Pakao naših naroda ovde predugo traje! Političari govore o pomirenju, a nikada nismo bili zavađeni, nego otrovani, zavedeni i obmanuti: Abdulah Sidran za Telegraf (FOTO)

Zbog svoje iskrenosti stekao je brojne fanove ali i neprijatelje kojima ne odgovara njegovo kritikovanje. Ipak, to ga nije omelo da i dalje podseća na borbu običnih ljudi, a odličan partner u tome su mu društvene mreže, na kojima je veoma aktivan

Čuveni sarajevski pisac i akademik Abdulah Sidran, poznat po iskrenosti i žustrom kritikovanju anomalija koje su se duboko uvukle u naše društvo, gostovao je na desetom, jubilarnom, književnom festivalu Krokodil, a za Telegraf je, u svom maniru, ispričao zašto na prostorima bivše Jugoslavije vlada kriza identiteta, zbog čega je nestao osećaj solidarnosti i zašto političari sa ovih prostora više vole turbo-folk od kvalitetnog kulturnog sadržaja.

Zbog svoje iskrenosti stekao je brojne fanove ali i neprijatelje kojima ne odgovara njegovo kritikovanje, ali to ga nije omelo da i dalje podseća na borbu običnih ljudi, a odličan partner u tome su mu društvene mreže, na kojima je veoma aktivan.

Preporučujemo

>>> SIDRAN: Ovo je lažni Kusturica, pravi je poginuo! KUSTA: Sidran je beskućnik koji se pretvorio u bojler! (FOTO) (VIDEO)

Na pitanje koliko je kulturni establišment naslonjen na nove identitete administracija posle raspada Jugoslavije, Sidran ističe da se ipak ne radi o novim identitetima.

- Pre bih rekao da je reč o novim društvenim okolnostima u kojima se postojećim identitetima omogućilo da se samoprepoznaju, da se samoafirmišu, da sami govore o sebi, a ne da o njima govore drugi i da sami sebi daju svoja istorijska imena, da budu demokratski jednaki sa ostalima. Ne vidim da se tu kreiraju novi identiteti, vidim da se kroz taj pakao ratova o kojima imam posebno delikatno mišljenje, koje možda nije za etar, da se događaju procesi identiteta u pogrešnom smeru. Po mom mišljenju to jeste kratkoročno efikasno, ako vi vlastiti identitet jačate pojačavanjem razlika u odnosu na bliske i veoma slične narode, takvo insistiranje na identitetu putem udaljavanja, mržnje, putem produciranja zla, svakako nije ljudski posao.

Kako kaže, veoma je rezervisan prema svim tim procesima, ali ističe da je svako ko se duže bavi tom temom, jasno mogao da primeti da je to najpre bila nevidljiva, a potom i veoma vidljiva operacija instrumentalizacije religije i nacije.

- Onaj ko se duže bavi time mogao je da prepozna da je to neko vreme bila nevidljiva, a kasnije veoma vidljiva operacija instrumentalizacije fenomena religije, fenomena nacije u svrhe pljačke narodnih dobara, koja se u tom haosu, u toj magli, u tom dimu i paklu ratovanja događala... I nastavila i traje. Ponekad čitam ozbiljne autore koji misle da su ratovi bili smišljeni i dogovoreni, a mržnje producirane svesno da bi se stvorio haos u kome je moguće obaviti, umesto legalne, normalne, prirodne tranzicije društvenoga u privatno, da bi se obavila pljačka, da to postaje vlasništvo stotinak odabranih porodica.. U svemu tome, mi kao nevažni mali ljudi smo potpuno izgubljeni. Ko je bio srednja klasa posao je siromah, ko je bio siromah njemu guzica viri iz kontejnera... Ne vidim ja svojim očima, svojom pameću, ne vidim da je to moguće ni brzo, ni lagano okrenuti u pozitivnom pravcu.

Koliko je maksima "Ko je jamio, jamio je" ostala putokaz za sve oblike društvene interakcije na prostoru nekadašnje zemlje?

- Ona je važeća na svim prostorima. Ona je egida pod kojom svi oni veoma harmonično sarađuju. Oni govore o pomirenju naroda, a narodi nisu bili zavađeni. Narodi su bili otrovani, narodi su bili indoktrinirani, zavedeni, obmanuti, prevareni, a rukovodstva su sve vreme veoma lepo sarađivala i među njima nije bilo ni zavade ni svađe.

Mislite li da je tako i danas?

- Pa oni mogu nama fingirati nepsporazume na nebitnim stvarima, ali oni se sastaju po usputnim, luksuznim hotelima, pansionima, jedu ista jela, izlaze zagrljeni, veseli, pričaju viceve... Nama prepuštaju da se svađamo oko apstrakcija - grb, zastava, himna, jezik, a oni pričaju o elektroprivredi, telekomu, rudnicima, vodotocima. Sve skupa smatram jednom perfektno izvedenom prevarom svojih naroda.

Bosanski književnik napisao je autobiografiju "Otkup sirove kože", ali i zbirke "Kost i meso", "Bolest od duše", "Bivši drugari" i mnoge druge. Ipak, najveću popularnost stekao je kao scenarista filmova "Sećaš li se Doli Bel" i "Otac na službenom putu", koje je režirao Emir Kusturica.

Iako nakon višegodišnje zavade Sidran ne voli da govori o Kusturici, na pitanje koliko je zapravo Emir odličan promoter sopstvenog antiglobalističkog pogleda na svet i na koji način je to uspeo da naplati, vremešni Sarajlija kaže da je njegov bivši prijatelj imao sve predispozicije da bude bogat i čuven kao režiser.

-  On je imao sve pretpostavke dovoljne da bude i imućan i čuven kao režiser i nemamo mu pravo taj aspekt stvari prigovarati, ali u današnjim okolnostima i u svemu onome što ja iz daljine mogu da primetim, ne želim nikakvu prepirku. On o meni mnogo i često piše na uvredljiv način, ja nisam nikada odgovarao, ali se radi o jednom intelektualnom košmaru. Njegovo obrazovanje mu nije u skladu sa njegovim ponašanjem. On brka pojmove. On brka patriotizam sa nacionalizmom. Kad on kaže "Ja sam srpski patriota", ja to isto za sebe mogu reći, što ja ne bih bio srpski patriota. Ja nikakvo zlo ne želim Srbiji. Patrija je domovina. Tu se događa, svesna ili nesvesna, zamena termina nacionalizam terminom patriotizam. Najočiglednije je to na primeru Fidela Kastra, za koga su svi pričali da je kubanski nacionalista. To nije tačno. Kastro je bio internacionalni proleterski borac za socijalnu pravdu, a kubanski patriota. Tu vrstu pojmovne zbrke, ljudi koji su pametniji od mene, prepoznaju. Ja mu želim svako dobro kao bivšem Sarajliji, jer jednom Sarajlija je uvek Sarajlija. Ko zna kakve traume on preživljava zbog toga i zato nek mu je sa srećom sve što radi i čini.

Jednom prilikom izjavio je da političari sa ovih prostora više vole turbo-folk od dobrog pozorišta, filma ili vrhunske predstave. Ipak, sada je pojasnio da to pre njihovo opredeljenje zbog sigurnih izbornih poena.

- Ja nisam govorio da oni išta vole. Oni vole novac, a opredeljuju se za ono što misle da im donosi izborne poene, a izborne poene će im doneti sedenje u prvom redu na turbo-folk koncertu nekog, ne znam kakvog turbo-folk pevača. Izborne poene, po mišljenju njihovih izbornih savetnika, o kojima znamo dovoljno, neće doneti prisustvo na otvaranju izložbe slika akademskog slikara, ovog ili onog, niti na otvaranju Krokodila, niti na bilo kakvoj, relevantnoj kulturnoj priredbi. Taj proces tranzicije učinio je da je kultura u celosti srušena sa svog dominantnog mesta, a da je njene sve funkcije i prerogative i društvene obaveze, preuzela subkultura. Milion puta ćete čuti naše političare kako citiraju nekog aktuelnog pevača. Desilo se jedno stropoštavanje svih mogućih vrednosti, što se najlakše vidi u kulturi.

Osvrnuvši se na obične ljude koji su se izgubili u političkim mahinacijama koje su donele ratove, Sidran je objasnio zašto se izgubila solidarnost posle niza godina stradanja.

- Predugo traje pakao. Pakao naših naroda ovde predugo traje i veoma se retko pojavljuju primeri koji bi nam pružali nadu. Nećete naći ozbiljne ljude da vam na ozbiljan način dokažu da su strane, koje su učestvovale u dogovorenim ratovima od 1991. do 1996, promenile svoje ratne ciljeve. Oni su samo promenili načine na koje idu dalje prema realizaciji svojih ratnih ciljeva, pa je zato sasvim prirodno da je očaj iz dana u dan sve veći, a ne sve manji, jer mi ne vidimo promenu. Nema promene zakona, nema nikakve promene koja bi bila realna. Imamo praznorečivost o pomirenju naroda. Pa ne diraj narod! Narod je apstrakcija, koja ne znači ništa i ni o čemu ne odlučuje. Mislim da je u tome prirodni razlog zašto ne vidimo osmeh na kolektivnom licu naroda. Nije ga moguće videti.

Da li nam je onda potrebnije izvinjenje političara ili pomirenje naroda?

- Pomirenje naroda je floskula koju nam podmeću političari, da bi narod imao iluziju da oni nešto ozbiljno rade, a oni rade jednu stvarno ozbiljnu stvar - dovršavaju pljačku onoga što se ovde proizvodilo 70 godina u kako tako normalnim uslovima, klasnih odnosa, socijalnog uređenja... Vidim u tome jedno političko taktiziranje. Potrebna im je takva "spika" da bi se dovršili smišljeni poslovi, projektovani, a svode se na pljačku...

Znači da nama njihovo izvinjenje ništa ne znači ako nastavljaju po starom?

- Izvinjenja su gluposti. To nije bila tuča u dečjem vrtiću, to nije bila svađa u tramvaju gde se neko svađao pa da sad treba da se miri. To su bili sve smišljeni projekti, analizirani, ustrojeni vojnički, ustrojeni po vertikali i horizontali... Kako se može izvinjavati Hitlerov Romel, koji je pregazio Afriku sa 700 tenkova... To su gluposti. To je ispraznost političke retorike u svrhu nastavljanja onoga što je cilj, a cilj je bio i ostao, dovršiti pljačku i ograditi se u minijaturnim državnim zajednicama gde će pljačkaš biti trajno na vlasti i trajno zaštićen od mogućnosti da bude kažnjen za ono što je činio.

Iako ima 73 godine, Sidran je veoma aktivan na društvenim mrežama. Kako kaže, preko Fejsbuka je pratio rad beogradske književnice Marije Knežević, ali tek posle desetak godina druženja preko mreža, konačno su seli i popili kafu.

- Desetak godina pratim šta piše. Čita ona mene, čitam ja nju. Ona je tu (u Beogradu). Objavila je fenomenalno dobar roman "Auto" i to se, kako saznajem, veoma dobro kupuje po beogradskim knjižarama. Ja joj se divim. Ona je poliglota. Govori 5-6 jezika, a živi u socijalnim uslovima, da je to bruka za grad Beograd, bruka za bilo koga ko išta znači u kulturi ove države. Bio sam tu pre tri meseca i posetio sam je. Upoznao sam joj i roditelje. Popili smo kafu, a imamo plan da to i ponovimo uskoro.

Već duže vreme se ne snimaju filmovi po scenarijima koje je napisao Sidran. Kako sam kaže, iako mu u fioci "čuče" čak četiri odlična scenarija, ne veruje da će se uskoro steći uslovi za njihovu realizaciju.

- Te scenarije su čitali veoma merodavni ljudi. Smatraju da je treća priča, iz te moje porodične tetralogije, bolja od prve dve. "Prvi put s ocem na izbore" je parafraza priče Laze Lazarevića - "Prvi put s ocem na jutrenje" i to sam svesno uradio. Ja sam blizu završetka. Ne verujem da će se steći uslovi. Ekonomska situacija je takva da se ne mogu snimati filmovi po tekstovima kakve ja pišem, jer kod mene postoje i 104 govoreća lika. Danas se trude da prave scenarije sa 3-4 lika, sa 2-3 ambijenta, da onaj trošak od 3-4 miliona evra, svedu na 10 puta manji. Ne plaćaju honorare, nego kasne... Ja nisam sposoban da se u tom svetu snalazim.

O eventualnoj saradnji sa Draganom Bjelogrlićem, kao jednim od najznačajnijih producenata i reditelja u regiji, Sidran kaže da ne želi nikoga da vuče za rukav, ali napominje da je tu, baš kao i scenario.

- Ja sam tu, tekst je tu. Ne mogu nikoga da vučem za rukav. Pozdravite ga od mene. Kažite mu da sam tu. Živ sam.

(Marija Ivanović/m.ivanovic@telegraf.rs)