Umberto Eko je napisao ovo dragoceno uputstvo kako prepoznati fašizam. Veoma je važno

Slavni italijanski mislilac rođen je u desetoj godini „fašistički ere“ pa je ranu mladost proveo pod Musolinijevim režimom. Ujutru 27. jula 1943. godine majka ga je poslala da kupi novine, jer je na radiju javljeno da je duče srušen s vlasti. Tada je prvi put u životu pročitao reči kao što su „sloboda“ i „diktatura“

Jedan od najozbiljnijih izazova sa kojima se suočavaju novinari, intelektualci, pozicija i opozicija u današnje doba jeste pitanje kako sačuvati stvarna i istinska značenja reči, kada smo okruženi eufemizmima i trivijalizacijama, ne samo vokabulara nego celokupne stvarnosti. Kada se danas upotrebi reč „fašizam“, šta to uopšte znači? Da li je njena primena adekvatna istorijskom iskustvu na koje se oslanja, ili nije?

U decenijama nakon Drugog svetskog rata reč „fašizam“ je doživela jedno totalno obezvređivanje; mladi ljudi su „fašističkim svinjama“ etiketirali policiju zbog potpuno banalnih stvari kao što je primena zabrane pušenja ili neodobravanje raspusnog načina života, što svakako nije fašizam kao takav; miliciju Titove Jugoslavije, utemeljene na antifašističkoj borbi koja je četrdesetih bila dužnost svakog poštenog čoveka — Jugoslovena, Rusa, Amerikanca, Britanca, Francuza — isti ti mladići na Zapadu mogli su jednako tako etiketirati, što je svojevrsni apsurd.

Preporučujemo

Umberto Eko (1932—2016) — slavni italijanski pisac, filozof, istoričar srednjeg veka, estetičar, esejista, teoretičar književnosti, semiolog, kod nas a i u svetu najčuveniji kao autor „Imena ruže“ i „Fukoovog klatna“ te „Istorije lepote“ i „Istorije ružnoće“ — u svom eseju „Ur-Fašizam“ napisanom 1995. godine ističe upravo tu zamku u koju su upale antifašističke snage, zamku koju bismo mogli okarakterisati kao obesmišljavanje termina za „neprijatelja“.

Eko je svoju ranu mladost proveo pod Musolinijevim fašističkim režimom koji je nazivao „diktaturom, ali ne i totalnim totalitarizmom, ne zbog svoje blagosti već više zbog filozofske slabosti svoje ideologije. Suprotno uvreženom mišljenju, fašizam u Italiji nije imao posebnu filozofiju“. Ono što je imao bio je stil, recimo „način oblačenja — daleko uticajniji, sa svojim crnim košuljama, nego što će Armani, Beneton, ili Versaće ikada biti“.

Ono što je Eko zapravo hteo da kaže ovim je to, da fašizam kao oblik ekstremnog nacionalizma preuzima oblike nacionalne kulture koja ga je proizvela, i vremena u kojem ga je proizvela; nekadašnji fašizam u Italiji neće biti nalik savremenom fašizmu u Italiji, a kamoli savremenom fašizmu u nekoj Hrvatskoj, u nekoj Srbiji, Bugarskoj, u nekoj Albaniji, Rusiji, Nemačkoj, Francuskoj. Jer, nemojte misliti da fašizam ne postoji; postoji on i te kako, samo ga je bitno teže prepoznati jer se kameleonski skriva na najrazličitije načine, i koriste se najrazličitijim metodama. Suština se, istina, ne menja, ali upravo je ta suština teško uhvatljiva.

Zato je smisao reči „fašizam“ danas teže prokljuviti nego za vreme Drugog svetskog rata, kada su praktično nosili „dresovi“ i kada je postojala manje-više jasna podela. Čak je i sama univerzalna vrednost te reči posve slučajna, i do nje je došlo samo zato što je Italija postala prva evropska zemlja u kojoj je zavladao politički sistem diktature krajnje desnice koji je sebe nazivao fašizmom.

Eko je ipak bio zbunjen pitanjem „zbog čega je reč ’fašizam’ postala sinegdoha, to jest, reč koja može da se koristi za različite totalitarne pokrete“. Fašizam je bio po njemu jedan „nejasni totalitarizam, kolaž različitih filozofskih i političkih ideja, košnica protivrečnosti“. Premda Eko čvrsto stoji iza toga da je postojao samo jedan nacizam, onaj nemački, takođe je tvrdio i da „fašistička igra može da se igra u različitim oblicima, a da se ime igre ne menja“.

Zato je pokušao da odgovori na pitanje: kako prepoznati fašizam? Najvažnije od svega je to što on pravi razliku između konkretnog fašizma, onog italijanskog, i ur-fašizma, „večnog fašizma“, njegove suštine. U skladu s tim ostavio nam je 14 glavnih odlika ur-fašizma po kojima možemo da ga prepoznamo.

„Ove odlike ne mogu biti organizovane u sistem; mnoge protivreče jedne drugima, i takođe su tipične drugim vidovima despotizma i fanatizma. Ali dovoljno je da samo jedna bude prisutna pa da omogući fašizmu da koaliguše oko nje.“

Prva odlika po Umbertu Eku jeste kult tradicije; uprkos tome što je tradicionalizam kao ideologija daleko stariji od fašizma, program svakog fašističkog pokreta bio je duboko prožet njime, iako određen ne samo nacionalnim osobenostima već i različitim stupnjevima zagledanosti u budućnost (u Italiji je, primera radi, doživeo fuziju sa futurizmom); takođe, postoji kod fašista izvesna opterećenost okultnim, u širem smislu te reči pošto ono nije uvek onako bizarno i pseudoreligiozno kao u slučaju Himlerovog SS-a; „Ta nova kultura morala je biti sinkretistička [...] Ako pregledate police koje su, u američkim knjižarama, obeležene kao ’nju ejdž’, možete pronaći tamo čak i Svetog Avgustina koji, koliko ja znam, nije bio fašista. Ali kombinovanje Svetog Avgustina i Stounhendža — to je simptom ur-fašizma.“

Druga odlika je stoga odbacivanje modernosti i nasleđa intelektualne i kulturne revolucije koja se odigrava počev od osamnaestog veka do danas; „Hiljadu sedamsto osamdeset deveta je mrtva“, govorile su Musolinijeve pristalice jer su doba prosvetiteljstva i razuma fašisti tretirali kao početak savremene izopačenosti, zbog čega se može kazati da je ur-fašizam u stvari iracionalizam svoje vrste; ali oni nikada nisu odbacivali tehnološke tekovine modernog doba, samo ideološke, što ih jasno razdvaja od klasičnih tradicionalista.

Treća odlika je kult akcije, kult delovanja koje je samo sebi svrha: „Pošto je akcija lepa sama po sebi, mora biti preduzeta pre, ili bez, ikakvog prethodnog promišljanja. Promišljanje je oblik kastracije“; ur-fašizam je uvek bio prepoznatljiv po tome što je intelektualce posmatrao s velikim nepoverenjem, i po tome što je univerzitete tretirao kao „gnezda crvenih“, a Eko čak citira i Geringovu navodnu izjavu: „Kad čujem da neko priča o kulturi, posežem za pištoljem“.

Četvrta odlika je stav da je svako neslaganje sa njima čin izdaje; „Nijedna sinkretistička vera ne može da izdrži analitičku kritiku. Kritički duh pravi razlike, a pravljenje razlike je znak modernizma. U savremenoj kulturi naučna zajednica veliča neslaganje kao put ka unapređenju znanja“, međutim, fašizam zahteva apsolutnu poslušnost i ne dopušta drugačije mišljenje jer se u suprotnom urušava kao kula od karata.

Peta odlika ur-fašizma jeste strah od različitosti, i direktno proizlazi iz prethodne; zato što se hrani prirodnim ljudskim strahom od drugačijeg, i to tako što širi mržnju prema došljacima, on je po svojoj definiciji rasistički; ali fašizam je takođe širio mržnju i prema svojim drugačijim (setimo se homoseksualaca u koncentracionim logorima).

Šesta odlika mu je podilaženje društvenim frustracijama; fašizam se uvek ulagivao jedu i besu srednje klase koja se silno plaši ekonomske krize (koja direktno ugrožava njihov udobni način života) ili političkog poniženja (koji direktno ugrožava njihovu elitističku sujetu), i koja je strašno uplašena zbog pritiska nižih slojeva, gladnih i obespravljenih.

Sedma odlika ur-fašizma jeste opsesija postojanjem zavere, idealno inostrane i međunarodne; „Sledbenici moraju da se osećaju kao pod opsadom. Najlakši način da se reši zavera je putem ksenofobije. Ali zavera može doći i iznutra: Jevreji su obično najlakša meta zato što imaju prednost da budu istovremeno i iznutra i spolja“; naravno, ako u nekoj zemlji nema Jevreja, nađe im se zamena.

Osma odlika je širenje propagande po kojoj je neprijatelj istovremeno i snažan i slab, što se postiže neprestanom promenom retoričkog fokusa koji zavisi od trenutka; „Sledbenici moraju biti poniženi razmetljivim bogatstvom i snagom svojih neprijatelja“, kaže Eko, „ali ubeđeni da mogu pobediti neprijatelje“.

Deveta odlika jeste stav da je pacifizam zapravo saradnja sa neprijateljem; „Za ur-fašizam ne postoji borba za život, već pre život za borbu“ jer je „život permanentno ratovanje“; tu se javlja kontradikcija (Eko je naziva „armagedonovskim kompleksom“) koju nijedan fašistički lider do sada nije uspeo da reši: ako fašizam trijumfuje nad svojim neprijateljima, nastupiće velika epoha mira jer neprijatelji više neće postojati, što direktno protivreči principu permanentnog ratovanja i vodi fašizam u svoju suprotnost.

Deseta odlika je prezir prema slabima, tačnije prema podređenima; „Elitizam je tipični aspekt svake reakcionarne ideologije“, kaže Eko, i implicira prezir prema slabima, ali „ur-fašizam može da zagovara samo populistički elitizam“ jer vlast vođe, čija „moć nije delegirana demokratski već je osvojena silom“, zavisi od slabosti građana kojima je neophodan; „Svaki građanin pripada najboljem narodu na svetu, članovi partije su najbolji među građanima, svaki građanin može postati član partije. Ali ne mogu postojati patriciji bez plebejaca [...] Pošto je grupa hijerarhijski ustrojena (po vojnom modelu) svaki podređeni lider prezire svoje potčinjene, i svaki od njih prezire svoje potčinjene. Ovo stvara osećaj masovnog elitizma.“

Jedanaesta odlika je obrazovanje koje stvara heroje; „U svakoj mitologiji heroj je izvanredno biće, ali u ideologiji ur-fašizma, heroizam je norma. Kult heroizma je striktno povezan sa kultom smrti“; dok se u normalnim društvima smrt posmatra kao potpuni prekid postojanja ili pak bolni način prelaska u neki lepši svet, kod ur-fašizma herojska smrt se reklamira kao najbolja nagrada za herojski život: „Živela smrt!“ govorili su falangisti tokom Španskog građanskog rata.

Dvanaesta odlika su mačizam i obožavanje oružja; „Mačizam implicira ujedno i prezir prema ženama, i netoleranciju i osudu nestandardnih seksualnih navika, od čednosti do homoseksualnosti“, što vodi ka igranju sa oružjem koje predstavlja svojevrsno produženje (možda neadekvatnog) falusa.

Trinaesta odlika je selektivni populizam; „Za ur-fašizam, međutim, pojedinci kao pojedinci nemaju nikakva prava, i narod se doživljava kao kvalitet, kao monolitni entitet koji izražava opštu volju. Pošto veliki broj ljudskih bića ne može imati opštu volju, vođa se pretvara da je njihov tumač. Budući da su izgubili moć delegiranja, građani više ne deluju; oni su samo pozvani da igraju ulogu naroda. Tako je narod puka teatralna fikcija [...] Postoji u našoj budućnosti televizijski ili internetski populizam, u kojoj se emotivna reakcija izabrane grupe građana može predstaviti i prihvatiti kao glas naroda“.

Četrnaesta odlika je orvelovski novogovor; „Svi nacistički i fašistički udžbenici koristili su osiromašeni rečnik, i osnovnu sintaksu, kako bi ograničili instrumente za složeno i kritičko rezonovanje. Ali moramo biti spremni da identifikujemo druge vidove novogovora, čak i kada uzimaju prividno nevinu formu popularnog tok-šoua“.

(P. L.)