Gledali smo "najkontroverzniji antisrpski film", on je mnogo više od priče o zločinu i Vladinom misterioznom kamionu sa Kosova: Ovo je naš najveći teret koji još vučemo

Da li je osuda na osnovu neviđenog bila tačna i da li je opravdan strah da je film pro-albanski?

- Ja sam tovario jedan od tih belih kamiona. Kada sam utovario nogu devojčice u crvenoj čizmici, doživeo sam nervni slom. Godinama sam se lečio. Najviše me je, ipak, pogodilo to što su me kasnije uveravali da ono što sam video, nisam video – rekao je ekipi filma „Teret“ čovek koga su slučajno upoznali tokom snimanja, kada im je njegov prijatelj ustupio svoju vulkanizersku radnju za lokaciju.

“Kontroverzni i antisrpski” film “Teret” Ognjena Glavonića, kako su ga mnogo pre nego što je uopšte stigao na naša platna nazivali, premijerno je prikazan sinoć u sklopu Festivala autorskog filma.

Preporučujemo

Kako to obično biva, osuda na osnovu neviđenog nije bila tačna, kao što je bio neosnovan i strah da je film pro-albanski.

U celom se filmu reči „Albanci, Srbi, rat“ ne spominju nijednom (zbog čega je nekoliko inostranih kritičara pisalo da se radi o ratu u Bosni), jer oni su pozadina, poput bombi koje se, dok Vlada (Leon Lučev) vozi kamion i u njemu nepoznati teret, te 1999. godine cakle na nebu.

Albanci ovde nisu prikazani ni kao žrtve, ni kao nevini i časni. Gledaoci koji možda nisu čuli za beli kamion koji je pre skoro 20 godina isplivao iz Dunava, odbijajući da u dubini reke sakrije svoj teret, mogli bi se realno zapitati – čiji je to teret? Albanski? Srpski? Politički?

Bilo iz neznanja, ili iz volje, ali kada jednom odbijete da u ovaj film učitatate politički kontekst, postaje vam jasno da on postavlja pitanja koja nadilaze taj zločin.

Teret u kamionu se otkriva tek na kraju filma, kada se već razobliči kao psihološki teret u nama i istorijski teret koji nasleđujemo, poput Lekinih kutija koje su pretrpale Vladin stan ili hrpe papira i Titovih slika koje skupljaju prašinu u skladištu.

Vlada ne želi da zna šta je u kamionu, a to ga pitaju tri puta. Ni nama, gledaocima, nije lako da se suočimo sa potvrdom onog što odavno znamo. Ali reditelj nas ne tera preko naše granice. Ne stavlja nam istinu u ruke u vidu noge devojčice u crvenoj čizmici, već se ona do nas dokotrlja kao kliker, doteče kao prljava voda, obgrli kao jak miris zločina od koga nam se prevrne želudac. Smesti kamion ispred naše kuće, a nas u njegov ćošak. To je sada naš teret.

- Ovo je antiratni film o portretu jednog društva za vreme bombardovanja, o saučesništvu i odgovornosti, ali i o tome šta jedna generacija ostavlja sledećoj. Kroz priče, razglednice i uspomene prisutan je „stari kov“, oni koji su stvorili zemlju upravo u borbi protiv fašizma. Njihova deca, odrasla na tim vrednostima, istu tu zemlju su ubili. Vlada je dete oca sa Sutjeske, koji je porodicu izgubio u Drugom svetskom ratu, i to je njegov teret. Ne samo otkriće u kamionu, već otkriće da je saučesnik u zločinu koji je suštinski fašistički. Da sa tom istinom treba da dođe pred ženu i sina, i da je izdao oca – objasnio je Ognjen Glavonić.

Glavonić sam je treća generacija. Ona koja se rata seća, koja se buni i koja pred svim tim pali vatru. I u senci spomenika borcima NOB-a, i u kafani koja izgleda kao tipično okruženje tokom 90-ih godina (sa turbo-folkom, pucanjem, mini-valovima i onim malim oblim čašama), i dok sa neba stižu NATO pretnje i sluša se pank, uvek su tu deca koja se igraju sa vatrom, na korak od toga da sve spale

Ja sam rođena 1990. godine, beli kamioni su nam dovezli taj teret 1999, a film sam gledala 2018. Ako o onome što znam sada nastavim da ćutim, ako poput dece iz filma ne pročistim vatrom svoje nasleđe, pa i naučena od Vlade, svog oca, urušim sistem koji je on ginuo da izgradi, onda sam samo još jedan od saučesnika.

Ako pogledam u oči svome ocu i koliko god ga bolelo, priznam mu da je obmanut, da je iskorišćen i prevaren, ako pogledam u oči istini o svome narodu, i ponosnoj i sramnoj, ne kujući mitove, već pohranjujući znanje, ja ću sebi dati slobodu koju moj otac nema. Slobodu da iskrenije budem Srpkinja, ali pre toga čovek. To je put treće generacije.

NA PLATNU NIJE OSUDA, VEĆ UPOZORENJE

Uprkos ovom, samo našem, sukobu, Glavonić je naglasio da "Teret" ne osuđuje nikoga. Suština je da se zna, a naročito sada, jer se za sedam godina, koliko je film sniman, svet veoma promenio.

- U međuvremenu se svuda u svetu desio porast populizma i nacionalizma. A ovo je film koji govori o kraju, o ishodu toga. Svi ti nacionalizmi, sav taj fašizam završava u masovnim grobnicama. Nigde drugde sem u masovnim grobnicama „onih drugih“, ko god ti „drugi“ bili. Mnogi su mi rekli da ovaj film u suštini vide i kao neku vrstu upozorenja – opisao je Glavonić.

ZAŠTO HRVATI I ALBANCI NE PRAVE FILMOVE O SVOJIM ZLOČINIMA

- Pitali su me zašto pravim filmove o zločinima svog naroda, kada Hrvati, Bosanci, Albanci ne snimaju filmove o sopstvenim zločinima i greškama. Prave, samo mi za te filmove ne čujemo, jer tamo, kao i ovde, ti filmovi su toliko udarani i prokazani da malo ljudi za njih zna. Imali smo sreće da su i „Srbenka“ i „Chris the Swiss“ i ovaj moj film prvo prikazani na prestižnim festivalima, pa ne možeš tako lako da ih ignorišeš – kazao je Glavonić.

On je istakao da ima toliko dobrih balkanskih filmova o kojima ne čujemo ništa, jer je zvaničan narativ na Balkanu da se održi iluzija.

- Da se održe laži, a svako ko udara u tu laž je opasan. Nacionalni pokrov koji nam je nametnut prikriva suštinsku nejednakost, suštinsku nepravdu. Kada ljudi na ovim prostorima počnu da uče svoju decu da se prvo zaljube u istinu, a onda u naciju, onda ćemo imati neke šanse. Ali ovde se deca uče da se prvo zaljube u naciju, a u istinu samo ako ima upotrebnu vrednost – smatra on.

Karte za premijeru ovog filma sinoć su bile rasprodate, a kako se šuška, i za preostalih pet projekcija u toku festivala. Film će ući i u redovne bioskopske repertoare, te će i oni koji ne stignu da ga pogledaju ove nedelje, za to kasnije imatu priliku. Ovo je srpski film koji je ove godine osvojio najviše nagrada i bio jedini predstavnik iz regiona na ovogodišnjem festivalu u Kanu.

(D.D.S.)