRJ aktivno su učestvovali Čedomir Jovanović, Milorad Bracanović, Zoran Đinđić, ali i Milorad Ulemek Legija.

Preporučujemo

Privođenje Miloševića započeto je 30. marta, a okončano nakon dva dana, posle sedmočasovnih pregovora o predaji. Hapšenju su prethodile danonoćne straže pristalica i simpatizera SPS-a i JUL-a ispred kuće u kojoj je Milošević boravio. Nakon hapšenja sproveden je u Centralni zatvor u Beogradu.

U vili  na Dedinju su nakon Miloševićevog hapšenja privremeno ostale njegova supruga Mira i ćerka Marija. Navodno je za vreme hapšenja, ćerka Marija je pucala iz pištolja.

Svetski državnici pozdravili su hapšenje Slobodana Miloševića, a on je u junu iste godine izručen Međunarodnom sudu u Haagu za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije. Godine 2006. Milošević je u pritvoru umro, ne dočekavši kraj sudskog procesa.

Lider Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović tadašnji šef poslaničke grupe DOS u Skupštini Srbije bio je aktivan učesnik ovog dešavanja i svojevremeno je izneo svoje svedočenje o ovom događaju, a za koji kaže da se morao odigrati jer bi u suprotnom Srbija zapala u izolaciju.

- Svet je od nas tražio da do 31. marta Milošević bude uhapšen, ali nije tražio samo od Zorana Đinđića, nego je to isto tražio od Koštunice koji je toga bio svestan kao što je toga bio svestan i Zoran Đinđić. 30. marta je započeta akcija hapšenja Slobodana Miloševića. Održane su kratke konsultacije, policija je zadužena da obavi taj posao. Ja sam otišao u Parlament, Zoran je bio u Vladi. Tokom dana se sreo s načelnikom Generalštaba Pavkovićem, kad je postalo jasno da se u toj rezidenciji nalazi laki tenk, tj. borbeno oklopno vozilo Vojske Jugoslavije. Čovek koji je tada obezbeđivao Miloševićevu rezidenciju je bio čovek koji je potom nagrađen za iskazani otpor imenovanjem na mesto komandanta gardijske brigade. Reč je o generalu Ćosiću, čoveku koji je tada bio pukovnik - rekao je Jovanović.

Prema tvrnjama Čedomira Jovanovića u hapšenju Slobodana Miloševića učestvovala je policijska jedinica koja je mobilisana odlukom nadležnih ljudi u MUP-u, a "ne kako to neki tvrde, pripadnici zemunskog klana".

- Bilo je tu i ljudi u civilu, to nije bila policija. To su bili pripadnici Jedinice za specijalne operacije koji su se pojavili pred tom zgradom u civilu, što je izazvalo zaprepašćenje svih nas - kaže lider LDP-a.

Jovanović tvrdi da je jedini izlaz iz tadašnje situacije, a s obzirom da je u rezidenciji parkirano borbeno vozilo, koje bi moglo dovesti i do sukoba policije i vojske bio razgovor sa Miloševićem.

- Ja sam pozvao Branislava Ivkovića i rekao mu da se situacija u toj meri zakomplikovala da je praktično jedini izlaz iz svega toga razgovor sa Miloševićem. Kratko sam razgovarao sa Zoranom i rekao da postoji mogućnost da se s njim razgovara. Zoran nije bio protiv toga, on je samo rekao - "Čoveče, to je mnogo opasno". Ušao sam u tu kuću, levo u prijavnici je na kolenima klečao i plakao Siniša Vučinić, držao je neko automatsko oružje u ruci. U kući već nije bilo vode i struje. To je zapravo bio Titov radni kabinet, to i nije kuća, tako da se ulazi u jedan veliki hol koji je bio u mraku. Sa strane se pojavio prvo čovek za koga ni danas ne znam kako se zove, on je bio krajnje ljubazan. Pozdravio se sa mnom i rekao da će predsednik sada izaći. S druge strane je došao Bjelica koji je izvadio pištolj i uperio pištolj u mene. Milošević se u tom trenutku pojavio, kratko smo se pozdravili, on je rekao "Znači, ti si Čeda". Ja sam rekao da jesam, ja sam tražio da razgovaramo sami. Kada su ljudi napustili tu prostoriju imao sam pred sobom drugog čoveka, odlučnog da ne popušta. Tražio je neku pravdu za sebe, pozivao se na zakon, razgovarali smo u kući koja je bila onako opterećena barutnim mirisima, hodali smo po čaurama, okolo su se nalazili polupijani četnici koji su s vremena na vreme menjali raspoloženja, ali i u jednom i u drugom trenutku, i u trenutku potpune apatije i u trenutku potpune euforije izgledali su nenormalno. Dakle, to je jedan svet kojem definitivno Milošević ne pripada, ali s druge strane to je jedini svet u kome je Milošević još mogao da se kreće, to je logična posledica načina na koji je živeo. Ja sam, naime, napustio Miloševićevu kuću, otišao u Vladu i rekao da mislim da ću moći s njim da se dogovorim, ali da mi je potrebno vreme. Postavilo se pitanje rokova, ja sam tražio da mi se omogući da do 6 sati ujutru s Miloševićem razgovaram i da pokušam da ga uverim da dobrovoljno ode u Centralni zatvor - ovako je opisao svoj susret s Miloševićem Jovanović.

Jovanović je negirao da je Miloševiću dao garancije da neće biti izručen Haškom tribunalu. "Baš naprotiv, ja sam mu rekao da mislim da će pre ili kasnije završiti u Hagu".

- Dokument koji je potpisan potpisan je na moju inicijativu. Ja sam s Miloševićem nakon razgovora koji je počeo oko 9 uveče i završio se oko 3, predložio da se napravi i potpiše dokument. Ta garancija je bila s jedne strane častan izlaz za Miloševića, s druge strane, ta garancija je bila Koštuničino priznanje da u hapšenju učestvuje. I ja sam zato tražio da se napravi ta garancija. Dokument su potom potpisali i predsednik Republike, tada Milan Milutinović, i Zoran Đinđić, a na kraju i sam Koštunica dosta nevoljno. Ja nisam pisao tekst tog dokumenta, ali je u konsultacijama došlo do nekih formulacija koje je Milošević želeo da ispravi. Evo, u najkonkretnijem smislu, Milošević nije bio zadovoljan sledećim formulacijama. On je tražio, znači on nije bio zadovoljan formulacijom "da se hapsi na osnovu naloga domaćeg pravosuđa" već je tražio da se to ispravi i da se upiše u garanciju "da se ne hapsi po nalogu Haškog tribunala i da neće biti izručen sudu neke druge zemlje". Pored toga, i to je bio aneks 1, a aneks 2 koji je napravljen vezivao se za korekciju teksta garancije u kojem se kaže da će mu biti omogućen svakodnevni kontakt s porodicom. On je mislio da to nije dovoljno i tražio je da se to preformuliše u rečenicu u kojoj bi se vrlo precizno definisalo njegovo pravo da se svakodnevno sreće s članovima svoje porodice - objašnjava on.

Jovanović tvrdi da su u toj noći učestvovali i Milorad Bracanović, kao i Milorad Ulemek Legija.

- Došlo je do te pucnjave ispred kuće. U naknadnom premotavanju tog filma, pošto s vremena na vreme razgovaramo o tim događajima, ja sam se setio nekih komičnih scena. Za scenu u kojoj njegova ćerka silazi sa sprata držeći u ruci revolver i reakciju svih drugih ljudi. Ja sam to posmatrao kao nešto što nema nikakve veze sa mnom, nikad u životu niko mi nije išao u susret s pištoljem, ali reakcije drugih ljudi, Miloševićevih saradnika su bile neverovatne. Počeli su da se skrivaju iza fotelja, nekoliko vrata je u istom trenutku zatvoreno, čuo sam brave koje se zaključavaju. U tom trenutku je došlo do one pucnjave. Mene je udario džip koji se nalazio parkiran iza, ja sam bio u automobilu sa sudijom Čavlinom, a posle se ispostavilo da je džip vozio Bracanović, za koga ne znam kako se uopšte tu pojavio, a da je obezbeđenje kolone do Centralnog zatvora radio JSO, tj. lično Legija koji je bio jedan od onih koji su učestvovali u tom hapšenju - tvrdi on.

(D. Z.)