Najčuvenija slika na svetu bila je nepoznata čak i učenim ljudima - dok nije ukradena (FOTO)

„Mona Liza“ najpoznatije je delo italijanskog renesansnog slikara Leonarda da Vinčija, i to u ozbiljnoj konkurenciji čitavog niza remek-dela. Teško je nama danas i zamisliti da je do 22. avgusta 1911. godine, kada je otkriveno da je ukradena, za nju znao samo uzak krug ljudi

Da ste kojim slučajem u rano jutro 21. avgusta 1911. godine koračali ka zgradi Luvra, svaka je verovatnoća da niste imali nameru da vidite „Mona Lizu“, jer za nju niste ni znali. Ali mogli ste tog ponedeljka da vidite tri čoveka kako u velikoj žurbi istrčavaju iz ovog najčuvenijeg od svih svetskih muzeja, držeći nešto umotano u ćebe.

Preporučujemo

Bilo je to jutro kada je ukradeno remek-delo Leonarda da Vinčija, i svi su — osim pomenute trojice i možda vas jer ste se ipak probudili u ranu zoru — još uvek bili mamurni od nedeljnog izlaska, u to doba glavnog dana za pijanke i društvena okupljanja.

Naravno, ova je trojka možda bila malo umorna budući da se cele noći skrivala u ostavi, i budući da je, dok je muzej još uvek bio zatvoren, izašla iz skrovišta i sa zida skinula devedeset kilograma tešku sliku sa sve ramom i zaštitnim staklom nakon čega je to uklonila a sliku na drvenoj površini zamotala te izašla napolje i isparila.

„Đokonda“ je stigla u Francuska zajedno sa svojim slavnim autorom početkom šesnaestog veka, kada je ovaj prihvatio poziv kralja Fransoe I, i prvobitno se nalazila u zamku Fontenbloa, da bi je tek Luj XIV preselio uz Versaj. Nakon Francuske revolucije premeštena je u Luvr, i tamo se nalazila sve do pomenutog ponedeljka, s tim što je tokom jednog kraćeg perioda krasila zid spavaće sobe imperatora Napoleona Bonaparte.

Ali bila je, kao što rekosmo, široj javnosti potpuno nepoznata. Tek su šezdesetih godina devetnaestog veka, dakle, nekih pet decenija pre ovog događaja, umetnički kritičari počeli da je hvale kao remek-delo renesansne umetnosti, ali takvo stajalište bilo je ograničeno na uzak krug francuske inteligencije. Van Francuske, čak ni intelektualci za nju nisu znali.

„Mona Liza“ u trenutku krađe nije bila čak ni najpoznatija slika u „Salonu Kare“ u kojem se nalazila, a kamoli u čitavom Luvru. Stoga ne čudi nimalo činjenica da je nadležnima trebalo čitavih 28 sati da shvate da je ukradena! Toliko je malo pažnje pridavano „Đokondi“!

A ustanovljeno je tako što je malo poznati slikar Luj Beru ušetao 22. avgusta u Luvr u nameri da izradi nacrt „Salona Kare“, jer je kanio da oslika slike a da „Mona Lizu“ stavi u središte svog dela. Nije se uzbunio kada je na mestu gde se ona uobičajeno nalazila nabasao na prazan zid sa četiri kuke; uostalom, znalo se da je u toku proces fotografisanja slika iz zbirke Luvra koje se zbog osvetljenja vršilo na krovu zgrade.

Zato je otišao do čuvara i zamolio ga da skokne gore da pita fotografe kada će završiti posao sa slikom koja ga je zanimala. Čuvar je otišao do krova, a oni su mu rekli da slika nije kod njih. Umesto da digne uzbunu, čuvar nije uradio ništa. Uzbuna je dignuta tek kada se par sati kasnije Beru vratio i čuvar mu preneo šta mu je rečeno.

Tako je preko noći „Mona Liza“ postala neverovatno poznata, jer je ogromna medijska pažnja posvećena ovom događaju. Zbog čega? Zato što je u to doba francuska javnost živela u paranoičnom strahu od američkih milionera koji su optuživani da otkupljuju njihovo kulturno nasleđe, posebno slike. Pariska štampa je samo o tome pisala, a onda se to prelilo i na svet. „60 detektiva traži ukradenu ’Mona Lizu’“, pisao je „Njujork Tajms“.

Sumnjalo se posebno u američkog tajkuna Dž. P. Morgana, ispitivan je od strane policije i sam Pablo Pikaso, mnogi se prst upirao i u nemačkog kajzera Vilhelma II, sumnjalo se u sve osim u one koji su pljačku izvršili. A pljačku su izvršila trojica Italijana: dva brata, Vinčenco i Mikele Lančeloti, te kolovođa Vinčenco Peruđa. Peruđa je bio majstor koji je u Luvru postavljao kutije sa zaštitnim staklom koje je uklonio sa „Đokonde“.

Izgleda da se nadao da će prodati sliku, premda je kasnije govorio da je to bio patriotski čin podstaknut uverenjem da ona treba biti vraćena u Italiju gde pripada i odakle ju je Napoleon ukrao (što nije bila istina). Moguće je da je imao i dogovor sa nekim krivotvorcima umetnina, jer bi nakon krađe kopije mogli bogatim neznalicama da prodaju kao original.

Ali se desilo nešto što niko nije očekivao: umesto da to bude sporedna vest za jedan dan, krađa je odjeknula pa se nedeljama i mesecima samo o tome pisalo, tako da je postalo nemoguće prodati je, zbog čega ju je dve godine držao u duplom dnu sanduka u svom pariskom stanu. Na kraju ju je nekako prokrijumčario u Italiju i pokušao da je uvalja kustosu firentinske Galerije Ufici, koji je prihvatio ponudu da bi ga zavarao a onda pozvao policiju koja je kradljivca uhvatila u njegovom stanu.

To se desilo dve godine i četiri meseca nakon krađe. Galerija Ufici ju je izložila na dve nedelje, nakon čega je 4. januara 1914. godine vraćena u Luvr. Od toga je napravljena fešta, a Peruđa je osuđen na osam meseci zatvora (odslužio šest). I to je štampa temeljno propratila, ali je svega nekoliko dana nakon presude iznenada izbio Prvi svetski rat i čitava je drama oko „pljačke i suđenja veka“ nestala iz novina.

Činilo se da se „tresla gora a rodio miš“, da će to biti tek jedna u nizu medijskih priča koja će brzo pasti u zaborav, i da će se „Đokonda“ vratiti opskurnosti u kojoj je dotada obitavala. Ali nije. Njena slava ne jenjava do dana današnjeg, i danas za nju zna verovatno svaki čovek na našoj planeti. Prosto je nemoguće i zamisliti da pre svega 107 godina za nju skoro niko nije znao, i da sve promenilo doslovno preko noći.

(P. L.)