Gde se odvija Susret i zašto zagrljaj ima više dimenzija
Zagrljaj je možda i najintimniji spoj dva bića, a može biti i potpuno depresonalizovan.
Zašto je u teoriji moderne umetnosti pominjanje zagrljaja neizostavno vezano za Gustava Klimta, kao što je i poljubac uvek prvo Rodenov, pa Klimtov poljubac? Možda zbog te zlataste dekorativnosti za koju nam je danas teško da poverujemo da je izazivala sablazan u vreme nastanka slike, godine 1908. Taj je udarac na čula, ili na sva čula, ipak, ocenjujemo danas s pravom, bio sladunjav, ali to ne objašnjava posećenost Belvederea u Beču, na primer.
Miona Marković, pak, u ovom novom vremenu, eksperimentiše već duži niz godina poigravajući se bojenim senzacijama koje su joj važnije od sadržaja, ili prividnog sadržaja, njenih slika. Mi svi vidimo da su to depersonalizovani zagrljaji, koji se upravo tako i zovu, mada njeni intrigantni, čak i pozajmljeni iz klasične muzike, naslovi listom upućuju i na nešto drugo. Kao i svi drugi elementi koje ona inkorporira u gotov rad, kao što to čini sa kratkim notnim zapisima, ili kolažima, na primer.
Njeni zagrljaji, prema tome, pored boje, imaju i zvuk, i treću dimenziju. Neki su, dakle, i plitki reljefi, ako ih tako doživimo. Pa i egipatske su slike plitki reljefi, a da toga mnogi posetioci muzeja i grobnica nisu ni svesni. Izložba koja je pred nama naslovljena je Susret. Ali gde se suret, zapravo, odvija? Oni koji su se susreli jesu, kao do sada, okrenuti leđima od nas. Mi njihovu mimiku ne vidimo, a ona bi mogla da bude i amimija, ili grimasa. Mada nam je teško da u to poverujemo jer nam radovi Mione Marković deluju bezazleno, toplo, meko... Možda nam slikarka poručuje da se moramo grčevito držati jedni drugih, da je to polje naše potencijalne intimnosti u vremenu u kome je ona ugrožena. Šta je ono čime Susreti drže našu nepodeljenu pažnju moći ćete da vidite u galeriji Lucida, u petak 1. juna od 19 sati, U Čika Ljubinoj 11.
(Telegraf.rs)