Rade Šerbedžija u intervjuu 1991. godine otkrio zašto je napustio Zagreb i došao u Beograd
Uvek sam voleo spomenuti Zagreb kao grad u kojem sam divno živeo iako sam Srbin, napominje Šerbedžija
U intervjuu za Radio TV reviju datom u oktobru 1991 godine glumac Rade Šerbedžija otkriva zašto je napustio Zagreb.
Njegov odgovor prenosimo u celosti:
Preporučujemo
Prelepi grad koji je biser Vojvodine konačno dobija svoj muzej
Kako je nekada davno najveći hrvatski pisac Krleža zamišljao da će izgledati naš 21. vek
"Bolje je pitanje: zašto sam došao u Beograd? Kad ulazimo u čovekov najintimniji svet, moramo od početka. Moja priča počinje u Vinkovcima, lepom gradu na Bosutu. Tu se dogodila prva ljubav, sasvim bezazlena i naivna, ali dovoljno jaka i muška da utiče na velike životne odluke.
Ona i ja planirali smo da nastavimo školovanje u Beogradu jer je bliži Vinkovcima. Do Beograda 160, a do Zagreba 240 kilometara. Ona je otišla u Beograd, a ja, razočaran u ljubav, na drugu stranu u Zagreb. Što dalje od razočarenja! Planirali smo da studiramo svetsku književnost. Da me to ne bi podsećalo na nju, odlučio sam se za Pozorišnu akademiju.
Tu studentsku mladost u Zagrebu proživeo sam sjajno, užasno intenzivno. S mojim prijateljem Stevom Krnjajićem, zagrebačkim Džejmsom Dinom, koji je u to vreme igrao sve glavne uloge. Danima i noćima sam obijao kafane. Taj ludi studentski život nastavio se u Dubrovniku, na Letnjim igrama, već nakon prve godine Akademije. Statirao sam u Otelu, kao treći oficir Ljube Tadića...
U to vreme znao sam da se u Engleskoj mogu dogoditi razna čudesa između Engleza i Iraca, znao sam da ti u nekim kvartovima Njujorka crnci mogu ugroziti život, da su u Rusiji moguća svakakva sranja, ali nisam mogao ni u najgorem snu posumnjati u spokojan život u Jugoslaviji.
Zagreb je bio moj prvi grad, Dubrovnik drugi. Godinama sam tamo boravio po dva meseca svakog leta i od glumca postao meštanin. Voleo sam Dubrovnik i on mi je tu ljubav uzvratio na najlepši način: zaljubio sam se i osnovao porodicu s kojom sam živeo u Zagrebu.
I stalno sam se vraćao u Dubrovnik, gde sam vrlo brzo zaigrao neke značajne role: kao Hamlet godinama sam bio dični predstavnik moje generacije. I dalje je sve bilo lepo izmešano. Tu je bio nezaobilazni slikar Vlada Veličković sa ženom, ispred Gradske kavane. Pa dragi prijatelj Izet Hajdarhodžić, uvek prisutni Arsen Dedić, Ljuba Tadić, Stevo Žigon, Mile Korun, Milena Zupančič, a i Radko Polič je krenuo osvajati Dubrovnik... Sve je bilo fantastično!
Istovremeno je krenula i moja filmska karijera i moje upoznavanje Jugoslavije na najdirektniji način. Snimao sam filmove uzduž i popreko ove zemlje i sticao nove prijatelje. Tekla je i pozorišna karijera: u Zagrebu sam ostvario najveći broj pozorišnih uloga.
Pre šest godina počeo sam intenzivno lutati, uglavnom s mojim prijateljem Ljubišom Ristićem, redateljem koji takođe voli mijenjati teatre i sredine.
Tako mi se dogodilo da sam pre četiri godine preuzeo klasu studenata u Novom Sadu. Evo, nedavno su diplomirali. Bio sam s njima zbog ljubavi prema toj generaciji, a ne zato što sam sklon pedagogiji. Čak mislim da nisam neki osobit pedagog, ali sam siguran da su dosta toga naučili, ako ne o glumi, onda o životu.
U međuvremenu je moja ljubav u Zagrebu pukla i, što bi stručno rekli, razveo sam se. Razveo sam se od moje ljubavi koja mi je bila žena, ali se nisam razveo od Zagreba. Kad sam nedavno bio tamo, čuo sam da me ogovaraju: kao, izjavio sam na Televiziji Beograd da sam u Zagrebu bio maltretiran i da sam iz Zagreba proteran. Zato sad koristim priliku da u ovim ružnim i prljavim vremenima kažem istinu. Ja tako nešto nikad nisam izjavio!
Naprotiv, u svim intervjuima i šou programima u Beogradu, po Srbiji, uvek sam voleo spomenuti Zagreb kao grad u kojem sam ispunio mnogo toga od mog umetničkog sna, kao grad u kojem sam divno živeo iako sam Srbin. Znam da to u ovim teškim vremenima može zvučati opasno. Znam da će mi mnogi zameriti i zlobno se pitati: zašto to ovaj uopšte spominje? Ali sve to spada u odgovor na pitanje zašto sam napustio Zagreb ili, još bolje, zašto sam došao u Beograd.
Takođe, znam da bi mnogi političari bili srećni kad bih izjavio ovo ili ono u korist ili na štetu Beograda ili Zagreba. No moja priča ne ide u tom pravcu, već u pravcu ljubavi. Nema tu nikakvih spekulacija ili manipulacija, samo je divno ono što je jednostavno: zaljubio sam se i nakon dužeg druženja, u Beogradu se oženio, pre dva i po meseca.
Tek sad mogu reći da sam se definitivno vezao za Beograd. Sada, ne više kao Otelov treći oficir, pripremam s Ljubom Tadićem neka lepa iznenađenja.
Sa suprugom planiram da radim po celoj Jugoslaviji. No suluda su vremena i bojim se da se ovaj projekt neće tako brzo ostvariti. Upravo zato što je ovo što se danas događa igra pokera u kojoj sudeluju igrači koji znaju varati. Drže skrivene karte u rukavu i često igraju u kompi. Šta je kompa? Pa, dvojica se dogovore kako da izrade ostale.
Uprkos svim grozotama koje gledamo na televiziji, čitamo u štampi, slušamo na radiju, ja sam nepopravljivi optimista jer srećniji je onaj čovek koji veruje, koji barem ima iluziju da se može lepo živeti. Međutim, lako je razvesti se od žene. Tu pukne tikva, naravno, metaforično: s gorčinom se podele deca, imovina, ostanu duboki tragovi, ali se to da rešiti između dve osobe.
Ali, jugoslovenska bračna zajednica je komplikovana zato što je kao hobotnica s mnogo krakova koji su se gusto ispleli. Kako tu povlačiti granicu između Srbije i Hrvatske, između polja i polja, kuće i kuće, između sela i sela? Nije to bračni krevet pa da se preseče, ti tamo, ja onamo!
Nisam tek onako onoliko pričao o Dubrovniku. Verujem da će doći dan kad će ljudi odlaziti u Dubrovnik da se vole i druže, kao nekad. Istorija je pokazala da neizbežno mora proći vreme nespremnih pojedinaca koji ne shvataju istorijsku odgovornost položaja na kojima se trenutno nalaze. Možda ovi naši sinovi, koji se nalaze na raznim ratištima i na raznim stranama, neće otići u Dubrovnik i prvim čamcem na Lokrum da se druže, kao što smo se mi veselili. Ali, siguran sam, unuci hoće!
I tamo na Lokrumu ili u nekom novom jutarnjem bircuzu, kraj neke nove dubrovačke pijace, slatko će ogovarati glupave očeve i dedove koji sada mržnjom truju narode. Zna se i opet će se znati: ne pobeđuje mržnja, već ljubav."
(Telegraf.rs/RTV revija)