Svirali su u Knezu, pa doživeli da nastupaju za Sebastijana Kurca i da usred Beča zasviraju Moravac: Braća Piler nakon 10 godina žive svoj san (FOTO) (VIDEO)

I dalje smo ostali isti, samo smo agresivniji kada je muzika u pitanju - tvrde braća Pilerovi

Kada su se 2009. godine pojavili u emisiji "Ja imam talenat", osvojili su srca mnogobrojne publike kako u Srbiji tako i u regionu. Danas, deset godina kasnije Pilerovi žive svoj san. Iako su svoju karijeru započeli u Knez Mihailovoj, Danijel, Darko i Sandra danas žive u Beču i, kako otvoreno pričaju za Telegraf, nisu se ni malo promenili, samo su postali agresivniji kada je muzika u pitanju.

• Šta se to od 2009. godine do danas promenilo kod vas?

Darko: Mnogo toga se promenilo. Mi smo 2009. postali poznati u emisji „Ja imam talenat“, gde smo pobedili brat, sestra i ja.

• Odmah moram da te prekinem i pitam. Gde je Sandra? Zašto danas nije sa nama?

Darko: Sestra je ostala u Beču radi. Nismo mogli da je povedemo, ali se nadamo da će u nekoj sledećoj prilici biti sa nama zajedno.

• Da li ste se nadali te 2009. kada ste pobedili da ćete dostići i biti gde ste danas?

Danijel: Pa, iskren da budem - jesmo. Jer smo se mnogo trudili, mnogo smo radili, mnogo vežbali. Mnogo takmičenja je iza nas, znali smo da ćemo uspeti, samo je bilo pitanje kad? Ali, Bogu hvala, evo sve se isplati.

• Mnoge vaše kolege sanjaju da bar jednom zasviraju u Beču, sve te divne klasične melodije. Kakve vi utiske nosite iz Beča?

Darko: Beč je kao sam grad poznat po umetnosti, kulturi, muzici. Tako da smo jako zadovoljni što se tiče profesora. Ja sam 2017. završio akademiju u Beču, tačnije konzervatorijum Rihard Vardner. Bratu je ostao još jedan ispit, već godinu dana vuče to, ali nadamo se do juna da će da završi to tako da i on dobija zvanje profesora.

• Kakvo je muzičko obrazovanje u Beču? Da li se razlikuje od ovog u Srbiji?

Danijel: Pa mogu da kažem da nema baš toliko razlika. Ali Beč je poznat po klasičnoj muzici, ipak najbolji kompozitori klasične muzike dolazi sa tih prostora. Tako da se najviše radi ta stara muzika, barok... Bah, Mocart, Štraus. Dok naša škola nekako više forsira tu rusku literaturu. Ja nekako više volim rusku literaturu ipak to mi je bliže, ali profesori i prenošenje znanja je na vrhunskom nivou.

• Svoju karijeru ste započeli u našoj Knez Mihailovoj, a došli ste do toga da ste svirali Sebastijanu Kurcu. Kakvo iskustvo nosite iz te priče? Da li ste se upoznali sa njim? Šta on voli da mu svirate?

Darko: Sebastijanu Kurcu smo svirali ja mislim da je ovo treća ili četvrta godina. Uvek sviramo proslave, neki ivent, ili neki after parti. Prilazio nam je nekoliko puta. Sa njim smo razmenili nekoliko rečenica, kako nam se sviđa njihov mentalitet, da li nam se sviđa život u Beču, da li smo se uklopili u brzinu života... On je oduševljen našim muziciranjem, tako da imamo često nastupe u Beču. Takođe smo svirali i predsedniku države Aleksanderu Fan der Belenu pre nekih dve nedelje, tačnije 14. marta. Moj brat svira 12. jula privatnu proslavu kod predsednika, a ja sam tada u Bazelu u Švajcarskoj.

• Kakav je osećaj svirati privatnu proslavu predsedniku Austrije? Imaš li tremu, da li se nešto posebno spremaš?

Danijel: Moram priznati da mi nije bitno koje sa druge strane, jer ja kad sviram ne vidim nikoga pred sobom. Postoji neko poštovanje, da moraš da odsviraš najbolje to što očekuju od tebe. Meni ne igra da li je to predsednik ili običan građanin jer ja uvek sviram punim srcem tako da i nema neke razlike.

Darko: Jednom prilikom je rekao gospodin Ivan Tasovac, kada smo nastupili u polufinalu „Ja imam talenat“, tada je rekao prvo sam vas video u Knezu, drugi put na sceni filharmonije, treći put sada na Talentu, tako da gde god da svirate vi svirate punim srcem.

• Jako puno radite privatne proslave. Da li postoji neka anegdota?

Darko: Sad kada smo poslednji put sirali predsedniku Belenu, 14. marta, on je izašao sa njegovim obezbeđenjem prišao nama počeo da nas ispituje odakle dolazimo, gde smo studirali, mi smo se tu ispričali sa njim. I sada ide onaj deo od dvadesetak sekundi kada mi treba nešto njega da pitamo, a stajali smo i gledali ga belo.

Danijel: Onda se on okrenuo i rekao: „Ovi momci neće da pričaju sa mnom o čemu se radi“.

• Da li su vam na nekoj privatnoj proslavi tražili da svirate nešto što ni slutili niste da će vam neko tražiti?

Danijel: Pa bilo je. Baš smo svirali bal oficira, bilo je ljudi i sa naših prostora iz Bosne, Hrvatske mi smo svirali onako za našu dušu. I prilaze nam neki oficiri i kažu: „Jel može neko Užičko kolo, Moravac“, mi stali zbunjeno da nam neko usred Beča traži tako nešto.

• Kako reaguju bečlije na Užičko kolo i na Moravac?

Danijel: Pa odmah se uhvate u kolo i skaču (smeh).

Darko: Vole, taj neki aktivni tempo.

• Ono što je jako interesantno kod vas, posebno Darko za tebe, jeste da ti imaš jedan hobi, a to su automobili. Da li si se nadao, kada si pobedio u Talentu, da ćeš jednog dana voziti neki dobar i skup automobil?

Darko: Uvek sam maštao tome. 2014. kada sam položio rekao sam sad je došlo moje vreme. Inače mnogo volim automobile, obožavam ih. Jedan auto je kod mene dve do tri nedelje za ovih pet godina koliko imam dozvoli promenio sam oko 70 automobila.

• Znači tebi niko ne može da uđe u trag?

Darko: Pa može. Ali recimo u našem vojnom orkestru tačnije Garden orkestru na ulazu portir mi stalno traži propusnicu za ulaz.

• Na sledeće pitanje želeo bih da mi date iskren odgovor. Koga je od vas troje uključujemo ovde i Sandru koja nije danas sa nama je slava i ta neka popularnost najviše ponela?

Danijel: Mogu da kažem da smo u principu ostali isti. Samo smo postali strožiji prema sebi. Jer gde god da se pojavimo ljudi očekuju od nas pošto smo trostruki prvaci sveta da to bude na nekom nivou. Sada moramo da biramo i šta ćemo da sviramo, i kako ćemo da kažemo... Mogu da se pohvalim time da smo isti ostali. Iste prijatelje imamo. Sa kim smo se družili dok smo svirali u Knezu družimo se i danas, tako da sve je isto. Jedino što se tiče muzike tu smo malo podivljali.

• Kakav vam je osećaj danas kada prođete Knez Mihajlovom?

Danijel: Mi kada smo 2002/03 počeli da sviramo ljudi su nekako to malo čudno gledali na to. Gledali su sa nekog većeg nivoa. Da nije to to. Da ne bi trebalo deca da izađu na ulicu i sviraju. Dok je svuda u svetu to normalno. Ljudi koji studiraju i završili su škole sviraju na ulici. Međutim, to je ovde bilo onako malo... Mi nismo imali ni jedno loše iskustvo, sve je bilo super. Danas je to malo drugačije. Sada kada prođemo ljudi stanu, slušaju. Slikaju, snimaju i sad je to vau vidi kako klinci snimaju. Uvek se oduševimo jer ima dosta klinaca, i uvek šta imamo kod sebe ubacimo u tu njihovu kutiju. Svaki put kad smo u Beogradu, nema šanse da zaobiđemo Knez.

• Kada se vratite u to vreme kada ste svirali na ulici. Da li ste ikada od svojih drugara u školi osetili neku vrstu potcenjivanja ili da ste se nekada neprijatno osećali zbog toga što radite?

Darko: Iskreno nismo imali takve situacije. Naši drugari iz osnovne i muzičke škole nisu imali vremena sa nama da se druže, pa nam je uvek bila neka baza - ajde dođite mi sviramo ovamo. Tu možete da nas čujete a kad imamo pauzu možemo da proćaskama. Onda profesori su dolazili kada imaju slobodan dan, dolaze u Knez da nas slušaju. Moj bivši profesor Jovan Golučevac, zamenik koncert maestra u filharmoniji tada, i on mi kaže ajde Darko da te čujem sutra pre časa da li si provežbao. Ja odsviram, on kaže super i onda baci nešto i ode...

Danijel: Bilo je ono kada vidimo profesore ili neke druge učenike iz škole šta će da kažu sutra, kad nas vide prvi put na ulici. Ali nikad nije bio nikakav problem. Uvek su nas podržavali uvek smo imali super i učitelje i profesore koji su to podržavali.

• Šta je ono što vas dvojica volite najviše da svirate zajedno?

Darko: Dobro pitanje. Mi iskreno volimo zavisi od raspoloženja, a sada iskreno jedan „Svilen konac“.

• I za kraj ovog našeg razgovora kakvu poruku imate da date mladima u Srbiji koji žele da krenu nekim vašim stopama?

Danijel: Ako neko nešto želi, ako ima neki san, ako ima neke snove mora da se trudi. Da radi na sebi i da se bori. Drugačije da sediš i da čekaš da ti padne sa neba nema šanse. Samo se trudi i doći ćeš do cilja.

Darko: Ništa ne bi dodao niti oduzeo. Bitne je vera u sebe, trud, rad. I da čovek voli ono što radi i kad tad će uspeh doći.

Kompletan razgovor sa braćom Danijelom i Darkom Piler, ali i kako zvuči "Svilen konac" kada oni zasviraju pogledajte u videu na početku teksta!

(Marko Pantić, m.pantic@telegraf.rs)