Voleo bih da stavim 7 miliona Srba u autobus i da ih provezem po Evropi: Izveštavao je o ratovima u Jugoslaviji, a sada kaže da se srpski bunt sveo na Tviter

Koje su naše individualne i kolektivne vizije i da li su one u Srbiji uopšte moguće - bila je tema tribine ovogodišnjeg festivala Japansko-srpskog filma

U prostorijama Jugoslovenske kinoteke sinoć je svečano otvoren peti Japansko-srpski festival, u sklopu kojeg je održana i tribina "Vizija: Napredak i opstanak". Moderator tribine bila je Hana Adrović, a govornici Jakša Šćekić, Marija Ratković i Gala Čaki.

Jakša Šćekić, dugogodišnji novinar Skaj Njuza, koji je, između ostalog, izveštavao o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, NATO operaciji na Balkanu, kao i ratu u Iraku tokom i posle režima Sadama Huseina, kaže da mu njegova profesija nikad nije dozvoljavala da ima vizije:

Preporučujemo

- Ja u novinarstvu nemam viziju, ja nisam bio plaćen da imam viziju, nego sam dobijao pare da uradim ono što je moja redakcija tražila: "Idi u Bagdad, sedi tamo, a za tu tvoju viziju ti nađi neke druge pare ili nek te neko drugi finansira. Ti si plaćen tamo da radiš i da izveštavaš ono što vidiš." A i koju viziju da imam u Bagdadu? Moja vizija tamo može da bude samo da preživim i da se vratim kući.

Međutim, kada je reč o trenutnim vizijama, koje, kao penzioner, konačno može da "priušti" sebi, Jakša kaže da je "apsurd da čovek od 65 godina govori o viziji budućnosti u Srbiji".

- Ovo društvo jednostavno nema viziju da gleda unapred. Najbolje to objašnjava jedan moj kolega, koji mi je davno rekao: “Znate, ja kad putujem avionom za Pariz, ja dobijem francuske novine i dobijem jugoslovenske novine. Francuske novine i druge zapadne novine gledaju unapred, a sve jugoslovenske i srpske novine gledaju unazad.” 

Ipak, i Evropa ima svojih problema:

- Ja bih najviše voleo da stavim 6-7 miliona Srba, koliko ih ima, u veliki autobus, i da ih provezem po Evropi. Ne glorifikujem ja Evropu, ona ima strašno velike probleme, vidite samo šta se dešava po Francuskoj… Ali, što kaže moj stariji sin: “Ne treba meni Srbija u Evropi, meni treba Evropa u Srbiji.” E, to je vizija koju smo mi potpuno zanemarili, koju smo mi potpuno uništili.

Iako je svestan da su se platforme za iskazivanje bunta promenile, i da se revolucija ne mora događati na ulici, on ističe da je porazna činjenica da se sad, kada imaju više mogućnosti u odnosu na pre 50 godina, mladi mnogo manje bore za svoju sudbinu.

- Fejsbuk ne izaziva revoluciju. Za 60 sekundi poslato je 16 miliona tekstualnih poruka, napravljeno 120 novih naloga na Linkedinu, otkucamo 3 i po miliona pretraživanja na Guglu… Sve to za 60 sekundi. Vidite kako svet ide svojom brzinom, a mi ovde sedimo i pričamo zatvoreni u ovoj vremenskoj kapsuli u Muzeju jugoslovenske kinoteke.

Kako kaže, jedino što može promeniti trenutnu situaciju su mladi ljudi.

- Meni fali energija i fali mi bunt. Znate, u Srbiji se bunt sveo na Tviter. Ja sam čak i ugasio nalog zbog toga. I svi se mi tamo iskažemo na Tviteru i bunimo se protiv Marka, Janka, a kad izađemo iz kuće i ugasimo mobilni telefon, mi uđemo u sistem i opet ćutimo i trpimo. Trpimo čak i sitnice, na primer, nevaspitane ljudi u saobraćaju ili u radnji. Pa ko može da im kaže: "Čoveče, ne možeš to da radiš, ne smeš tako da se ponašaš!" Ko, ako ne mi?

(Telegraf.rs/B.T.)