Sećanje na legendu: Pre 33 godine napustio nas je Zoran Radmilović, a njegovo objašnjenje straha nikad nećemo zaboraviti (FOTO)
Ostao je prepoznatljiv po ulozi Radovana u predstavi "Radovan III" i svoju poslednju predstavu je održao 9. jula 1985. uz velike bolove, ali opet uz njegovu veliku želju predstava je održana do kraja
U znak sećanja na velikana našeg glumišta Zorana Radmilovića, koji je preminuo na današnji dan pre 33 godine, predstavnici Narodnog pozorišta Timočke krajine - "Zoran Radmilović" položili su danas u podne venac na njegov spomenik.
Bard srpskog glumišta rođen je 11. maja 1933. godine u Zaječaru, a kako je sam isticao, u komediju ga je vukao njegov životni stav, jednostavno nije mogao da bude drugačiji.
Po očevoj želji je upisao Pravni fakultet u Beogradu, da bi kasnije studirao i na Arhitektonskom i Filološkom fakultetu u Beogradu, a uporedo je glumio u KUD "Ivo Lola Ribar". Završio je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju i od 1962 .do 1968. nastupao je u Beogradskom dramskom pozorištu gde je uglavnom dobijao sporedne uloge.
Prvu veću ulogu dobija spletom srećnih okolnosti, kada posle odustajanja Ljube Tadića 1964. godine dobija glavnu ulogu u pozorišnoj predstavi Ateljea 212 "Kralj Ibi". Na filmu je debitovao 1962. u ostvarenju Jovana Živanovića "Čudna devojka", a u karijeri je imao više od 200 uloga na filmu. Glavne je ostvario u filmovima "Glineni golub", "Ram za sliku moje drage", "Pogled u noć", "Paviljon 6" i "Srećna porodica".
Ostao je prepoznatljiv po ulozi Radovana u predstavi "Radovan III" i svoju poslednju predstavu je održao 9. jula 1985. uz velike bolove, ali opet uz njegovu veliku želju predstava je održana do kraja. Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio.
U Zaječaru ulica u kojoj se rodio nosi njegovo ime, a od 1991. godine se dodeljuje nagrada "Zoranov brk" na manifestaciji "Dani Zorana Radmilovića" ustanovljenoj u njegovo ime.
Kao glumac, Zoran Radmilović ušao je u red onih zbog kojih ćemo se uvek sa nostalgijom sećati filmova koji su nekada snimani. Kao čovek, možda bi nas danas inspirisao da se pogledamo u lice, namršteno kao što je i sam rado, i strogo, ali pravično.
Pre svega zbog "Pisma jačem", koje je napisao nakon zabrane jedne predstave u kojoj je trebalo da igra, godine 1985. a objavljenog u NIN-u. Njema u celosti možete pročitati OVDE.
(Telegraf.rs)