Završio je 4 razreda osnovne škole i zauvek upamtio svog učitelja: Dorbica Erić je jednu pesmu posvetio baš njemu
Dobrica je završio četiri razreda osnovne skole u Vraćevšnici
Čuveni dečiji pesnik, pesnik, prozni i dramski pisac Dobrica Erić preminuo je juče u 82. godini posle duge i teške bolesti. Dobrica Erić je rođen 1936. godine u selu Donja Crnuća u Gornjoj Gruži, kod Gornjeg Milanovca. Završio je četiri razreda osnovne skole u Vraćevšnici i oprobao sreću - kako je sam govorio - u mnogim zanatima...
A upravo o tom periodu u školi pisao je i u pesmi "Pismo učitelju", koja je ujedno jedna od najlepših koje je napisao:
Preporučujemo
Ljudi koji uz knjigu provode više od 3 sata nedeljno živeće duže od onih koji je izbegavaju: Naučini dokazali koliko čitanje produžava život
Za ovim Kruševljanima su svi odlepili, zbog svakog snimka umiru od smeha: Objasnili su nam razliku između Beograda i provincije, pa su nas imitirali (VIDEO)
Pismo učitelju
Mom Učitelju, Stojanu Živkoviću
Dragi gospodine Učitelju, ne znam
Da li si na ovom ili onom svetu
Tvoja reč je za mene bila kao sezam
Kojim se otvaraju gradine u cvetu.
Naučio si me da pišem i čitam
Da poštujem roditelje i sve stare ljude
Da ne budem lenj, gord, lukav i dvoličan
Da je zlato svaki grumen rodne grude.
Ti si nas učio, blag i tih ko dašak
Povetarca što nam je ćarlijao vazda
Da je bolje biti pošten siromašak
Nego nepošten bogataš i gazda.
Naučio si me da volim zastavu
Junačke pesme, Svetosavsku himnu
Da je mnogo bolje izgubiti glavu
Nego dušu i obraz, nego Otadžbinu.
Poslušao sam Te, dragi Učitelju
Nisam ni lenj, ni gord, ne marim za vlast
Najviše na svetu volim svoju Zemlju
Al to mi sad, izgleda, ne služi na čast.
Ne važe više priče o poštenju
I pravdi, čak ni za mnoge Pravoslavce
Ništa više nije po Tvome učenju
Pa mi se čini da stojim naglavce.
Stari ljudi dvore decu i unuke
Lenjost je vrlina, a pošten rad porok
Vlastoljupci niču svuda ko pečurke
I svaki je novi spasitelj i prorok.
Jedni nas kude, a drugi nas hvale
Treći nas uspavljuju šarenim lažama
Peti našu zastavu cepaju i pale
A tuđe im se viju nad glavama.
Gledam, Učitelju, i slušam u čudu
Mesto da je ljube kao kolač slavski
Dali bi za grumen zlata rodnu grudu
A za malo vlasti – i Hram Svetosavski!
Dali bi kosovske kosti i božure
Šumadijske voćnjake, Homoljske planine
Vojvođanske žitnice i raške klisure
Krajine i njine krvave haljine!
Dali bi staru ajdučicu i trojeručicu
Moravu i njeno zdravlje Pomoravlje
Mačvansko blato, borsko srebro i zlato
Pesmu petlova i Ružu vetrova!
Zlatiborsko zelenilo, podunavsku plavet
Snežni Kopaonik, župske vinograde
Studeničku riznicu, gospodstvo i pamet
Avalu i avaj, tebe, crni Beli Grade!
Dali bi sela i varoši, reke i Jezera
I sve naše svetinje nad kojima bruje
Zvona u kojima nam je prezimila vera
U Boga koji sve vidi i čuje.
Vidi valjda i mene: guram šezdeset i šestu
I polako se povlačim iz boja
Nisam uspeo da spasem planetu
Što lebdi u magli našeg nespokoja-
Pa sad, razbarušen kao hrast na vetru
Rasipam suvo lišće reči s grana
I lutam i pevam, usamljen u svetu
Kao crna ovca ili bela vrana…
Dragi Učitelju, Tvoje lice strogo
Blaži me u ovo predvečerje rano
Jer Tvoj nauk meni ipak znači mnogo
I ja sam Ti zato zahvalan beskrajno
Zbogom, gospodine Učitelju, zbogom!
Dobrica Erić
(Telegraf.rs)