Priča o Amerikancu kog su Srbi obožavali: Zastavom čuvao Beograd od bombi, lečio ljude, sprečavao streljanja, a nije dobio ni ulicu (VIDEO)

Dr Edvard Rajan je bio bio američka verzija Dr Arčibalda Rajsa, ali i veliki avanturista i humanista. U Srbiji je ostavio veliki trag, operisao je više od 8.000 ljudi, borio se protiv tifusa, spasio bezbroj ljudi u ratu. A o njemu se malo zna

Mržnja prema Americi i Amerikancima jedna je od glavnih odlika današnjeg turbosrbovanja, zbog onoga što se dešavalo devedesetih, i, u krajnjoj liniji, onoga što se dešava i dan-danas. Na stranu što je to uzaludno, bespotrebno trošenje mentalne energije, na stranu što je mržnja prema bilo kome i bilo čemu kancer za psihu, na stranu što u tome leži tip generalizacije koji je u svojoj osnovi pogrešan — na stranu, dakle, sve to, mržnja prema nekoj državi i narodu istorijski je neodrživa, jer čovek ne može da zna šta nosi budućnost, šta donosi sutrašnji dan. Možda će kroz stotinu godina takav odnos prema Amerikancima ponovo biti nezamisliv, kao što je nezamisliv bio pre jednoga veka. U vreme dok je jedan Amerikanac pomagao i spasavao Srbe. Njegovo ime je Dr Edvard Rajan i verovatno niste čuli za njega, jer mu se nismo odužili čak ni nekom sporednom ulicom u Beogradu.

U to, ne tako davno vreme, osim što smo kao države bili saveznici tokom Velikog rata, postojalo je jedno mnoštvo običnih ljudi, običnih Amerikanaca, koji su toliko zadužili srpski narod svojim delima da je to teško rečima objasniti (emocija je poslovično neuhvatljiva, i morali bismo biti živi usred tog sukoba da bismo osećanje ondašnjeg Beograđanina i Srbina potpuno razumeli). Pisali smo već o američkom milioneru Džonu Frontingemu koji takođe ni ulicu ovde nema, a kamoli nešto više, kao što smo tokom niza godina pisali o mnogim Holanđanima, Englezima, Škotima, Francuzima, Rusima... ali do sada nikada nismo govorili o dr Edvardu Rajanu.

Strašna nepravda sa naše strane, i veliki propust. Dr Edvard Rajan se rodio u pensilvanijskom gradu Skrantonu 14. decembra 1883. godine, u radničkoj porodici irskih doseljenika. Njegovo rodno mesto tipično je za tu američku saveznu državu koja sva nosi nemački pečat zbog ogromnog broja naseljenika tog porekla (trećina današnje ukupne populacije; čak, kada je 13 kolonija 1787. godine proglasilo nezavisnost od Britanske imperije, Pensilvanija je postala druga država koja je ratifikovala ustav i koja ga je obnarodovala i na engleskom i na nemačkom); ali Rajan je bio mlad kada se iz Skrantona otisnuo u svet, iako mu se do kraja života vraćao.

Kao sin fabričkog radnika morao je tokom školovanja da radi u prodavnici duvana; ponegde se može pročitati da je tako zarađivao džeparac, ali pre će biti da je time pomagao porodicu kao i milioni njegovih vršnjaka, pošto je dečja radna snaga u ono vreme bila sasvim normalna i uobičajena pojava, o čemu je Telegraf.rs već pisao (deca su radila po rudnicima, čeličanama, staklarama, pamučarama, pa zašto ne bi i u prodavnicama); potom se zaposlio kao novinar i jedno vreme radio u „Republikancu“, ali je 1908. tvrdo rešio da ode u Njujork i da na Univerzitetu Fordam upiše medicinu.

Diplomirao je četiri godine kasnije. Stažirao je u bolnicama „Sveti Vinsent“ na Menhetnu i „Sveta Porodica“ u Bruklinu, specijalizovao se u njujorškoj Gradskoj bolnici kao i Opštinskoj bolnici Njujorka (svega četrnaest godina ranije Grad Bruklin se ujedinio sa Gradom Njujorkom, koji je potom konsolidovan i podeljen na postojeće opštine; sve dotad su bili odvojeni). Ali vrlo brzo, već 1913, dr Rajan prekida ovo seljakanje po institucijama i pristupa američkom Crvenom krstu (ACK), što je podrazumevalo — trajno seljakanje.

Poprište njegove prve velike avanture bio je Meksiko, u kojem je nekoliko godina unazad buktila revolucija (Viva Zapata!), a zadatak — da u svojstvu saradnika Stejt departmenta pomogne u spasavanju američkih građana koji su se tamo zatekli, ali i da pruža lekarsku pomoć gde je i kome potrebna. Tu je počeo da gradi svoju reputaciju.

Bio je svedok brojnih bitaka tokom godinu i nešto dana provedenih u toj napaćenoj zemlji gladnoj hleba, pravde i jednakosti; ali i pored toga što je u svojstvu lekara prošao preko raznih bojišta, najbliže smrti bio je u Toreonu, u državi Koavila, kada ga je neki pobunjenički vođa uhapsio pod optužbom da je špijun i svojim ljudima naredio da ga streljaju sa zalaskom sunca. Trinaest dana uzastopce dr Rajan izvođen je na gubilište, i nijednom nije streljan. Ovo strahovito psihičko mučenje nije urodilo plodom, jer se on uvek držao stoički i prezirno odnosio prema izgledu smrti (štaviše, sam nikada o tome nije ni pričao, sve što znamo — znamo zahvaljujući svedočanstvima drugih).

Kada je krajem jula, odnosno početkom avgusta 1914. godine izbio Prvi svetski rat, Amerika je pohitala u pomoć svojim prirodnim saveznicima, mada će dugo ostati vojno neutralna. Američki Crveni krst je izradio tada spisak zemalja kojima je potrebna lekarska pomoć, a u koje su zainteresovani medicinari mogli da idu. Dr Edvard Rajan je rekao: „Srbija“.

Nakon što je opremu nabavio od gospođe Helene Hatli Dženkins, bliske prijateljice i saradnice našeg Mihajla Pupina, sa još dva hirurga (dr Džemsom Donovanom i dr Viljemom Aherijem) i dvanaest medicinskih sestara (od kojih su tri bile za to školovane) koje je predvodila glavna sestra Meri Gledvin — ukrcao se 9. septembra na trgovački parobrod koji je saobraćao na redovnoj liniji Njujork—Pirej. Destinacija: mala, ali ipak tako velika: Kraljevina Srbija.

Stigao je u prestoni Beograd 16. oktobra, preko Soluna i Niša. Tri dana ranije, kada su stupili na tlo naše zemlje, njegova je dotadašnja biografija, zajedno sa biografijama dr Donovana i dr Aherija, objavljena u najkraćim crtama u beogradskoj „Politici“, u tekstu pod naslovom „Amerikanci u Srbiji“; kao svojevrsni istorijski kuriozitet navedimo da se u njemu, između ostalog, kaže: „Treba napomenuti da su se sva tri lekara školovala u Njujorku, koji se smatra kao centar svega što je dobro u Sjedinjenim Državama“.

Rajan — čovek okretan, domišljat, snalažljiv, pun životne energije i prvorazrednih organizacionih sposobnosti — od prvog časa potpuno je promenio situaciju u gradu na ušću Save u Dunav, gradu koji je trpeo svakodnevno granatiranje, gradu koji je ležao polurazrušen, gradu čije je tlo bilo toliko razrovano delovanjem neprijateljske artiljerije da je gospođa Gledvin u svom dnevniku zapisala da je izgledalo „kao da je zemlja obolela od velikih boginja“.

Zauzevši zgradu Glavne vojne bolnice (koja je bila napuštena jer se ta ustanova povukla sa „karaule“ dublje u unutrašnjost) povukao je briljantni potez: prvo što je uradio „bilo je da razvije ogromnu američku zastavu preko zgrade“, napisala je britanska bolničarka Emili Simonds u „Vašington postu“ 17. januara 1915. godine. Učinio je to da bi austrougarske baterije prestale da gađaju taj objekat, da bi stanovništvo imalo gde da se previja, operiše, leči.

Naime, pošto je Amerika bila neutralna, prema Konvenciji o pravima i dužnostima neutralnih sila i lica u slučaja rata na kopnu (radi se o Petoj haškoj koncenciji iz 1907) ova zgrada imala je biti tretirana kao američka teritorija. Pritom, zastavu je razvio na jarbolu iznad bolnice, pored zastave Crvenog krsta, a ne baš preko zgrade kao što opisuje gđa Simonds (to mesto je za svaki slučaj svake noći bilo dobro osvetljeno). Druga jedna izjava gđe Simonds za „Njujork tajms“, kao i izjava gđe Mejbel Danlop Grujić (supruge našeg diplomate Slavka Grujića, tada podsekretara Ministarstva inostranih dela) za isti list od 31. januara, u kojima tvrde da je dr Rajan tim potezom možda spasao čitav Beograd od uništenja — nesumnjivo su oduševljena preterivanja; ali još se nije pojavio narod koji je na to imun.

U prvom svom izveštaju koji je ovaj „pravi nacionalni heroj u Srbiji“ poslao Nacionalnom štabu Crvenog krsta u Vašingtonu, čitamo: „Stigli smo 16. oktobra i odmah preuzeli veliku bolnicu. Od kad smo stigli nismo imali vremena ni za šta drugo sem za rad i spavanje. Mnogi od povređenih nisu bili previjeni nekoliko dana. Kako imamo oko 150 teških ranjenika, a potrebno je da ih previjamo svakog dana, završavamo rad posle 11 sati uveče, a nekad i kasnije... Novi slučajevi stižu svakog dana i bićemo prepunjeni za veoma kratko vreme. Hirurzi su ovde retki, a kako ima oko 50.000 ranjenih širom cele zemlje, jasno vidite kakvi su nam uslovi.“

Dr Rajana i ostale članove američkog Crvenog krsta Beograđani su pratili usklicima: „Viva!“, dok su se u potrazi za ranjenicima pod granatama automobilom vozili ulicama; žene, čim su čule da je Amerikanac zadužen za red u bolnici, u gomilama su hrlile da traže pomoć. Naposletku, imao je pod svojom odgovornošću čak pet bolnica razmeštenih u četrdeset zgrada (u okviru njih bilo je devet srpskih lekara i oko 150 sestara na preko 1.200 bolesnika), a od marta 1915. morao je da se bori i sa pegavim tifusom koji je počeo da kosi prestonicu, možda ne u meri u kojoj je kosio Valjevo i druge gradove centralne Srbije, ali svejedno da kosi (po tadašnjim procenama u glavnom gradu na vrhuncu epidemije umiralo je do 50 ljudi); pritom, kad kažemo da je morao da se bori, ne mislimo samo za živote drugih, već i za svoj sopstveni, pošto se, lečeći bolesne, i sam zarazio. I nije bio jedini: njegove kolege dr Ernest Pendlton Magruder iz Vašingtona i dr Džejms Frensis Doneli iz Bruklina podlegli su zarazi.

Ali je on izgleda samo kratko dopustio sebi da bude prikovan za postelju (u tom periodu ACK poslao je dr Rejnolda Kirbija Smita da ga odmeni) i vratio se na dužnost čim je malo povratio snagu. Da li pre oboljevanja ili posle, tek, aprila meseca primio je *Džona Rida, slavnog autora „Deset dana koji su potresli svet“ i jednog od važnijih novinara sa našeg ratišta, koji je svojim novinskim izveštajima i potom knjigama „Rat u Srbiji 1915.“ te „Rat u istočnoj Evropi“, otvorio oči svetske javnosti o zločinima austrougarskih snaga na tlu Kraljevine Srbije.

(* Te Ridove reportaže kod nas su bile nepoznate sve do 1975. godine. Uzrok leži u tome, što se kraljevskim vlastima nije dopalo sve od onoga ono što je pisao, iako je pisao samo ono što je video: pominjanje srpske majke kojoj su svi pomrli, koja stoji iznad otkopane rake okružena gladnom i bolesnom dečicom, i žali se na predsednika opštine koji kondenzovano mleko deli samo svojim prijateljima i „lopužama“, ili pominjanje kočijaša koji je svojim konjima dao imena političara — nisu bile poželjne stvari. Toliko se našim vlastima time zamerio, posebno Vrhovnoj komandi, da su mu nekoliko meseci kasnije zabranili povratak, uprkos tome što su se u njegovim reportažama o običnom narodu mogli pročitati samo hvalospevi.)

Francuska Republika je dr Rajanu još za vreme njegove bolesti od pegavca dodelila orden Legije časti (Srbi, koji su u prvom redu trebali da ga odlikuju, dodeliće mu orden Belog orla tek posthumno) i to ne slučajno, pošto je glas velikog humanitarca već počeo da ga bije. Procena je, naime, da su on i njegov tim tokom celog svog boravka u Beogradu izvršili osam hiljada operacija (!) i sve vreme koordinisali program pomoći srpskim izbeglicama po čitavoj zemlji.

Ovde sada prvo moramo napomenuti da je, po rečima podsekretara Grujića (koji će 1919. postati naš poslanik u Vašingtonu), dr Rajan u dva navrata vršio i dužnost neformalnog konzula SAD u Beogradu, nakon što je iz grada povučen diplomatski kor: prvi put tokom dvonedeljne okupacije Beograda decembra 1914. (okupacije koja se okončala našom slavnom pobedom na Kolubari), a drugi posle oktobra 1915. kada je došlo do sloma našeg kraljevstva i povlačenja preko Albanije.

Dr Edvard Rajan, ili „Edi“ kako su ga zvali prijatelji, ostao je tada sa srpskim narodom, a njegovo konzulovanje spasavalo živote naših ljudi; zna se pouzdano da je sprečio vešanje nekoliko srpskih mladića koje je okupator osudio na smrt, tako što ih je uzeo u zaštitu kao predstavnik neutralne sile (i to kakve sile). Pomenusmo gore koordinaciju programa pomoći srpskim izbeglicama: početkom 1916. delio je žito beogradskoj sirotinji u okupiranom gradu, žito koje je američki Crveni krst naročito u tu svrhu kupio u Rumuniji.

Njegova misija u prestonici završila se oktobra meseca 1916, kada je krenuo put (još uvek neutralne) Amerike, preko Dunavske monarhije i Nemačkog carstva. U Budimpešti je, međutim, došlo do ozbiljnog incidenta. Naime, dr Rajan je još tokom svog bavljenja u Meksiku bio počeo da skuplja ratne suvenire, a taj hobi je nastavio i u Srbiji; ali je među suvenirima koje je nosio sa sobom sada bila i jedna neeksplodirana artiljerijska granata.

Na železničkog stanici u glavnom gradu Ugarske, nepažnjom nosača, granata je pala i — eksplodirala. Stanica je bila demolirana, više ljudi mrtvo i ranjeno. Dr Rajan — neozleđen i uhapšen. Pušten je ili zato što je uspeo da ubedi habzburške vlasti da je to stvarno suvenir i da nikakvu zadnju nameru nije imao, ili na intervenciju Stejt departmenta; možda je u pitanju bila mešavina tih faktora. Tek, kao što rekosmo, pušten je, a to hapšenje bi čak moglo biti i drugo od strane Austrougara, ako su istiniti navodi da je uhapšen i decembra 1914. na početku prve okupacije Beograda pa takođe brzo pušten (premda je vrlo moguće da izvori koji to tvrde greše i da ovo hapšenje pogrešno datiraju).

Vratio se kući, i to u rodni Skranton, ali „đavo mu nije dao mira“, kako kaže naš narod, i već marta 1917. nalazio se na brodu koji je plovio za Francusku. Namera mu je bila da pomogne na Zapadnom frontu, ali je aprila meseca mobilisan i upućen na Solunski front od strane američke vlade, odmah nakon što je 6. tog meseca Kongres izglasao objavu rata Nemačkoj. Tamo je imao da koordiniše rad savezničkih medicinskih službi, ali se on posebno istakao borbom na suzbijanju malarije. Nažalost, i sam se zarazio, ne znajući.

Unapređen u potpukovnika (kasnije i pukovnika), poslat je u Berlin novembra 1918, nakon kapitulacije Centralnih sila, gde je postao drugi čovek po rangu američkog Crvenog krsta. Ali je od početka 1919. pa sve do 1922. boravio u baltičkim republikama koje su se otcepile od Rusije, i to najduže u Estoniji u kojoj se ponovo borio sa pegavim tifusom i u kojoj je praktično dobio odrešene ruke od vlade.

Epidemiju je zaustavio munjevitom brzinom, posle svega par nedelja, i time silno zadužio tu zemlju (kao i nas, uostalom, samo što su ga Estonci još za života odlikovali Ordenom slobode I stepena, zajedno sa dvadeset šest njemu potčinjenih zvaničnika ACK, kao i ordenom estonskog Crvenog krsta). U stvari, jasnu predstavu o tome kakav je čovek dr Rajan Estonci su stekli odmah čim je stigao: ne samo što je sa sobom doneo 300 tona opreme, nego je posle inspekcije bolnica u Talinu momentalno uredio doturanje po nekoliko hiljada ćebadi, pidžama, čaršafa, lekarskih i mantila za sestre, untercigera, kutija sa lekovima i zavojima.

Tokom njegovog boravka u Letoniji, letonska vojska se tukla sa Crvenom armijom kod opkoljene Rige u kojoj je stanovništvo umiralo od gladi; dr Rajan je sa jednim letonskim oficirom otišao boljševicima u nameri da pregovara, i vratio se tek posle nekoliko dana, nakon što je uspešno dogovorio prekid vatre kako bi se doturila hrana civilima. Uopšte, gde god su se vodile borbe mladih baltičkih državica za nezavisnost, uvek kada je situacija bila očajna, dr Rajan i njegovi ljudi bi se kamionima probijali kroz smetove i donosili lekove, odeću, hranu i prvu pomoć ranjenicima; a on sam je zračeći optimizmom potpuno menjao psihološku situaciju na terenu.

Distribuirao je pomoć i belogardejskim jedinicama koje su se borile protiv boljševika. Zanimljivo, neovlašćeno je krajem marta 1920. otputovao u Moskvu u sklopu estonske delegacije (i to na njihov poziv, pošto su ga vrednovali i kao vrhunskog savetnika vlade) i Stejt departmentu poslao prvi ikada izveštaj iz „crvenog“ Kremlja. Boljševičkom režimu davao je još samo šest meseci života, što je naravno bila potpuno pogrešna procena, ali savršeno razumljiva, budući da je ta „socijalna avantura“ svima sa strane tako delovala.

Pre nego što će se avgusta 1922. vratiti u Skranton, aprila meseca je organizovao pomoć za 20.000 Letonaca koji su u velikim poplavama Zapadne Dvine ostali bez krova nad glavom; a Estonci su 27. i 28. juna u njegovu čast priredili dva svečana prijema. Ali već početkom naredne godine stigao je poziv iz Teherana: persijska vlada molila je Stejt department da pošalje najpogodniju ličnost za položaj „gradskog nadzornika“.

Ne znamo šta mu je tačno bila nadležnost, ali znamo da je 18. septembra 1923. u Teheranu podlegao malariji koju je zakačio u Grčkoj. Imao je samo 39 godina. Sahranjen je u Skrantonu 11. februara 1924, a pogrebu je prisustvovao i estonski poslanik Antonijus Pip, koji je doputovao iz Vašingtona da bi položio venac na odar „kao priznanje za njegov rad i pomoć koju je pružio estonskom narodu“. Naš poslanik nije prisustvovao sahrani. Samo je održana jedna skromna komemoracija u Srpskom lekarskom društvu u Beogradu.

(O. Š./Telegraf.rs)