Peca Popović u novoj kolumni: Nemoj da mi kradeš sne

Postoji nešto u vazduhu ovog grada što govori o nepotrebnosti spavanja, ali obavezi stalnog sanjanja širom otvorenih očiju

Najlepši darovi ovoga sveta nisu stvari koje se mogu kupiti po radnjama, nego uspomene napravljene sa ljudima koje poštujemo i volimo, do kojih držimo i kojih nismo spremni da se odreknemo, piše legenda rok novinarstva Peca Popović u redovnoj kolumni za dnevni list Blic.

U ciglo nedelju dana imali smo veliki povratak u osamdesete kroz filmove o Vladi Divljanu i grupi Električni orgazam, te najnovije izdanje CR/Jugoton iz serije "Greatest Hits Collection" sa probranim pesama iz ostavštine grupe "U Škripcu". Postoji ta nedresirana aritmetrija emocija koja zna da te ponekad stigne. Lepo su nam o tome EKV onomad pevali: "I kao da je bilo nekad, i kao da je bilo tu", sve najavljujući inverziju "Mi menjamo dan za noć".

Preporučujemo

Vraćajući se kroz majsku noć koja je pobedila obećanu kišu pa nad mojim zavičajem toliko rasterala sve oblake da je mesec mogao da iskoči u svojoj punoći i osvetljenosti. A distorzija iz fripovske gitare odzvanjala je kroz mrak. Mističnost je prava reč. Nema bolje. A u glavi ponovo pesma "Beograd spava".

Šta povezuje te tri generacijske a posve različite beogradske muzičke priče? Počeci na Paliluli? Prva snimanja u studiju "Druga maca"? Entuzijazam, provokacija ili atak? Ne! Povezuje ih ona proletna beogradska noć sa mirisom lipe u nozdrvama i klinačkim snom o uspehu. Snu koji je dozvoljava da se zaspi.

U tu noć uvek me vraća hipnotičan zvuk te pesme sa upravo objavljene ploče. I Vlada Divljan i Srđan Gojković i Zoran Vulović (ključni autori grupa Idoli, Orgazam i U Škripcu) deca su uzburkane krvi i zvezdobrojci tada usnulog grada, nisu dozvolili da im neko drugi krade i ukrade sne, već hrabro izborili za šansu. Znajući da je tada u novonastaloj situaciji bez vrhovnog suverena, sve bilo stvarno i moguće, tu svoju priliku nisu propustili.

A pesma, svakako jedna od najlepših o Beogradu, ostala je da živi kao nostalgija, kao istorija sa komadom čudesnosti u sebi. Lepo stoji u jednoj knjizi da je nostalgija evropska bolest. Ne samo setna čežnja za isčezlim vremenom i pobeđenim gradom, već i za prijateljima koji su ga svojim delovanjem činili nestvarnim.

Jugoslovenska popularna kultura je danas izlet u šarenu sferu nostalgičnih prisećanja. Ujedno povratak u urbanu prošlost Beograda kao ključnog radilišta. Pamćenje kao deo lične arheologije.

Nije Beograd sačinjen samo od kamena, krvi i uniformi pa da ga tumačim kao junačku baštinu busajući se u posustala prsa. Njegova prošlost je često neuhvatljiva i budi različite emocije. Ostaci tih potrošenih prošlosti čuvaju se kao dragulji ili amuleti. Zato je moja arheologija, satkana od beskonačnog niza fragmenata, okrenuta ka gradu od reči, boja i zvukova, nikad ne zaboravljajući i onaj od kamena i betona, seoba i nasilja.

U svemu tome, legat iz beogradskih novotalasnih osamdesetih je nešto do čega moramo držati. To jesu Idoli, Električni organizam i U Škripcu kao deo fenomena kome, ako smo pošteni, moramo dodati Šarla Akrobatu, Pilote, Katarinu Drugu, Disciplinu kičme, Talas, Kozmetiku, D Bojs, ali to je onaj ambijent i žudnja za svetlom iz koga su do zasluženih visina uzleteli Šijan sa svojim filmovima; Kovačević sa svojim kalamburima; Pavić, Basara, Albahari, Pantić, Bajac sa svojim podmetačima za snove; SKC sa drskim konceptualcima; video neimari Miljković, Dimitrijević, Crnobrnja, Petrović; slikari Vlaja Jovanović, Gera, De Stil Marković, Fleka, Gavrović, Prodanović; beogradski aforističarski krug predvođen Baljkom; fotografi drugačijeg senzibiliteta Dragan Papić, Goranka Matić, Zorica Bajin- Đukanović, Miladin Jeličić; časopisi "Vidici" i "Izgled", glumci Sonja Savić, Tanja Bošković, Branislav Lečić, Žarko Laušević, Branimir Brstina, Žika Todorović ili osvajači elektronskih medija kao Indexovo radio pozorište i OK televizija...

Motivaciju za te domete prepoznajem u tonu pesme "Beograd spava". Tako dramatičan, pomalo tužan, sa izmešanim momentima poetičnosti i tmine. Duboko i teško razumljiv. Katkad veoma uznemirujući. Ali sveukupno magičan i jebeno neverovatan. Njen ton neodoljivo podseća na atmosferu iz filma Tarkovskog. Savršeno i podsticajno.

Kako je lepo biti Beograđanin pa je bez obaveza slušati, u originalu (1983) ili obradi grupe Block Out (2011). Postoji nešto u vazduhu ovog grada što govori o nepotrebnosti spavanja, ali obavezi stalnog sanjanja širom otvorenih očiju. Uprkos okolnostima!

Ta pesma čuva kroz vreme nešto veliko i poučno. Naročito u hrabroj verziji grupe Block Out kada se u kosmos zvuka lično uvede Crnjanski sa svojim govorenjem Lamenta: Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu, sa Avalom plavom u daljini, kao breg. Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu, i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg. U Tebi nema besmisla, ni smrti. Ti sjajiš kao iskopan stari mač. U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti, i ponavlja, kao dan i detinji plač. A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje, Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

Balzak reče da je "Otmenost biti to što jesi". Ovom gradu, otmenost, ceo svet i kosmos, u svom trenutku podarili su njegovi klinci iz osamdesetih – Vlada, Gile i Vule.

(Telegraf.rs/Blic)