Ivan Petrović je bio srpski Bred Pit, pre Breda Pita, uspešniji od svih glumaca današnjice, a za njega verovatno ne znate (FOTO) (VIDEO)

Bio je prvi glumac jugoslovenskog porekla koji je imao uspešnu međunarodnu filmsku karijeru, bio je lepši od Breda Pita, a voleo je samo jednu ženu

Svetislav Petrović bio je srpski Bred Pit između dva svetska rata! Plavokosi, visoki mladić nebesko plavih očiju osvajao je svakoga, a dame su bile lude da njim. Bio je evropski ekvivalent Rudolfu Valentinu, a zaljubljene nemačke vojvotkinje, pariske visoke dame i beogradske devojke bacale su mu se pod kola. Ko je bio taj čovek i kako smo dozvolili da zaboravimo njegovo ime?

NAJVEĆA TAJNA HOLIVUDA: Marlon Brando bio u brutalno sado-mazo vezi s Džejmson Dinom?

Preporučujemo

Svetislav, koji je kasnije uzeo umetničko ime Ivan, rodio se 1. januara 1894. godine u Novom Sadu, tada Austro-Ugarskoj. Posle završene škole u rodnom gradu, odlazi u Budimpeštu, gde je upisao politehničke studije, ali mu to nije dugo držalo pažnju. Brzo se okrenuo glumi i posvetio filmu, koji je u to vreme još uvek bio nem. Iako su mnoge pripadnice lepšeg pola ludele za njim, on je voleo samo jednu: Fridl Šuster, i bio je oženjen ovom lepom nemačkom glumicom.

Bio je prvi glumac jugoslovenskog porekla koji je imao uspešnu međunarodnu filmsku karijeru, koja prethodi Iti Rini i Zvonimiru Rogozu. Petrović je uglavnom zastupljen u nemačkoj kinematografiji, ali je takođe sarađivao sa uspostavljenim rediteljima u oko 100 mađarskih, francuskih, španskih, čehoslovačkih i holivudskih filmova.

Debi mu je bio u "Natčoveku" Mihalja Kertesa i ubrzo postaje zvezda, ali je tek sa dolaskom zvučnog filma mogao da ostvari sve svoje potencijale i da zablista punim sjajem. Kertes je mislio da je Petrovićevo ime Svetislav previše teško za pamćenje, pa je izabrao Ivana, kao umetničko ime za njega.

Napravio je oko 40 filmova u Nemačkoj pre izbijanja rata, pod rukovodstvom najboljih nemačkih reditelja i zajedno sa najpopularnijim glumcima tog perioda. Kao dobar pevač, često ga je bacao u snimljene operete.

Tokom plodne karijere snimio je blizu sto filmova različitih žanrova, prvo u prestonici Mađarske a potom u Beču, Berlinu i u Parizu. Pored njega na filmskom platnu mogle su se videti sve same dive poput Alise Teri, Lujze Lagranž, Nite Naldi, Arlete Maršal... Čak i nazivi ostvarenja u kojima je glumio govore mnogo toga: "Gola žena", "Tri strasti", "Sirena Morgana", "Kad bih bio bog", "Viktorija i njen husar", "Havajski cvet", "Lekar za ženske bolesti", "Šeherezada", "Libanska kastelanka", "Evropa ne odgovara", "Osuđen na život", "Oficir Njenog visočanstva"...

Uvek se potpisivao ćirilicom, pa je čak i autograme strancima davao na svom matičnom pismu.

Tokom Prvog svetskog rata bio je angažovan u austrougarskoj vojsci, a nakon završetka rata preselio se u Beč da bi nastavio filmsku karijeru. Tek 1928. godine ponovo je posetio svoju otadžbinu. Tako je tog avgusta krenuo svojim žutim "delažom" iz Nice i put od 2.400 kilometara preko Francuske, Švajcarske, Austrije i Mađarske savladao za samo pet dana, stigavši u rodni Novi Sad gde mu je i dalje živela porodica.

Pošto je kuća bila blokirana zbog obožavalaca, morao je da spava u hotelu "Kraljica Marija", ali je uskoro i hotel bio blokiran. Međutim, pošto je glavni događaj trebalo da bude njegovo prisustvo na premijeri "Alahovog vrta" u beogradskom bioskopu "Kasina", 7. septembra krenuo je put prestonice.

Na železničkoj stanici dočekalo ga je nekoliko hiljada ljudi, a ni kundaci žandarma nisu mogli da ih smire i dovedu u red kada je voz u kome se nalazio konačno stigao (sa 60 minuta kašnjenja; svaka sličnost sa sadašnjim stanjem naše železnice nije slučajna). Pravo je čudo kako je uspeo da prođe nepovređen kroz stampedo ljudi koji su ga dodirivali, vukli i čupali. Njegova sestra međutim nije bila te sreće: neko joj je u svoj toj gužvi ukrao paket sa novim skupocenim cipelama.

U Makedonskoj ulici čekaju ga neke druge hiljade ljudi, a dok se penje uz stepenice zgrade "Politike" jedna devojka, koja je krišom uspela da uđe, uspeva da mu ukrade mirišljavu svilenu maramicu iz džepa i da ispari pre nego što će drugi shvatiti šta se desilo.

Sa njim je stigao vozom i njegov automobil, pa je sutradan u Skopljanskoj ulici umalo došlo do tragedije: jedna devojka mu se bacila pod točkove.

- Htela sam samo da te vidim! Sad mogu da umrem! - uskliknula mu je u lice i otrčala niz ulicu.

Pretalentovan za glumu, imao je još mnogo talenata: bio je vrstan pevač i violinista i bio je uspešan i priznat sportista, koji je učestvovao kao plivač na Letnjoj Olimpijadi 1912. godine u Stokholmu.

Sredinom dvadesetih postao je međunarodna zvezda i snimio mnogo francuskih filmova. U njima je mahom bio obeležen kao latinski ljubavnik i zavodnik.

Zbog vrhunskog talenta i profesionalizma, Petrovića je primetio holivudski reditelj Rek Ingram koji je u to vreme živeo i radio u Južnoj Francuskoj, gde je osnovao studio u Nici. Ingram je režirao Petrovićeva tri filma. U jednom trenutku, Petrovića su smatrali jednim od potencijalnih naslednika Rudolfa Valentina, prerano preminule legende.

Sa pojavom zvuka, Ivanova karijera samo je doživela procvat: njemu nije bio problem da igra na stranim jezicima, jer je nekoliko njih perfektno govorio. Onako visok, zgodan i privlačnog zgleda, sa perfektnom dikcijom i pravim, prijatnim, muškim glasom, samo je napredovao, proširujući svoj glumački aspekt na više karakterne uloge, poput aristokrata, plemstva, oficira i sveštenika, na način "slavski šarm". Međutim, iako je znao i engleski odlično, njegov loš naglasak pokazao se kao nepremostiva prepreka, pa je morao da odbaci svoje holivudske planove.

Nakon Drugog svetskog rata, Petrović je nastavio da igra u uglavnom laganim, zabavnim filmovima.

Izložbom o Svetislavu Ivanu Petroviću, koja je otvorena 28. decembra u 19 sati u Jugoslovenskoj kinoteci zaokružena je godina posvećena jednoj od

najvećih evropskih glumačkih zvezda srpskog porekla - Svetislavu Ivanu Petroviću.

Ovu godinu Jugoslovenska kinoteka je započela projekcijama Petrovićevih filmova, a na kraju, posle otvaranja izložbe, prikazana je i “Princeza korala”, romantična drama snimljena pre tačno 80 godina na Jadranu. Petrović igra mladog avijatičara Marka Vukovića, a partnerke su mu još jedna ovdašnja zvezda Ita Rina i nemačka glumica Hilde Sesek.

Tu koprodukciju Nemačke i Kraljevine Jugoslavije režirao je Viktor Janson, a Jugoslovenska kinoteka je film specijalno za ovu priliku obezbedila iz Bundes Arhiva u Berlinu.

U posleratnoj Jugoslaviji Petrović je ostvario samo jednu ulogu - u filmu “Dalmatinska svadba” (1953), u režiji Geze fon Bolvarija. Ta koprodukcija sa Zapadnom Nemačkom bila je jedan od prvih kolor filmova snimljenih kod nas.

Snimio je čuveni "Lift za vešala" 1958. godine, a potom preminuo u Parizu od raka u stomaku 18. oktobra 1962. Sahranjen je u Minhenu. Njegov otac, majka i dve sestre leže na Uspenskom groblju u Novom Sadu.

(J.O.Džodan)