Šantić nije voleo samo Eminu: Njegova majka nije odobrila Hrvaticu, a on ju je ispratio uplakan gledajući njene svatove

Do kraja života pesnik se nikad nije oženio

Velikom srpskom pesniku Aleksi Šantiću lepa Emina nije bila jedina muza i neuzvraćena ljubav. Voleo je više puta, jednu Zorku, jednu Eminu i Anku. Na svojim platonskim ljubavima gradio je najlepšu ljubavnu poeziju koja nas danas vraća u pesnikovo vreme i krasne ambijente bašta, behara, šadrvana.

Na sve reči uvreda treba se smešiti tužno i blago: Mnogo jaka večernja molitva Desanke Maksimović

Preporučujemo

Koliko mu nije bila suđena lepa Emina, toliko je razočarenja imao kada se zagledao u lepu Anku Tomlinović. Međutim, po Dučićevim rečima, i Anka je neizmerno volela mostarskog romantika.

Anka je bila ćerka vlasnika fotoateljea Stjepana Tomlinovića, koja se doselila u Mostar. Šantić je pratio svaki njen korak, sedeo u dućanu čekajući da se pojavi kako bi joj se približio. Delovala mu je kao priviđenje.

Tajanstvena, sama, ili u pratnji mlađeg brata, šetala je popločanim ulicama Mostara okupirajući misli mladog Šantića. Viđali su se svakodnevno, i svakog puta bi se slučajno videli, porazgovarali i prošetali. Kasnije mu je kroz smeh priznala da je namerno uvek izlazila u isto vreme, nadajući se da će on shvatiti satnicu i iskoristiti priliku da je vidi.

Kada je od drugih saznala da objavljuje pesme, tražila je od Alekse primerke Goluba i Nevena, koje je redovno čitala i komentarisala. Pesnik se kasnije prisećao kako joj je prvi put izjavio ljubav. Napisao je pesmu "Ako hoćeš", baš njoj. Pesma od pet strofa brzo se našla u Ankinim rukama.

Na njegovo iznenađenje, vratila mu je pesmu bez ikakvog komentara. Potom se pozdravila i krenula niz ulicu, ostavljajući pesnika začuđenim. A onda se okrenula, nasmejala i ozbiljno rekla: "A što se tiče onog ako hoćeš - hoću", i otrčala niz ulicu. Međutim, tu su snovi krenuli nizbrdo.

Mala mostarska sredina nije umela da prihvati ljubav imućnog Srbina i Hrvatice čiji je otac samo želeo veliki miraz i kuću u kojoj će biti finansijski zbrinut. Osuđena na propast, njihova ljubav je bila ispunjena svađama i raspravkama između Alekse i njegove majke. Sve dok ga jednog dana majka nije dovela ispred ikone Svetog Nikole i zaklela: "Ako je dovede u kuću, majka će ih mrtve dočekati. Crni pokrov će biti njihovi svatovi".

Shvativši da nema izbora, nesrećni pesnik nije imao snage da se suprotstavi, unezveren je otišao kod Anke da joj traži oproštaj jer je venčanje nemoguće. Aleksa je prekinuo burnu vezu sa lepom Hrvaticom, koje se sećao do kraja života i kojoj je posvetio većinu svojih ljubavnih pesama. Anka se udala godinu dana kasnije za dosta starijeg čoveka iz Zagreba i zauvek napustila Mostar.

Svatovi su tog dana prošli pored Šantićeve kuće na Brankovcu, dok je on svečanost posmatrao sa prozora, plačući.

"O, nikad više, moja ruka

stisnuti neće tvoju ruku bijelu,

ko tužni ođek tajanstvenog zvuka,

kidaće jadi moju dušu cijelu…"

Neprebolna Anka ostala je i dok je Šantić voleo jednu Zorku. No, ni ta ljubav nije bila srećna ni ostvarena za mladog i romantičnog Šantića.

Ovog puta Šantić nije bio prihvaćen od strane devojčinih roditelja. Do kraja života pesnik se nikad nije oženio. Ostao je da voli kroz svoje pesme koje je, kao potomke, rađao i ostavio da žive i čuvaju sećanje na njega.

(Telegraf.rs/Opanak, Noiz)