PROLAZIM KROZ PAKAO, KALISI! Ispovest ovisnika koji je 33 dana živeo u Game of Thrones celibatu (VIDEO)

Da, moje ime je Aleksandar... i ja sam ovisnik. I to traje od 17. aprila 2011. Poslednjih pet nedelja bio sam u svojoj najgoroj fazi: Ovisnik u celibatu. U "Game Of Thrones" celibatu. Evo kako je on izgledao, iz nedelje u nedelju i kako se tragično okončao

Ne znam kako je ljudima koji štrajkuju glađu! Ne želim da ikad saznam kako je ljudima koji sopstvenom odlukom trpe ekstremnu hladnoću, žeđ, nedostatak interneta... Ali znam samo jedno - kako je preteško preživeti u Game Of Thrones celibatu... I kako izgleda kada ovakva vrsta apstinencije traje 33 dana. A pakao dobije svoj novi nadimak. Niste čuli za tu vrstu celibata i ovisnosti?

Za početak: Neka se pripreme svi oni koji znaju šta znači biti "ovisnik"

Preporučujemo

Jer, da, moje ime je Aleksandar... i ja sam ovisnik. I to traje od 17. aprila 2011. I bio sam u svojoj najgoroj fazi: Ovisnik u celibatu. U "Game Of Thrones" celibatu koji je trajao 33. dana (ako ovu tragičnu ispovest čitate u petak, 17.5. leta gospodnjeg ko zna kog po Zimovrelskom vremenu). Površnim fanovima koji "Game Of Thrones" zovu "Igra prestola" i nazivaju je uvredljivo samo TV serijom moje bitisanje u celibatu neće izazvati jači empatični efekat, ali ako se iko lečio od ovisnosti bilo kakvog sličnog opijata, molim ga da me razume. Prvo, da se svi zajedno razumemo - GOT nije "samo" TV serija... nije čak ni samo književno delo. Ona je samo najbolja TV tvorevina u istoriji čovečanstva i, najneverovatnije zapleteno napisana tolkinovska šekspirovština ikad, droga sa koje se teško skida.

Moje drogiranje počelo je bukvalno sa pojavom prve epizode, prve sezone. Dakle, tada već utabanim stazama sitnog P2P torentdžije krenuo sam bogobojažljivo da "samo probam" nešto iz tog tamo Vesterosa. Probao, već od druge epizode se navukao, a onda je sve krenulo u klasičnom ovisničkom toku - što više konzumiraš, više ti treba, cena je sve veća, vremena i prijatelja sve manje, svi oko tebe trpe da kenjaš o tom nekom Džofriju, smaraš ljude pričama o tome šta je stvarno iza Zida, drviš o Andalima, Serseinim sisama... Onda uđeš u fazu da ideš da juriš Kalisi po Dubrovniku, da se pentraš po tvrđavama, da hoeš da skačeš u Zaliv Crnobujice.

Do seče glave Neda Starka još sam se nekako i držao, ali posle prve Krvave svadbe i nespavanja nakon brutalnog ubistva jezovuka sve je postalo nepovratno, a ja sam još tada pomislio - ako ikad presahne sva piščeva inspiracija ili neko uhapsi i prekine život mog TV Eskobara ne preostaje mi ništa drugo nego da nastavim dalje sam. Ako je mogla Kalisi, moći će i SirOliverisi.

Godine su prolazile, sezone i epizode se ređale, neočekivanost raspleta postala je sve neočekivanija, ludilo sve veće, a torentovanje (od kojeg nikad nisam odustao, jer bi ispalo kao da se s prirodne droge sad prebacim na "zdraviju" sintetičku") sve više u realtimeu... čekalo se pola noći da se pojavi bilo kakva prva verzija snimljena makar i mikrotalasnom, da se tresne bilo kakav kvalitet snimka "po očnoj veni"... pa se onda sutradan gledala neka normalnija RIP-ača, a onda i treća, titlovanija HD sreća. I tako iz dana u dan, iz sezone u sezonu, sve do poslednje sezone koju sam čekao kako samo majka ume čekati sina da se vrati s fronta... Preterao sam, haaaa? E, sad znate kako mi je.

Osvanuo je taj sveti 14.4.19. i istog dana pala je jedna od najtežih životnih odluka, u rangu one da sredinom 80-ih zapalim preko ograde kasarne iz Slavonske Požege, zbog koncerta Bijelog Dugmeta na Sajmištu. Ona je glasila: Ne, ja sam jak, ja sam karakter, oko mene nema sličnih i ja sam sposoban da čekam da se skupi cela poslednja sezona i da ih sve odjednom odgledam... Od sumraka do svitanja. Da se svesno overdoziram sa 6x60 minutnom dozom. Mislio sam: "ma, biće lako" da od "iste sekunde fana" postanem odjednom "čekam da se skupi cela sezona fan"... mislio sam: zamoliću kolege koji prate GOT da kad me vide ne pominju ništa od Majke Zmajeva do Gospe od Winterfella čak ni u gripoznom bunilu, neću 6 nedelja odlaziti na Tviter, neću otvarati Facebook, ignorisaću svakog ko rečenicu započne sa "Hej, jesi li video..." ili "Brate, da li je moguće..." Kada prolazim pored onih koji mi iole zaliče na slične poluludake, držaću zapušene uši i u mimohodu vikati "aaaaaaaaaa", sve i da pomisle da nisam samo polulud... a jesam, čim sam i pomisilio da ću izdržati. Dakle, osudiću sebe na "Game Of Thrones" celibat, kakav se ne pamti u novijoj istoriji.

I počelo je.

GOT CELIBAT

Prva nedelja: Ćao društvene mreže, zdravo kancelarijska nanogico!

Plan je bio sledeći: 14. aprila kreće sezona, 15. aprila je već među vesteroskim Srbima, a meni ostatak starog odmora počinje tek krajem te nedelje, što znači da su društvene mreže verovatno iste sekunde "ćao" i da je izlazak iz kancelarije na poslu limitiran odlascima na kolegijume (mora), do toaleta (mora), na kafu (mora) i na klopu (ako baš mora). Znao sam da će se glavni udar desiti tek 5, 6 dana nakon emitovanja prve epizode iz finalne sezone, jer mnogi se još nisu probudili iz nikad dužeg zimskog GOT sna, ali trebalo se pripremiti kako dolikuje celibatlijama. Isimulirao sam ličnu GOT petodnevnu nanogicu. I toeto. Uspeo sam da je preživim, iako mi je od Vukele, Bodže i Dunje pretila rapidna opasnost.

Druga nedelja: Beg u divljinu

I tako, Bog stvori Zemlju, na Zemlji Srbiju, a u Srbiji selo po imenu Kamena gora.

Prema mišljenju svih koji su ikad ovde primirisali Kamena gora je možda i najlepše srpsko selo, koje osim što gotovo nikad nema gotovo nikakav internet signal, nema ni poštara, ni školu, nijednu prodavnicu i okruženo je šumama, baš nalik onima kakve postoje iza Zida, kod divljana.

Ne računajući komšije, koji su gotovo nikad na urlik udaljenosti od vas, jedino mesto na kojem u Kamenoj gori dešava nekakav skup sličnomišljenika je u kafani kod Ljubiše, koja se otvara kad bata Ljube dođe iz Prijepolja, a zatvara posle Drugog Dnevnika... i ni minut kasnije. U maloj Ljubišinoj kafani se lepo klopa, opušteno ispija zidarsko pivo, a za razliku od neke modifikovane verzije domina, šaha i kartaroskih akcija, interesovanje za Game Of Thrones teme se nalazi u istom folderu sa geostrateškom situacijom u Nagorno Karabahu i novim singlom Dejana Cukića. Dakle, uživancija, nou Tviteri, Instastoriji, Fejsbučenje, nou smaranja. Samo zdravo živo. Očna vena je bila primirena

NAJLEPŠE SELO SRBIJE: Niste ni čuli za njega, a tamo vazduh leči, ljudi žive 100 godina, iz potoka se pije voda (VIDEO) (FOTO)

Treća nedelja: I dalje u Kamenoj gori, ali sada već postaje kritično

Zanemarujući da me ovde svaki pogled asocira na predele iz GOT-a, već početkom treće nedelje (a druge na 1.300 metara nadmorske visine) uhvatio sam sebe kako svi polako počinju da mi liče na junake GOT-a. Počeo sam prvo da događaje, ljude i situacije iz stvarnog života projektujem da imaju neverovatne sličnosti sa ljudima oko mene, a da neke od porodica iz ovog kraja počinju da polako liče na neke od 9 porodica iz R.R. Martinovog sveta leda i vatre. Desilo mi se da i pokušaju da mi ugroze moj lični Zimovrel, i da na sopstvenoj koži osetim kako je to kada neko ko ti proda plac, reši da ga u međuvremenu proda i komšiji pored, a onda taj komšija tvrdi da on to nije kupio, nego njegov tast... koji umesto zmajeva gaji pčele. A nije ni nalik na Targarjene ili Lanistere, možda tek nešto bliže "Barateonima za siromašne".

Jedini spas od ovog trip poistovećivanja bio je hitan beg do Sopotnice, kad ono, međutim... i tamošnji vodopadi su odjednom kao iznikli iz Krajoluja ili Zmajkamena. Auuuu, počinjem da kriziram ozbiljno i pada odluka da se beži u neke još južnije, i naizgled toplije krajeve.

Četvrta nedelja: Odlazak u Crnu Goru, zemlju u kojoj je presto zauzet već decenijama

Putovanje od Kamene gore, via Jabuka, Žabljak, Nikšić do Boke kotorske proletelo je kao sekund zbog činjenice da smo na put zbog bebca Viktora Jana krenuli u praskozorje, pa je usput moralo da se ćuti, što je meni učinilo kao da se vozim od Crnog zamka (Pljevlja), preko Dorne (Đurđevića Tara) do Kraljeve luke (Tivat).

Olakšavajuće okolnosti u četvrtoj nedelji bile su: Smeštaj na Luštici, u selu Đuraševići, kiša koja je padala stalno, Kotor u kojem se maternji jezik ne može čuti gotovo nigde i činjenica da su na crnogorskom total TV-u morali da se vrte samo patrolne šape Roki, Rajder, Svetlucava i Sjajna i eventualno onaj Bane sa šabanskim akcentom i Ranko iz Najboljih letača.

Do kasno u noć gledali smo danske trilere, po motivima Jusi Adler Olsen, preko dana šetali kada kapi s neba to dozvole, a GOT celibat je sve ličio sve više na labudovu pesmu. Laćareze. Niko ni da pomisli, a ne da pomene. Eto, kako je dobro živeti u zemlji gde nema igre oko prestola.

Peta nedelja: Beogradske muke, teška kriza, slom, ravna linija

Ali, onda je sledio povratak u prestonicu sveta, Vajsenburg, čije zidine vešto, poput starog crkvenog arhivara čuvaju svoju bol, prepletenu s glasovima izgubljenih duša ratnika koji su u savskim i dunavskim, poput šampanja penušavim talasima, pronašli svoje poslednje konačište.

Opet sam počeo da gejmtronišem. :(

Znao sam da se baš nekako s mojim povratkom u Beograd pojavila i peta epizoda osme sezone (među torentdžijama poznata i kao SE08E05) i da obično baš u tim sezonama pred kraj (nikako u poslednjim) sledi neko ludilo mozga... Znao sam da će sada biti najteže, pa sam počeo da držim prste u ušima i vičem "aaaaaaaaaaaaaa" čak i dok prolazim pored Slavice iz CT-ovog restorana i Džonija dok šeta Vesinog jezovuka Aksa. Svi su mi ličili na potencijalne spoilere, više nisam imao GOT prijatelje, a drama je dostizala vrhunac. Prošao je nekako 30, 31, 32. dan... Radovao sam se svim brejkinzima kao Drecun Dnevnicima, gledao na sat svako malo i radovao se kraju radnog vremena i odlasku tamo gde je bila sigurica, jer moja Maja od GOT-a zna samo Kala Drogoa, Viktor je znao za Nelu, vitešku princezu, dok je Milica živela u svojoj mutiranoj verziji GOT celibata.

I taman kada sam pomislio da je stigao kraj, taman kada sam bio ubeđen da pobeđujem i kako sam počeo da brojim sitno, tačno 33. dana od početka Celibata, usledio je glogov kolac od strane Dejana Džofrija Vukelića. Bio je kolega brži. Čak i od mog uzaludnog trzaja rukama ka ušima. Bio je nemilosrdno brz: "Brate, pa ova je spalilaaaaaa....".

Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, beng, pljaaaas, traaaaas, pi piiiiii, pi piiiiiiii, pi piiiiiiii, piiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii...

Tanka linija. Kraj!

Pogovor

I ako je neko pomislio da iz ovoga zapravo ništa nisam saznao, da je Vukela možda pokušao da mi kaže vest vezanu za posao, kako je neka tamo žena u Srbiji spalila neko tamo đubre ili da je u nekom  salonu tamo neka snajka spalila frizuru ispod pokvarene haube, ooooo neeee... ovih 5 reči moglo je da u mojoj glavi stvori samo jednu sliku: Kalisi, čiji zmajevi spaljuju... neeee, nisam stigao ni da zamislim, već sam bio klinički mrtav.

Zato savet: Ne pokušavajte. Nikad. Ni po koju cenu. Nije vredno. Ne menjajte sebe. Nije mogao Džejmi Lanister, nećete moći ni vi. Budite ono što jeste.

Jer, život je samo jedan. I Game Of Thronesa je vredan.

Aleksandar Saša Jovanović/Telegraf.rs