Bojan je novo svetsko čudo i pronašao je najvažniju stvar na svetu: Klinac balkanske krvi i superheroj koji spasava Zemlju (VIDEO)

Počeo je kao stidljivi tinejdžer kojem je malo ko verovao. Sa nepunih 25 godina u Boyana Slata, mladog Holanđanina hrvatskog porekla gledaju kao novu ikonu i Nikolu Teslu svetske ekologije. Sa sa 14 godina oborio je Ginisov rekord, sa 16 godina rešio da očisti mora i okeane

„Trošimo milijarde dolara tražeći život na drugim planetama i bilione dolara ubijajući život na ovoj“. Autora ovog citata koji se često sreće na internetu nemoguće je ustanoviti, ali je moguće ustanoviti meru njegove vernosti istini: ona je apsolutna. A istina je i ovo, mada je danas to postalo izlizani kliše: ljudima ne pripada ni jedan jedini pedalj ove planete. Možemo mi da se ubijamo oko ničije zemlje koju iz ovog ili onog razloga smatramo svojom, ali to neće promeniti činjenicu da ona nije naša. Može naše ime da se nalazi u katastarskim knjigama po kojima smo „vlasnici“ ove ili one parcele, ali to neće promeniti činjenicu da to nije stvarno naše. Iz perspektive Boga, ili planete Zemlje ili Kosmosa, ili kako god želite, „vaša“ njiva (da se poslužimo tradicionalističkim primerom) jednako je vaša kao i one krtice koja živi ispod njene površine.

Ali ljudska vrsta je izgubila svest o tome, u nekim delovima sveta ranije a u nekim kasnije. U međuvremenu se odigrala serija industrijskih revolucija, urođena ljudska pohlepa i gramzivost je eksplodirala i dosegla neslućene visine, profit je postao jedina stvar od značaja, i to je sa urođenim nemarom i kratkoročnim načinom razmišljanja dovelo do situacije koju imamo danas.

Preporučujemo

Zagadili smo prvo svoju okolinu, a onda i sve tuđe okoline. Najgore u svemu je što smo vaspitali generacije koje smatraju da je zagađivanje komšiluka potpuno normalna stvar.  Da je potpuno normalno da gospođi planeti Zemlji, tom pacijentu na samrti u njen krvotok (reke, jezera, okeane...) sipamo otrov umesto leka. I da je potpuno nemoguće da ona sa tim i takvim krvotokom preživi.

A onda se pojavio jedan klinac po imenu Bojan i rešio da spase svet. Možda zvuči kao početak SF filma o superherojima, ali u pitanju je nešto što se stvarno dešava. I u pitanju je pravi superheroj i gotovo sigurni budući dobitnik neke od nobelovih nagrada.

VIDEO: Bojan Slat izlaže svoju zamisao na konferenciji „Ted“ u Delftu 2012. godine

Bojan Slat će 27. jula napuniti 25 godina. Rodio se u provinciji Južni Holand, u Delftu, gradu velikog Jana Vermera. Sticajem okolnosti njegov je otac, Hrvat, poput Vermera takođe umetnik; ali Bojan nije odrastao s njim već sa majkom Holanđankom, pošto su mu se roditelji razveli kada je imao godinu dana, nakon čega se ovaj vratio na Istru i danas živi u unutrašnjosti poluostrva, u selu Baderna na oko 13 kilometara istočno od Poreča i jadranske obale (Bojan po sopstvenom priznanju zna „vrlo ograničen broj hrvatskih reči“; oca posećuje jednom godišnje i sa njim provede nedelju dana, ali nema prijatelja na Istri jer sve vreme provodi sa njim).

Reč „genije“ danas je prilično obezvređena (kao i većina drugih reči) pošto se bez ikakve mere koristi za opisivanje svakovrsnih ne-genija, dok se oblikom „genijalno“ opisuje sve ono što i u najmanjoj meri odstupa od uobičajene prosečnosti. Da ne bismo slučajno dodatno devalvirali tu reč, nećemo Bojana Slata još uvek nazvati genijem, jer je to nešto što on tek treba da dokaže u narednim godinama i decenijama; ipak, nema spora da je u pitanju momak vanserijske pameti, inteligencije, hrabrosti i energije koji od malih nogu „pravi stvari“ (pre polaska u školu napravio je sto, što mu je bilo logičnije nego da ga kupi), i koji je sa 14 godina oborio Ginisov rekord po broju istovremeno lansiranih tzv. vodenih raketa.

Tada se već videlo da je momak, čiji je idol bio Nikola Tesla, predodređen za velika dela. Ključan događaj u njegovom životu odigrao se narednog leta, nakon obaranja ovog rekorda. Godine 2010. ovaj rekreativni ronilac je tokom porodičnog letovanja na grčkom ostrvu Lezbosu imao prilike da pod vodom vidi „više plastičnih kesa nego riba“ što ga je nateralo na razmišljanje o načinima rešavanja problema. Počeo je da istražuje, da o tome čita sve tekstove i knjige kojih je mogao da se dočepa, i momentalno shvatio da svi mogući autoriteti na polju zaštite životne sredine tvrde da je uklanjanje toksičnog otpada iz okeana nemoguć poduhvat, da je uzaludno trošenje vremena, energije i resursa koji se mogu pametnije iskoristiti.

Možda je baš tada u njemu proradio onaj poluludi, a poluinadžijski balkanski gen koji ga je naterao da kaže: Hajde da makar probamo nemoguće.

Naime, to "nemoguće" ima poprilično osnova, jer postoji skoro 5,5 biliona komada plastike koji plutaju po okeanima, i uglavnom su koncentrisani na „tepisima smeća“; u pitanju su mirni delovi svetskih okeana oko kojih kruže moćne okeanske struje koje svojim kretanjem akumuliraju smeće na tom prostoru. Najveći je „Veliki pacifički tepih smeća“ koji se nalazi na severnom delu Tihog okeana, između Havaja i Kalifornije, gde se, po procenama, nalazi oko 1,8 biliona komada plastike; zajedno sa ostalim smećem on predstavlja svojevrsni razuđeni kontinent đubreta za koji neki kažu da, kada bi se skupio na jedinstvenu gomilu, ima ukupnu površinu kao dve Francuske.

Možda za stanovnike Hrvatske, Srbije, Bosne i inih zemalja u kojima žive veliki fanovi najlon kesa sve ovo deluje predaleko i manje opasno, ali reč je o resursima čijim uništavanjem prestaje da kuca srce cele planete.

Preko devedeset odsto te plastike su zapravo veliki komadi, ali raspadanje je već počelo i sitniji delovi završavaju u utrobama svih vrsta životinja koje ih zamenjuju za hranu, što preti da uništi živi svet (a time posredno i neposredno nas, pošto smo mi na vrhu lanca ishrane; vi, koji čitate ove redove, znajte da postoji velika šansa da ste u sebe uneli sitne čestice plastike putem, recimo, konzumacije rečnih i morskih riba, koju ste pak do kuće doneli u plastičnoj kesi, kojoj je, opet potrebno zilion godina da potpuno nestane).

Međutim, zbog prirode okeanskih struja, zbog raspada plastike na molekule, zbog postojanja pet ogromnih „tepiha“ na svim okeanima (pretpostavka je da će do naredne godine ukupna težina plastike na svim „tepisima“ iznositi 7,25 miliona tona), zbog toga što to i nisu baš tepisi već više labava i heterogena ostrva koja se neprestano kreću — konvencionalna ideja po kojoj bismo poslali flotu velikog broja brodova koja bi skupljala ovaj „tepih“, na šta bismo potrošili milijarde i milijarde evra, nije kratkoročno fizički izvodljiva jer bi nam za to trebalo, kažu, 79.000 godina (i to pod uslovom da ovog trenutka prestanemo da bacamo smeće u reke, mora i okeane, što, priznaćete, nije realno). Eto, zato stručnjaci govore da uopšte u to ne treba ni ulaziti, nego sve treba uložiti na edukaciju i prevenciju.

VIDEO: Odličan prikaz zamisli Bojana Slata o čišćenju okeana od plastike

E sad, maločas rekosmo da Bojana Slata nećemo još uvek nazivati genijem, i toga ćemo se držati; ali jedino je reč „genijalno“ adekvatna da opiše ideju do koje je došao i koju je već 2012. godine izložio u gorepriloženom video-klipu na konferenciji „Ted“ održanoj u njegovom rodnom Delftu (video je postao viralan i do sada ga je pogledalo skoro tri miliona ljudi). Naime, predložio je sledeće: umesto da mi čistimo okean, neka okean očisti sebe. Kako? Tako što ćemo prepreku u vidu okeanske struje okrenuti u svoju korist, pretvoriti je u svoju prednost i od nje načiniti „oružje“ čišćenja.

Njegova zamisao je zaista naizgled prilično jednostavna i on to sam ističe (čak, njegov tim veliku energiju troši upravo na održavanje svega u prostim okvirima, izbegavajući komplikovanje koje sa sobom donosi komplikacije): napraviti velike „čistače“, zapravo skupljače“, koji će plutati na putevima okeanskih struja i skupljati smeće, naročitim sistemom usisavati sitne čestice plastike a izbacivati planktone, koristiti solarnu i energiju samih struja, te čekati da na svakih nekoliko meseci dođe brod da pokupi đuvre i odnese ga na kopno, na reciklažu koja će platiti dalje čišćenje okeana. Sve vreme sistem bi bio praćen i kontrolisan satelitskim putem, i takođe — neprestano unapređivan. Slatova procena je, da bi šezdeset ovih sistema za samo pet godina uklonilo 50 odsto smeća, a do 2040. preko 90 odsto.

Pomenusmo i Bojanov tim. U pitanju je fondacija „The Ocean Cleanup“ koju je osnovao 2013. godine, odmah nakon što je napustio studije aerokosmičkog inženjeringa na Tehničkom univerzitetu u Delftu. Nakon toga poslao je mejlove brojnim kompanijama u pokušaju da nađe finansijera za svoj ambiciozni poduhvat, ali pošto nije uspeo, odlučio je da se okrene tzv. kraudfandingu (ako niste jutros pali s Marsa, sigurno ste čuli za kraudfanding): naredne godine uspeo je da prikupi 2.154.282 američka dolara od preko 38.000 sitnih donatora iz 160 zemalja sveta.

VIDEO: Bojan Slat na jednom od poslednjih klipova govori o narednim potezima i redizajnu sistema

To mu je omogućilo proboj; danas mu pomaže i holandska vlada (pritom, kraudfanding-kampanja i dalje traje, i do 2017. bio je prikupio 31,5 miliona dolara), a fondacija sa sedištem u Roterdamu zapošljava preko osamdeset inženjera, naučnika, ekologa i generalno stručnjaka raznih fela, koji razvijaju sistem, i koji su uglavnom mnogo stariji od njega (za razliku od glupih političara, pametni ljudi se okružuju onima koji znaju više od njih).

Nekoliko prototipova „skupljača“ (izrađenih od ekoloških materijala — termoplastike i polietilena visoke gustine) već je boravilo u okeanima, što im je donelo neprocenjivo iskustvo uprkos prividnim neuspesima i što im je omogućilo da nastave sa unapređivanjem sistema (prvobitna ideja je evoluirala pa tako, primera radi, sistem više nije fiksiran za dno okeana). Ovih dana se spremaju da lansiraju novi redizajnirani prototip i da ga prebace u „Veliki pacifički tepih smeća“, ali ovoga puta sa trostruko manjim dimenzijama (Slat kaže zato, da bi čitav proces nabavke delova, sklapanja i transportovanja ubrzali jer time ubrzavaju i razvoj konačnog modela, što je prioritet). Želimo njemu i njegovom timu svu sreću ovoga sveta, uvereni da će jednoga dana, ubrzo, sistem, postati potpuno operativan, a kao takav možda će moći da jednog dana bude primenjiv ne samo za čišćenje Atlantika i Pacifika, već i za čišćenje Save, Dunava, Drine, Morave, Tise i drugih evrospakih i svetskih reka i pritoka. Jer, đubrenje planete će se nastaviti, pošto gotovo sigurno najveći broj onih koji nastavljaju da prljaju okolinu nije ni stiglo do ovog pasusa u tekstu o novom superheroju našeg vremena i budućem, sigurni smo, dobitniku Nobelove nagrade.

Uprkos svemu, Bojan Slat, kojem su, pored Tesle uzori i braća Rajt, lično nije duboko uveren u uspeh: „Svom timu govorim da moraš stremiti uspehu, ali pretpostaviti neuspeh. Da budem iskren, nisam razmišljao o tome da li će ovo uspeti ili ne. Samo sam mislio da je važno barem pokušati“. Da, važno je pokušati. Opstanak zavisi od toga. A čovečansto nastavlja da živi baš zbog ljudi koji se ne plaše da pokušaju.

Bojane, hvala ti i ponosni smo na tebe.

VIDEO: Baba baca smeće na travu pored pruge

(A.J./M.B./Telegraf.rs)