DO—RE—MI—FA—SOL—LA—SI: Prava istina o tome kako su muzičke note dobile imena i ima li to stvarno veze s Bogom

Kako je latinska himna „Ut queant laxis“ ili „Hymnus in Ioannem“, čiji je tekst napisan u VIII a komponovan u XI veku, postala osnov za imenovanje muzičkih nota koje se koristi u većem delu sveta, pa tako i u Srbiji

Život bez muzike je kao jutarnja kafa bez cigarete, kao park bez trave, dvorište bez stabla, kao filozofija bez Kanta, kao Jadran bez Boke, kao čašica bez rakije, kao knjiga bez slova, kao Božić bez badnjaka, kao Evropa bez Rusije, kao planina bez snega, kao obala Dunava bez žalosne vrbe, kao Beograd bez Kalemegdana.

Dakle — nezamisliv.

Preporučujemo

Na internetu se može pronaći sve i svašta, svakakve teorije zavere i svakakve izmišljotine, svakakve nepotvrđene informacije za koje niko živi ne bi mogao da pronađe izvor.

Jedna od njih, kap u okeanu, tiče se porekla naziva muzičkih nota, pa se tako može čuti da „Do“ dolazi od reči „Dominus“ (Gospod), „Re“ od „Rerum“ (materija), „Mi“ od „Miraculum“ (čudo), „Fa“ od „Familias Planetarium“ (porodica planeta, odnosno Sunčev sistem), „Sol“ od „Solis“ (Sunce), „La“ od „via Lactea“ (Mlečni put), a „Si“ od „Sidus“ (jedna od tri latinske reči za zvezdu).

Kao što možete da zaključite iz prethodno rečenog, ova etimologija, ma koliko interesantna i zabavna bila, ma koliko dobro zvučala, jednostavno nije tačna. Istina je nešto drugačija, ali ne manje fascinantna.

Priča počinje, u neku ruku, pre dve hiljade godina, sa Svetim Jovanom Krstiteljem, a nastavlja se osam vekova kasnije kada je Pavle Đakon, čuveni benediktinski monah i langobardski istoričar napisao latinsku himnu posvećenu ovom važnom hrišćanskom svetitelju (barem se njemu ona tradicionalno pripisuje). Himna se zove „Ut queant laxis“ ili „Hymnus in Ioannem“.

Prva stanca himne glasi:

„Ut queant laxis

resonare fibris

Mira gestorum

famuli tuorum,

Solve polluti

labii reatum,

Sancte Iohannes“

i može se (slobodno) prevesti na sledeći način:

„Neka naši glasovi

odzvanjaju čisto,

predivna dela

tvog sluge,

operi grehe

sa usana naših

Sveti Jovane“.

Prevod, kakav god bio, a postoji ih veliki broj na svim jezicima, nije toliko važan. Važni su prvi slogovi svakog pojedinačnog stiha latinskog originala: Ut—Re—Mi—Fa—Sol—La—Si. „Si“ na kraju nije slog, već akronim od „Sancte Iohannes“.

Da zahvalimo na ovakvom imenovanju nota, imamo Gvidu Aretinskom, muzičkom teoretičaru iz XI stoleća koji je verovatno i komponovao melodiju za ovu himnu. Međutim, pod uticajem italijanskog muzikologa i humaniste iz XVII veka, Đovanija Batiste Donija, „Ut“ je zamenjeno sa „Do“, zbog njegovog otvorenog zvuka koji se bolje uklapa u nastavak i lakše peva nego „Ut“.

Zbog čega baš „Do“? Pa, postoji hipoteza da je to skraćenica od „Dominus“, Gospod; ako je to istina, onda je to jedino poklapanje sa onom lažnom etimologijom imena nota koju smo gore pomenuli, i verovatno izvor čitave zablude.

Inače, ova himna se peva tokom božanske liturgije 24. juna, kada Latinska crkva obeležava Ivanjdan, odnosno dan Rođenja Svetog Jovana Preteče (naravno, i Pravoslavna crkva obeleževa taj važan praznik 24. juna ali po julijanskom kalendaru, te stoga naš Ivanjdan pada 7. jula po gregorijanskom).

(Telegraf.rs)