Filozofska debata veka: "Uprkos protestima tu i tamo, verovatno ćemo nastaviti da klizimo ka nekoj vrsti apokalipse"

Ako bog postoji, onda je sve, čak i dizanje u vazduh na stotine nevinih prolaznika, dozvoljeno onima koji tvrde da delaju direktno u ime boga

Susret kanadskog psihologa Džordana Pitersona i slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka nazvan je, pre nego što je do njega došlo, “debatom veka”, a ova polemika bila je toliko intrigantna da se čak i u Beogradu organizovano pratila uživo, kao da je reč o nekoj fudbalskoj utakmici.

Piterson i Žižek, piše Gardijan, predstavljaju osnovnu činjenicu intelektualnog života u 21. veku: definišu nas naši neprijatelji. Piterson je poznat po svom odbijanju da se povinuje političkoj korektnosti i preziru prema politikama identiteta, dok Žižeka definiše prezir koji gaji prema postmodernoj teoriji.

Preporučujemo

Pitersonove uvodne reči su bile razočaravajuće čak i za njegove verne pristalice u publici – nejasno i površno čitanje Komunističkog manifesta. Njegovi komentari su bili da su “skoro sve ideje u manifestu pogrešne”, ali i da se “đavolu mora platiti ceh”.

Govorio je stvari poput: “Marks je mislio da je proleterijat dobar, a buržoazija zla”, a onda je izneo tvrdnju da hijerahija među ljudima nije određena stepenom moći zato što bi to bio previše nestabilan sistem. Novinar Gardijana navodi da je bilo očigledno da je Piterson došao nepripremljen, te da je, pošto je publika negodovala, njegovo izlaganje predstavljalo samoodbranu.

Žižek se osvrnuo na to da njega samog uglavnom napadaju levi liberali i da se nada se “okreću u grobu, čak i ako su još uvek živi”. On je takođe skakao sa jedne teme na drugu bez ikakvog smisla i reda, od Trampa i Sandersa, preko Dostojevskog i migrantske krize, do nacističke estetike. On je takođe iskoristio priliku da kritikuje političku korektnost koju je opisao kao svet impotencije koji maskira poraz.

Najveće iznenađenje je, piše Gardijan, bila činjenica koliko njih dvojica imaju zajedničkog. Jedan mrzi komunizam, drugi isto mrzi komunizam, ali smatra da kapitalizam sadrži suštinske kontradiktornosti. Prvi se slaže sa tim da kapitalizam sadrži suštinske kontradiktornosti. I to je praktično bilo to. Obojica žele istu stvar: regulisani kapitalizam, što je zapravo ono što svaka razumna osoba želi.

Njihova debata bila je jedna od najuljudnijih ove godine. Njih dvojica nisu dali odgovore na stvarne probleme sa kojima se ovaj svet suočava: uspon Kine kao kapitalističke države u kojoj nema demokratije.

Raspredali su o tome ko je neprijatelj, Žižek je pitao Pitersona na šta je mislio kada je govorio o kulturološkim marksistima kada postmoderni mislioci poput Fukoa uopšte nisu bili marksisti, a Piterson je izneo kratku istoriju francuskih teoretičara koji su u šezdesete preneli kategorije poput klasne i grupne opresije. Za sve su okrivili “akademsku levicu”, a ispostavilo se da obojica sebe smatraju žrtvama kulture viktimizacije.

ŽIŽEKOVO IZLAGANJE IZ DEBATE SA PITERSONOM

Počeo bih povezivanjem tri pojma iz naziva ove debate - sreća, komunizam, kapitalizam - preko jednog uzornog slučaja, današnje Kine. Poslednjih decenija Kina je postala najuspešnija ekonomska priča u ljudskoj istoriji. Stotine miliona ljudi prevedeno je iz siromaštva u srednju klasu. Kako je to Kina uspela?

Levica 20. veka definisana je protivljenjem dvema temeljnim tendencijama modernosti: vladavini kapitala s njegovom agresivnom tržišnom utakmicom i autoritarnoj, birokratskoj moći države. Savremena Kina spaja ova dva svojstva u njihovoj ekstremnoj formi: snažna autoritarna država i dinamika divljeg kapitalizma. Važno je istaći, to se radi u ime sreće većine ljudi. Da bi se legitimizovala vlast u Kini ne pominje komunizam, već se radije poziva na staru konfučijansku ideju harmoničnog društva.

Ali da li su kineski građani zbog svega toga srećniji? Mada čak i Dalaj Lama tibetanski budizam prevodi u zapadni koncept potrage za srećom i izbegavanja patnje – sreća kao cilj života vrlo je problematična predstava. Ako smo išta naučili od psihoanalize, to je da smo mi ljudi vrlo kreativni u sabotiranju svoje potrage za srećom. Sreća je konfuzna ideja i u osnovi se oslanja na nesposobnost ili nespremnost subjekta da se u potpunosti suoči sa posledicama svojih želja. U svakodnevnom životu se pretvaramo da želimo stvari koje zapravo ne želimo.

Stoga je, konačno, najgora stvar koja nam se može desiti to da dobijemo ono što zvanično želimo. Ljudski se život u slobodi i dostojanstvu ne sastoji samo od traganja za srećom, bez obzira koliko tu potragu spiritualizujemo, niti u naporu da ostvarimo svoje unutrašnje potencijale. Treba naći smislenu svrhu koja će biti nešto više od pukog zadovoljnog preživljavanja. Međutim, ovde bih dodao nekoliko kvalifikacija.

Prvo, živimo u modernoj eri i ne možemo naprosto prepustiti neupitnom autoritetu da nam dodeli misiju ili zadatak. Modernost znači da treba da podnesemo teret slobode. Odgovorni smo za taj teret. Ne samo da nam nisu dozvoljeni jeftini izgovori zato što nismo izvršili svoju dužnost, već ni sama dužnost ne bi trebalo da služi kao izgovor. Mi nikada nismo samo instrumenti nekog višeg cilja. Onog trenutka kada je tradicionalni autoritet izgubio svoju suštinsku moć, nije mu se moguće vratiti.

Svaki takav povratak danas je postmoderni fejk. Da li se Donald Tramp zauzima za tradicionalne vrednosti? Ne – njegov konzervativizam je postmoderni performans, džinovski ego trip. U smislu poigravanja sa tradicionalnim vrednostima, mešanja referenci na te vrednosti sa neskrivenom vulgarnošću, Tramp je ultimativni postmoderni predsednik. Ako ga uporedimo sa Bernijem Sandersom, Tramp je savršeno postmoderni političar, dok je Sanders u tom smislu staromodni moralista.

Konzervativni mislioci tvrde da poreklo naše krize leži u gubitku oslonca u nekom transcendentnom božanstvu, ili višim vrednostima. Ako smo prepušteni sami sebi, ako je sve istorijski uslovljeno i relativno, onda nema ničega što nas može sprečiti da se ne prepustimo najnižim porivima. No, da li je to zaista pouka koju smo izvukli iz linčovanja, pljačke i paljenja u ime religije?

Često se kaže da religija navodi neke inače loše ljude da čine dobre stvari. Na osnovu savremenog iskustva, međutim, čini se da je ovde prikladniji uvid Stivena Vajnberga koji kaže da dok bi bez religije dobri ljudi radili dobre stvari a loši loše, a da samo nešto poput religije može navesti dobre ljude da čine loše stvari.

Pre više od jednog veka Dostojevski je u „Braći Karamazovima“ upozorio na opasnosti bezbožnog moralnog nihilizma – ako bog ne postoji, onda je sve dozvoljeno. Francuski filozof Andre Gliksman primenio je ovu kritiku bezbožnog nihilizma na 11. septembar i naslovom svoje knjige „Dostojevski na Menhetnu“ sugerisao da lekcija savremenog terorizma glasi: ako bog postoji, onda je sve – čak i dizanje u vazduh na stotine nevinih prolaznika – dozvoljeno onima koji tvrde da delaju direktno u ime boga. Isto važi i za bezbožne staljinističke komuniste, oni su konačni dokaz. Njima je sve bilo dozvoljeno jer su sebe smatrali direktnim instrumentima svog božanstva – istorijske nužnosti progresa ka komunizmu. To je veliki problem svake ideologije: kako navesti dobre, pristojne ljude da čine užasne stvari.

Drugo: da, treba da nosimo svoj teret i prihvatimo patnju koja uz to ide. Ali ovde vreba opasnost suptilnog preokreta: nemojte se zaljubiti u svoju patnju. Nemojte pretpostaviti da je patnja po sebi dokaz vaše autentičnosti. Odricanje od zadovoljstva se lako može pretvoriti u zadovoljstvo odricanja. I tu vam neću kao primer navesti neokonzervativce: beli, levi liberali vole da kleveću vlastitu kulturu i krive evrocentrizam za sva naša zla. Međutim, jasno je kako se profitira od ovog posipanja pepelom. Kroz odricanje od vlastitog porekla, multikulturalni liberali sebi su rezervisali univerzalnu poziciju: otmeno podvode druge koji ističu svoj partikularni identitet. Beli multikulturalni liberali otelovljuju laž identitetske politike.

Sledeća napomena. Žak Lakan je napisao nešto paradoksalno, ali duboko istinito: čak i kada su istinite tvrdnje ljubomornog muža da njegova žena spava s drugim muškarcima, njegova ljubomora je i dalje patološka. Patološki element je to što je mužu potrebna ljubomora kao jedini način da održi svoj identitet. U tom smislu se može reći i da, čak i kada bi tvrdnje nacista o Jevrejima – da iskorišćavaju Nemce, zavode nemačke devojke itd – bile istinite, što naravno nisu, njihov antisemitizam bi i dalje bio patološki fenomen, jer ignoriše pravi razlog iz kog je nacistima antisemitizam potreban. U nacističkoj viziji, društvo je organska celina harmonične saradnje, pa je potreban uljez spolja da bi se objasnile unutrašnje podele i antagonizmi.

Isto vredi i za odnos anti-imigrantskih populista prema izbeglicama danas, bar u Evropi. Uzrok problema koji je, tvrdim, imanentan savremenom globalnom kapitalizmu, projektuje se na eksternog uljeza. Opet, čak i kada bi bili istiniti svi navodi o incidentima sa izbeglicama – problemi postoje, priznajem – populistički narativ o njima je lažan. Sa antisemitizmom se približavamo temi pričanja priče. Hitler je bio jedan od najvećih pripovedača 20. veka. Tokom 1920-ih, mnogi Nemci su svoju situaciju doživljavali kao krajnje konfuzan nered. Nisu razumeli šta im se dešava sa vojnim porazom, ekonomskom krizom, onim što su videli kao moralno propadanje i tako dalje. Hitler im je onda ponudio priču o jevrejskoj zaveri: „Našli smo se u ovom haosu zbog Jevreja“.

Na tome bih insistirao: pričamo sebi priče kako bismo imali smisleno iskustvo svog života. To, međutim, nije dovoljno. Jedna od najglupljih mudrosti – a uglavnom su sve glupe – kaže: „Neprijatelj je onaj čiju priču niste čuli“. Stvarno?! Spremni ste da kažete da je Hitler bio naš neprijatelj zato što njegova priča nije saslušana? Iskustvo koje imamo o svom životu, priča koju sebi pričamo o nama kako bismo objasnili svoje postupke, u osnovi je laž, a to nazivam ideologijom.

Istina leži izvan onoga što radimo. Na sličan način, opsesija alt-desnice kulturalnim marksizmom zapravo je izraz njenog odbijanja da se suoči sa činjenicom da su pojave koje kritikuju kao posledice zavere kulturalnog marksizma – moralna degradacija, seksualni promiskuitet, potrošački hedonizam i tako dalje – zapravo ishod imanentne dinamike kapitalističkih društava. Pozvaću se ovde na jednog klasika: „Kulturne protivrečnosti kapitalizma“ Danijela Bela napisana je 1976. i u njoj autor obrazlaže kako neobuzdani nagon modernog kapitalizma podriva moralne temelje izvorne protestantske etike. Štaviše, u novom predgovoru Bel nudi osveženu perspektivu savremenih zapadnih društava, otkrivajući krucijalne kulturne razlike s kojim se suočavamo u 21. veku.

Zaokret prema kulturi kao ključni sastojak kapitalističke reprodukcije i prateće komodifikacije samog kulturnog života, jeste krucijalni momenat povećanja kapitalističke reprodukcije. Dakle, koncept kulturalnog marksizma igra istu ulogu kao jevrejska zavera u antisemitizmu. Na potpuno isti način projektuje, ili transponuje neki unutrašnji antagonizam – kako god to zvali, nejasnost, tenzija – našeg društvenog i ekonomskog života na spoljašnji uzrok.

Daću vam drugačiji, možda sporniji primer: isto tako se liberalni kritičari Trampa i alt-desnice nikada ozbiljno ne pitaju kako je naše liberalno društvo moglo da stvori Trampa. U tom smislu je slika Donalda Trampa takođe fetiš, poslednja stvar koju liberal vidi pre nego što se suoči sa stvarnim socijalnim tenzijama. Ovde važi Hegelov moto: „Zlo obitava u pogledu koji svuda vidi zlo“. Taj liberalni pogled koji demonizuje Trampa takođe je zao, jer ignoriše kako su sopstveni neuspesi otvorili prostor za Trampov patriotski populizam.

Sledeća tačka: trebalo bi prestati sa okrivljavanjem hedonističkog egoizma za naše nevolje. Suprotnost egoističkom samoljublju nije altruizam, briga za zajedničko dobro, već zavist, ogorčenost, koja navodi na postupke protiv vlastitih interesa. Iz tog razloga, kao što su mnogi filozofi jasno videli, zlo je u osnovi duhovno, u izvesnom smislu duhovnije od dobra.

Zato ni egalitarijanizam ne treba uzimati zdravo za gotovo, jer se standardno odricanje u korist drugog može potajno preokrenuti. Egalitarijanizam često de facto znači „spreman sam da se odreknem nečega, da ga ni drugi ne bi imali“. Sad nastupa za neke od vas možda sporan deo: mislim da tu leži problem političke korektnosti. Ono što se javlja kao preteranost, regulatorna revnost političke korektnosti zapravo je impotentna reakcija koja krije stvarnost poraza. Moja heroina ovde je jedna crna žena, Tarana Burk, koja je pokrenula #MeToo kampanju pre više od jedne decenije.

U nedavnom kritičkom osvrtu primetila je da je tokom godina pokret postao nepokolebljivo opsednut počiniocima. MeToo je suviše često nepatvoreni protest filtriran kroz ogorčenost. Treba li onda da odustanemo od egalitarijanizma? Ne. Jednakost za koju se zalažem takođe može značiti stvaranje prostora za što više ljudi, kako bi razvili svoje različite potencijale. Paradoks je u tome da nas upravo savremeni kapitalizam previše ujednačava i time uzrokuje gubitak mnogih talenata.

Kako, dakle, stoje stvari s ravnotežom između jednakosti i hijerarhije? Jesmo li zaista preterali s jednakošću? Ima li u savremenoj Americi zaista suviše jednakosti? Mislim da već površan pogled na prilike govori suprotno. Daleko od toga da je preterala, levica već decenijama postepeno gubi uporište. Njeni zaštitni znaci – opšta zdravstvena zaštita, besplatno obrazovanje i tako dalje – stalno su u opadanju.

Pogledajte program Bernija Sandersa, ja ga ne idealizujem, to je samo verzija onoga što je pre pola veka u Evropi bila prosto predominantna socijalna demokratija, a danas se proglašava pretnjom našim slobodama, američkom načinu života i tako dalje. U tom programu ne vidim pretnju slobodnom stvaralaštvu – naprotiv, vidim zdravstvenu zaštitu i obrazovanje koji bi mi omogućili da svoj život fokusiram na važnija stvaralačka pitanja. Vidim jednakost, onu osnovnu jednakost šansi, kao prostor za stvaranje razlika i da, zašto ne, čak i različitih, prikladnijih hijerarhija. Štaviše, nalazim da je vrlo teško temeljiti današnje nejednakosti, kako ih je recimo Piketi dokumentovao u svojoj knjizi, u različitim kompetencijama. Kompetencijama za šta? U totalitarnim državama, kompetencije se utvrđuju politički. Ali ni tržišni uspeh nije nevin ni neutralan kao regulator društvenog priznanja kompetencija.

Dozvolite da se nakratko pozabavim, dobronamerno, onim što je postalo poznato kao priča o jastogu.2 Daleko sam od uprošćenog socijalnog konstruktivizma. Duboko poštujem teoriju evolucije. Naravno da su ljudi takođe i prirodna bića i da se naša DNK, kao što znamo, 98% poklapa sa DNK nekih majmuna. To nešto znači, ali priroda, to nikada ne treba da zaboravimo, nije stabilan hijerarhijski sistem već je puna improvizacija.

Priroda se razvija kao francuska kuhinja. To sam čuo od jednog Francuza: poreklo slavnih francuskih jela i pića je trenutak kad su shvatili da se neuspeh može prodati kao uspeh. Tako su pravili sir na uobičajen način, ali se sir ubuđao i počeo da smrdi pa su rekli, o bože, evo originalnog francuskog sira. Ili uzmu da prave vino na uobičajen način, nešto krene naopako sa fermentacijom, pa ispadne šampanjac.

Ne pričam to samo da vas nasmejem, jedna od lekcija psihoanalize je da naša seksualnost upravo tako funkcioniše. Seksualni instinkti su, naravno, biološki determinisani – ali, pogledajte šta smo mi ljudi napravili od njih. Nisu ograničeni na sezonu parenja. Mogu se razviti u trajnu opsesiju koja se hrani vlastitim preprekama – ukratko, u solidnu metafizičku strast koja remeti biološki ritam krivinama kao što su beskrajno odlaganje zadovoljstva u platonskoj ljubavi, odavanje raznim perverzijama i tako dalje.

Dakle, da, seksualnost je biološki uslovljena ali kada je transfunkcionalizovana, ako mi dozvolite takav izraz, postaje trenutak različite kulturalne logike. Tvrdim da isto važi i za tradiciju. Veliki konzervativac T. S. Eliot je napisao: „Ono što se događa kada se stvori neko novo umetničko delo je nešto što se u isti mah dešava i sa svim umetničkim delima koja su mu prethodila. Sadašnjost isto toliko menja prošlost, koliko prošlost upravlja sadašnjošću.“3

Šta to znači? Uzmimo za primer promenu koju je donelo hrišćanstvo. Ne samo da uprkos svim našim prirodnim i kulturalnim razlikama ista božanska iskra obitava u svakom od nas, već nam ta božanska iskra omogućava da stvorimo ono što se u hrišćanstvu naziva „svetim duhom“ – zajednicu u kojoj su vrednosti porodične hijerarhije, bar na nekom nivou, poništene. Setite se Pavlovih reči Galatima: Nema tu Jeverejina ni Grka, nema muškoga roda ni ženskoga u Hristu. Demokratija prenosi ovu logiku na politički prostor: uprkos svim razlikama u kompetencijama, konačna odluka treba da zavisi od svih nas. Zalog demokratije je ideja da ne treba da prepustimo svu moć kompetentnim stručnjacima. Upravo su komunisti legitimisali svoju vladavinu predstavljajući se kao lažni eksperti.

Sticajem okolnosti ja ne verujem u narodnu mudrost. Često nam je potrebna figura gospodara5da nas pokrene iz inercije i, ne plašim se reći, da nas prisili da budemo slobodni. Sloboda i odgovornost bole, zahtevaju napor. Najviša funkcija autentičnog gospodara je da nas bukvalno probudi za našu slobodu. Nismo spontano slobodni. Štaviše, mislim da se društvena moć i autoritet ne mogu neposredno temeljiti na kompetenciji. U našem ljudskom univerzumu moć, u smislu sprovođenja autoriteta, jeste nešto mnogo misterioznije, čak iracionalno.

Kjerkegor, moj i svačiji omiljeni teolog, smatrao je da bi, ako dete kaže da će slušati svog oca jer je otac kompetentan i dobar čovek, to bila uvreda za očev autoritet. Istu logiku je primenio na Hrista. Hrist se uspostavlja činjenicom da je božiji sin, a ne svojim kompetencijama ili kapacitetima; kako Kjerkegor kaže, „svaki dobar student teologije bi to bolje objasnio od Hrista“. Takvog autoriteta nema u prirodi. Jastozi možda imaju hijerarhiju, ali glavni vođa među njima nema autoritet u tom smislu. Opet, zalog demokratije je – ne protiv kompetentnosti – već u tome da političku moć i kompetenciju ili ekspertizu treba držati razdvojeno. U staljinizmu nisu bili razdvojeni, a još se u antičkoj Grčkoj znalo da se moraju razdvajati, pa su njihovi javni izbori često bili kombinovani i sa lutrijom.

Da zaključim, gde tu, dakle, nastupa komunizam? Zašto se i dalje držim tog prokletog imena, kad znam i potpuno priznajem da je komunistički projekat u 20. veku propao, porađajući nove oblike ubilačkog terora. Kapitalizam jeste pobedio, ali danas pitanje glasi da li savremeni globalni kapitalizam sadrži dovoljno jake antagonizme koji sprečavaju njegovu beskrajnu reprodukciju. Mislim da takvi antagonizmi postoje: pretnja ekološke katastrofe, posledice novog tehno-naučnog razvoja, naročito u biogenetici, i novi oblici aparthejda. Svi ovi antagonizmi tiču se onoga što je Marks zvao opštim dobrom – zajednička supstanca našeg društvenog bića.

To je, na prvom mestu, opšte dobro spoljašnje prirode koja je u opasnosti od zagađenja, globalnog zagrevanja, i tako dalje. Da budem precizan, jasno mi je koliko su analize i projekcije u ovom domenu neizvesne. Biće izvesne tek kada bude suviše kasno, i potpuno sam svestan iskušenja nepromišljenih ekstrapolacija. Kad sam bio mlad, u Nemačkoj je vladala opsesija pričom o Waldsterben, šumama koje umiru. Predviđalo se da bi za par decenija Evropa mogla ostati bez šuma. Prema novijim procenama, međutim, u Evropi danas ima više zemljišta pod šumom nego pre sto ili pedeset godina. Ali, nema sumnje da smo danas suočeni sa verovatnoćom opšte katastrofe. Naučni podaci bar meni izgledaju dovoljno ubedljivo.

Trebalo bi da delamo na širokom frontu, zajednički. Takođe, mislim da ovde postoji problem sa kapitalizmom iz prostog razloga što njegovi menadžeri – ne zbog svoje zle prirode, već je to logika kapitalizma – brinu samo o tome da povećaju proizvodnju, dok im ekološke posledice naprosto nisu tema. To opet nije moralni prigovor. Sticajem okolnosti, da ne pomislite da ne znam o čemu pričam, u komunističkim zemljama su oni na vlasti takođe bili opsednuti rastom proizvodnje, a nisu bili pod javnom kontrolom pa je situacija bila još i gora.

Dakle, kako delati? Prvo treba priznati da smo duboko zaglibili. Ovde nema jednostavnog demokratskog rešenja. Ideja da ljudi sami treba da odluče šta da rade sa prirodom zvuči duboko, ali otvara bitno pitanje, čak i ako im shvatanje nije izobličeno korporativnim interesima: šta ljude kvalifikuje da donose odluke u tako delikatnoj stvari? Sem toga, radikalne mere koje zagovaraju neki ekolozi i same mogu dovesti do katastrofe.

Pomenuću samo ideju koja se razmatra, o upravljanju solarnom radijacijom stalnim masivnim prskanjem aerosoli u atmosferu kako bi se odbili i apsorbovali sunčevi zraci i time hladila planeta. Možemo li makar zamisliti koliko je krhka ravnoteža funkcija naše planete i na kakve je sve nepredvidive načine geoinženjering može poremetiti? U vremenima nužde, kada znamo da moramo delati ali ne znamo kako, potrebno je misliti. Možda treba malo da se osvrnemo; za razliku od Marksove čuvene 11. teze6 u našem novom veku treba da kažemo da smo možda u prethodnom suviše brzo pokušali da promenimo svet. Vreme je da napravimo korak unazad i protumačimo ga.

Druga pretnja usmerena je na opšte dobro unutrašnje prirode. S novim biogenetičkim tehnologijama stvaranje novog čoveka, u doslovnom smislu promene ljudske prirode, postaje izgledna realnost. Mislim pre svega na takozvane neurolinkove, direktnu vezu našeg mozga i digitalnih mašina a onda i mozgova među sobom. Mislim da bi to bio istinski preokret. Digitalizacija našeg mozga otvara nečuvene nove mogućnosti kontrole. Neposredna podela iskustva sa voljenom osobom može zvučati privlačno, ali kako vam zvuči deljenje sa nekim a da toga niste ni svesni?

Konačno, opšte dobro prostora samog čovečanstva. Živimo u svetu koji je sve više povezan, ali ipak duboko podeljen. Kako odgovoriti na to? Prva i nažalost preovlađujuća reakcija je zaštićeno samozatvaranje: „Spoljašnji svet je u haosu, hajde da se zaštitimo raznim zidovima“. Naše zemlje su uglavnom u dobrim rukama, ali da li haos u kome su se našle tzv. odmetničke države ima neke veze sa našim odnosom prema njima?

Uzmimo za primer Kongo, možda najgoru odmetničku državu od svih. Gospodari rata koji vladaju tamošnjim provincijama i dalje posluju sa zapadnim kompanijama, prodaju im minerale. Šta bi bilo s našim kompjuterima bez koltana iz Konga? Tu su zatim naše intervencije u Iraku i Siriji, ili intervencije preko posrednika kao što je Saudijska Arabija u Jemenu. Tamo nastaju izbeglice. Stvara se novi svetski poredak, svet mirne koegzistencije civilizacija, ali na koji način on funkcioniše? Prisilni brakovi i homofobija su u redu sve dok su ograničeni na drugu zemlju, koja je inače punopravni učesnik na svetskom tržištu. Tako nastaju izbeglice.

Druga reakcija je globalni kapitalizam s ljudskim likom: uzmite društveno odgovorne korporativne figure kao što su Bil Gejts ili Džordž Soroš. Zdušno podržavaju LGBT+, zagovaraju dobročinstva i tako dalje. Ali čak i u krajnosti, otvaranje granica za izbeglice i puna ravnopravnost, to je samo ono što se u medicini zove lečenje simptoma. Rešenje nije u tome da bogate zapadne zemlje prime sve imigrante, već da se nekako pokuša promeniti situacija koja stvara masovne talase imigracije, u čemu smo mi saučesnici.

Da li je takva promena utopija? Ne. Prava utopija je da možemo opstati bez takve promene. Znam da je provokativno reći da je to poziv na komunizam, priznajem da to radim da bih malo provocirao, ali ono što je potrebno – za sve ove oblasti o kojima govorim, ekologija, digitalna kontrola, jedinstvo sveta – jeste nekako ograničiti, regulisati kapitalističko tržište koje, priznajem, čini sjajne stvari. Pre nego što kažete da je i to utopija, samo pomislite kako globalno tržište već funkcioniše danas. Oduvek sam mislio da je neoliberalizam lažni pojam. Ako pogledate pažljivije, videćete da upravo u najbogatijim kapitalističkim ekonomijama država danas igra značajniju ulogu nego ikad pre. Dakle, tržište je već regulisano, ali ne u dobrom smislu, naivno govoreći.

Dakle, pesimističan zaključak: šta će se desiti? Uprkos protestima tu i tamo, verovatno ćemo nastaviti da klizimo ka nekoj vrsti apokalipse, čekajući da nas velike katastrofe probude. Ne prihvatam jeftin optimizam. Kad mi neko kaže da se, i pored svih problema, ipak vidi svetlost na kraju tunela, smesta odgovorim – da, a to je verovatno voz koji nam ide u susret.

(Telegraf.rs/Gardijan/Peščanik)