"Van tebe druge misli ne postoje, samo dok spavam ti se nekud gubiš": Bezvremenski stihovi Stevana Raičkovića (VIDEO)

U jednoj od njegovih najlepših pesama "U mojoj glavi stanuješ" priroda je upotrebljena za iskazivanje ljubavi i najlepših osećanja koje je gajio prema svojoj rano preminuloj supruzi Bojani

Stevan Raičković bio je i ostao jedan od najvećih srpskih pesnika. U našoj savremenoj literaturi malo je pesnika čija je poezija primljena u tako širokom krugu čitalaca kao što je to poezija Stevana Raičkovića. Kritičari su već odavno Raičkovićevu liriku svrstali među najblistavije vrhove srpskog pesništva.

Skoro niko ne zna da je iz pera Ive Andrića izašlo i mnogo pesama: "Jedan Novembar" napisao je davne 1918. godine

Preporučujemo

Objavio je oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja… Preveo je i Šekspirove sonete i "Deset ljubavnih soneta" Frančeska Petrarke.

Prevođen je na više jezika. Izbori iz Raičkovićeve poezije objavljeni su na ruskom, slovačkom, bugarskom, českom, poljskom, mađarskom, makedonskom, slovenačkom jeziku...

U svojoj poeziji slavio je prirodu kao slikovitu i zvučnu poeziju, pevao i pripovedao o neobičnim ljudima, životinjama, pticam u pesničkom svetu usamljenosti, tišine i harmonije. Ali, kako sam kaže, priroda je u njegovim pesmama "samo materijalni okvir za one suštine koje sam nameravao da izrazim".

U jednoj od njegovih najlepših pesama "U mojoj glavi stanuješ" priroda je upotrebljena za iskazivanje ljubavi i najlepših osećanja koje je gajio prema svojoj rano preminuloj supruzi Bojani.

U mojoj glavi stanuješ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je

Soba i mali balkon s kog puca

Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca

Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake

Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna

Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš

U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš

Barice i sva u blatu do pola

Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota

Vremena tvog se po dva puta zbira:

Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira

Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš

Crne i bele hodnike za moje

Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš.

Pogledajte video:

(Telegraf.rs)