SEDAM SENKI NAD BALKANOM KOJE SU VAM PROMAKLE: Jako bitni detalji za razumevanje serije su prošli neprimećeno (FOTO)

Šta se krije iza prijateljske prepirke Niškog i Prše, ko je bradonja Mustafe Golubića, da li je aluzija na nadrealizam Andrea Bretona namerna ili ne, zašto je Juga "pocrvenela" tokom Drugog svetskog rata, čemu opet sablazan modernosti, kako su Sremski Karlovci postali centar ruskog pravoslavlja, i koji detalj niste videli jer ga ni nema

Ostalo je da pogledamo još samo dve epizode serije "Senke nad Balkanom", ove i naredne nedelje, pa da počnemo da svodimo utiske o prvoj sezoni ovog ostvarenja koje je kao tajfun osvojilo čitavo naše lepo poluostrvo (čak i one zemlje koje bi da ne budu deo ovog lepog poluostrva, i u kojima se serija zvanično ne prikazuje).

Do tada, ostaje nam da se bavimo tekućim stvarima; nekada su to krupne stvari, a nekada su to samo detalji. Ti detalji, koje ljudi mahom propuste da primete a o kojima često pišemo, čini se da su najpopularniji kod naših čitalaca. I to sa razlogom: "đavo se krije u detaljima", kaže "stara" izreka (koja tehnički i nije baš toliko stara, budući da se pojavila početkom ili sredinom XX veka).

U svakom slučaju, kao i kod krupnih stvari (poput priče o homoseksualnom opredeljenju generala Živkovića ili "ludilu" princa Đorđa ili okultnom Društvu Tule ili svemu ostalom o čemu smo pisali) koje naša konkurencija vidi kod nas pa preuzme (da ne kažemo: ukrade) kao da se ona toga dosetila, možete biti sigurni da ćete ove detalje, kao i one kojima smo posvetili čitave članke, prvo kod nas pročitati.

A detalji koje smo vam spremili za danas jako su interesantni, i pokrivaju zbivanja u epizodama od pete do osme. Dakle, nakupilo ih se. Nećemo dalje odugovlačiti, prelazimo na stvar.

1. SRBIJANCI I PREČANI

U teoriji, svi smo Srbi: Nišlija koliko i Hercegovac, Šumadinac koliko i Ličanin, Crnogorac koliko i Kordunaš, Era koliko i Bosanac. U praksi, međutim, srpstvo je samo krovni nacionalni identitet koji obuhvata šarolike lokalne identitete koji su ponekad međusobno izuzetno suprotstavljeni i različiti.

Te razlike su posledica istorijskih zbivanja i drugačijih okolnosti pod kojima su se geografske grupe unutar srpskog etnosa razvijale: jedni su bili pod Turcima, drugi pod Austrijancima, treći de fakto nezavisni, četvrti su se oslobađali od stranog ropstva ranije od petih. Nemoguće je da mentalitet jednog Vranjanca bude istovetan mentalitetu ljutog Kninjanina. Ovo je i danas očito: moraće mnogo vode da protekne kroz Moravu, Drinu, Savu, Dunav, Kupu, Vuku, Dravu, Bosnu, Sanu, Unu, Neretvu, Krku i Cetinu, pa da se to izniveliše. Pričamo o stotinama godina daljeg razvoja, ako do njega uopšte dođe.

Tenzije koje su devedesetih godina (pa čak i danas) postojale između autohtonih Srbijanaca (kao stanovnika Srbije u užem smislu) i novopridošlica od preko Drine nisu nikakva novost, postoje one odavno. I to u tolikoj meri, da smo sve do nakon Drugog svetskog rata i pobede komunista, sve prekodrinske Srbe nazivali — Prečanima. Zato, što su bili "preko Drine, Save i Dunava", odnosno iz Austrougarske monarhije. To nije bila reč koju su oni sami koristili, koristili su je Srbijanci, koji, sa svoje strane, nisu koristili reč Srbijanci, ali ovi drugi jesu (danas reč Srbijanac ima negativnu konotaciju, zvuči uvredljivo, a međutim je tek geografski pojam koji čak nije ni etnička odrednica: Srbijanac je stanovnik Srbije, bio on Srbin ili Mađar ili nešto treće).

Tenzije između Srbijanaca i Prečana su, prema tome, postojale i u međuratnom periodu u kojem se odigrava radnja "Senki"; čak, tada možda i ponajviše, jer smo se tada po prvi put nakon dugog niza vekova našli u istoj državi — Kraljevini SHS, odnosno Jugoslaviji. Malo je poznata činjenica da je u trenutku atentata na Stjepana Radića i druge članove Hrvatske seljačke stranke u Narodnoj skupštini 1928. godine, taj Hrvat sedeo odmah pored svog koalicionog partnera, Srbina — Svetozara Pribićevića, vođe Samostalne demokratske stranke koja je u Jugoslaviji okupljala upravo Srbe Prečane.

Razlog zbog koga se ova činjenica ignoriše i poništava, pa je stoga i malo poznata, leži u tome što se to ne uklapa u narativ koji smo stvorili. Bivši crnorukac (pa potom belorukac) Puniša Račić je, što se nas kolektivno tiče, pucao u Radića braneći čast srpskog naroda. Mi se nećemo složiti, ali nećemo ni suditi o tome; možda je Radićev sinovac Pavao (ubijen na licu mesta u skupštini) zaista uvredio srpske žrtve sa Kajmakčalana pitajući navodno koliko ta krv košta da nam je u zlatu plate, ali sa druge strane, uvredili su ih i oni koji su ih svakodnevno koristili za jeftine političke poene, za dnevnu dobit, za šibicarenje oko fotelja i za skretanje priče sa svojih korupcionaških afera.

Treća Božija zapovest kaže: "Ne uzimaj ulazud imena Gospoda Boga svoga", i to ima svoju funkciju, jer se čestim evociranjem nečega, to nešto obezvređuje; pritom, ako vam neko neprestano nabija svoju žrtvu na nos, ružna reakcija nije neočekivana; ako je Pavle Radić zaista to rekao, mi njega ne pravdamo, ali smatramo da sve što se događa treba staviti u kontekst i objektivno sagledati: ništa nije crno ili belo. Evo, pogledajte Punišu Račića: u deceniji pre zločina koji je počinio u parlamentu, uspeo da svedoči protiv Apisa na Solunskom procesu i da u godinama nakon toga od siromaha postane multimilioner, neznano kako (pominjalo se otimanje šuma od manastira Visoki Dečani, što su mu i Hrvati prebacivali, otimanje kamenoloma i druge zemlje, prisvajanje imovine bivših begova koje je trebalo razdeliti običnom narodu).

Međutim, u danima koji su prethodili ovom događaju, smrću se pretilo i Stjepanu Radiću i Pribićeviću, i to je po svemu sudeći pre svega bio sukob između centralističke politike dvora i federalističkih stremljenja kraljevih protivnika. Federalizam, ili barem autonomaštvo, nije imalo striktno nacionalni predznak, niti je nužno vodilo ka razbijanju Jugoslavije, jer je, kao što vidimo, Srbin Pribićević baš tada krenuo da menja svoja stajališta i da prelazi na stranu federalista (njegov potpuni zaokret nije imao važnost nakon atentata jer su ga njegovi Srbi internirali prvo u jednom selu, a onda izgnali u Čehoslovačku).

— Neka Evropa čuje kud su Hrvati i Prečani došli! — vikao je Ivan Pernar iz HSS, nakon što je Pribićević pitao prisutne da li žele da Evropa sazna da se u skupštini preti oružjem.

U tom kontekstu treba sagledati šarmantnu, nadasve prijateljsku prepirku u "Senkama" između dvoje kafedžija, Niškog (kojeg tumači Miloš Samolov) i Prše (kojeg tumači Aleksandar Stojković), a koja se odigrava u petoj epizodi.

Njih su dvojica, saznajemo, zajedno držali kafanu ali je ta saradnja propala jer je Niški od mere za pet ćevapa pravio deset. "Da ti ja nisam pokazao šta je ćevapče, ti ne bi znao kako izgleda", odgovara Niški Prši, na šta ga ovaj naziva "gedžom", starim izrazom za seljaka koji je stekao uvredljivu konotaciju, posebno se odnoseći na srbijanskog seljaka. A nakon što se Prša žalosno zapita "zbog koga je Savu na buretu preplivao", Niški mu kaže: "Da se ja pitam, bolje da si se udavio".

Dakle, ovaj razgovor, premda nedužan i među prijateljima, ipak je aluzija na taj tihi sukob, tinjajuću tenziju, nerazumevanje i kulturološke razlike između Srbijanaca i Prečana koje su tada igrale jako bitnu ulogu u društvenim i političkim zbivanjima.

2. NADREALIZAM U STILU ANDREA BRETONA

Nakon obračuna ispred Glavnjače, kada su makedonski teroristi oslobodili Hadži-Damjana Arsova iz zarobljeništva (ako tako može da se nazove zakonski opravdano utamničenje), dok inspektor Tane šeta među mrtvima po današnjem Studentskom trgu a tada Velikoj pijaci, odigrava se verovatno najbizarnija scena koju smo imali prilike da vidimo u toku svih dosadašnjih osam epizoda.

Mada, bizarno nije adekvatna reč. Reč koja najbolje opisuje tu scenu u kojoj ratni vojni invalid — okružen mrtvim teroristima, žandarmima i nedužnim civilima — pruža ka Tanasijeviću svoju metalnu čašu za prošnju, kao da se baš ništa nije desilo, kao da je sve to za njega savršeno normalno, nešto na šta je on navikao i sa čim je orođen, kao da se život istog tog trenutka nastavio bez gledanja unazad i oko sebe, dakle, ta reč koja najbolje to opisuje ovu scenu glasi: nadrealno.

Ovaj čin kojim se, pored toga, pokazuje i da je stvarno svakome njegova muka najveća, mogao bi stoga biti aluzija na nadrealizam, umetnički pokret koji je svoj vrhunac — budući aktivan tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka — doživeo upravo u istorijskom trenutku u kojem se odigrava radnja "Senki".

Šta više, postoji jedna rečenica Andrea Bretona, vođe tog pokreta i najistaknutijeg nadrealiste, koju je smestio u knjigu "Manifesti nadrealizma", u kojoj se doslovce kaže: "Najjednostavniji nadrealistički čin je ići niz ulicu sa revolverom u ruci i pucati nasumice po gomili, koliko god brzo možeš da povlačiš obarač".

Situacija koju Breton opisuje svakako nije identična situaciji koju vidimo nakon pokolja ispred Glavnjače, u to nema sumnje. Međutim, svako sposoban za analitičko razmišljanje, svako kadar da uvidi koncept, videće da je duh ove dve situacije, ili jako sličan ili skoro pa istovetan. Pitanje je samo: da li je to urađeno s namerom, ili nije. Mi mislimo, ili želimo da mislimo, da je namera postojala. Ako jeste, to seriji daje dodatni kvalitet.

3. BRADONJA MUSTAFE GOLUBIĆA

Šesta epizoda donosi nam susret između dva stara znanca, cimera, saborca i bivša crnorukca: Krojača (kojeg tumači Nenad Jezdić) i Mustafe Golubića (kojeg igra hrvatsko-hercegovački glumac Goran Bogdan). Njihov randevu se odigrava na tajnoj lokaciji koja ima nekakve veze sa ugašenom "Crnom rukom" (koju je kralj Aleksandar zakopao nameštenim Solunskim procesom o kojem smo već pisali), budući da su simboli ove organizacije svuda po njoj rasuti: Apisova i slika Vojislava Tankosića pored kojih gore uvek upaljene sveće, zidni crtež zastave sa lobanjom, natpis "Ujedinjenje ili smrt".

U jednom trenutku, nakon Mustafine konstatacije da se on i dalje bori za ujedinjenje a da je Krojaču ostala samo smrt, da bi im Tankosić obojici "barem uvo odrezao" ali da bi Apis bolje razumeo zašto je on, Mustafa, postao komunista dok bi Krojača "bogami teško" razumeo, ovaj budući general NKVD-a pita svog sagovornika za njegovog gazdu, pominjući da se priča da mu je "veran k'o pas".

— K'o i ti onom tvom bradonji što je rikn'o od sifilisa, a ničim te nije zadužio — odgovara mu Krojač.

O kom bradonji priča? Oko ovoga stvarno ne bi trebalo da bude nikakve dileme, ali se čini da dilema ipak među znatnim brojem ljudi postoji. Pa, da je rešimo: bradonja je Vladimir Iljič Lenjin.

Da li je on umro od sifilisa? Tako se pričalo, a priča se čak i danas. Navodno je zakačio tu bolest od neke pariske prostitutke, a neslaganje pobornika ove teze postoji oko pitanja da li je imao moždane udare koji su time bili izazvani, ili ih pak uopšte nije ni imao. Čuveni ruski naučnik Ivan Petrovič Pavlov (1849-1936) napisao je u jednom izveštaju da je "revolucija delo ludaka sa sifilisom mozga".

4. POBEDA KOMUNISTA NIJE ZAVERA

Najlakše je za pobedu komunista u Drugom svetskom ratu na tlu Jugoslavije optužiti druge: Čerčila, Staljina, Ruzvelta. Taj narativ, koji kaže da je Teheranska konferencija bila presudna da se sa podrške četnicima pređe na partizane, zbilja je ponižavajuća za naš narod, jer sugeriše da smo mi sami po sebi nesposobni za samostalno delovanje i upravljanje sopstvenom sudbinom. Pored toga, i pored činjenice da ignoriše četničku kolaboraciju sa okupatorom, ona implicira da je u našoj zemlji baš sve bilo super, i da nikakvog razloga nije bilo da se "pocrveni".

Neverovatno! U zemlji koja je morala da donosi lex specialis da bi privremeno spasila do guše zadužene seljake od zelenaša, u zemlji u kojoj je 90 odsto seljaka bilo nepismeno, u zemlji u kojoj su klasne razlike bile izraženije nego što to danas možemo i da zamislimo, u zemlji u kojoj je 1920. godine na lokalnim izborima u Beogradu, Zagrebu, Nišu, Osijeku, Skoplju, Kraljevu i drugde, pobedila Komunistička partija Jugoslavije, u zemlji u kojoj je ta stranka iste godine osvojila treće mesto na izborima za Ustavotvornu skupštinu Kraljevstva SHS (sa 12,4 odsto glasova nije bila daleko od Jugoslovenske demokratske stranke sa 19,9 i Narodne radikalne stranke sa 17,7) pa potom bila zabranjena od strane režima i prešla u ilegalu — u takvoj, dakle, zemlji nije bila potrebna nikakva Teheranska konferencija, ili Krimska, da bi na vlast došli komunisti.

A upravo je to stanje, u kojem se nalazilo naše međuratno kraljevstvo, opisano u ubojitoj rečenici koju u razgovoru sa baronom Vrangelom (tumači ga Aleksandar Galibin) izgovara državni tužilac Vojin Đukić (igra ga Miloš Timotijević). Govoreći o bauku komunizma i dalekovidosti kralja Aleksandra koji je zabranio KPJ te tako spasao zemlju od boljševizacije, Đukić kaže generalu: "Narod brzo pocrveni kad je gladan".

Nažalost po sve nas — jer je sa ove vremenske distance jasno da bi bolje bilo da nismo ni postali socijalistička zemlja — nikome u kraljevini tada nije padalo na pamet da problem reši tako što će nahraniti narod i dati mu pravdu koju je tražio. Da su to uradili, da se okrenuli vodenicu na socijalnu državu, pravnu, onu koja štiti običnog čoveka, da se nisu bahatali kao što su se bahatili, da nisu pljačkali narod i ponižavali ga, komunisti nikada ne bi pobedili u Jugoslaviji kao što nisu pobedili ni u jednoj zemlji koja je to shvatila.

Ali, ne, njima je bilo daleko lakše da zabrane partiju koja je hleb i pravdu obećavala i da umesto gašenja požara uklone onoga koji je na požar ukazivao (kao da će požar nestati ako niko o njemu ne govori). Jednako tome, mnogima je danas lakše da optuže Čerčila nego da pošteno sagledaju istorijski dokazano ponašanje četnika, ili da sagledaju stvarno stanje naše ondašnje države, koja nažalost ni danas nije suštinski mnogo bolja.

5. SREMSKI KARLOVCI, CENTAR CENTRA RUSKOG PRAVOSLAVLJA

Nakon Oktobarske revolucije, milioni Rusa izbegli su iz svoje otadžbine, a zemlja koja ih je najbolje prihvatila bila je upravo Kraljevina SHS (o tome smo već pisali u dva navrata, između ostalog i šta su ti Rusi koje smo prigrlili radili tokom Drugog svetskog rata). Toliko, da su Sremski Karlovci postali centar centra ruske emigracije i — ruske duhovnosti.

Upravo je u tom srpskom gradu utemeljena 1921. godine Ruska pravoslavna zagranična crkva, od strane episkopa i sveštenika koji nisu ostali u SSSR-u. Međutim, sve do 1927. godine bila je u suštini deo zvanične crkve, od koje se konačno otcepila nakon utamničenja mitropolita Sergija od strane boljševika i posledičnog dogovora njegovog sa komunistima.

Tehnički, RPZC nije imala patrijarha, već se na njenom čelu nalazio prvojerarh, obično neki mitropolit koji je izabran od strane Svetog sinoda da predsedava Crkvom. Pošto se "Senke" odigravaju tokom proleća i leta 1928. godine, prvojerarh koji prima generala Vrangela u Sremskim Karlovcima može biti samo mitropolit Antonije Hrapovicki (tumači ga Jurij Nazarov).

E sad, to što poglavar ove izgnaničke crkve nije nosio patrijaršijsku titulu začudiće samo slabije upućene: prvo, RPZC je bila izraz otpora protiv upliva ateističkih komunista u crkvene poslove a ne raskolnički pokret, oni su dovodili u pitanje legitimnost "crvenih" patrijaraha a ne instituciju kao takvu; drugo, Ruska pravoslavna crkva je još od početka XVIII veka i vremena Petra Velikog bila bez patrijarha, svedena praktično na državno ministarstvo, sa carem kao poglavarom, te je stoga bila navikla na takvu, "bespatrijarhsku" situaciju (Adrijan je svrgnut sa patrijaršijskog trona 1700, a naredni, Tihon, izabran je tek 21. novembra 1917. godine).

6. SABLAZAN MODERNE ŽENE U PROVINCIJI

Baveći se "Senkama" poslednjih meseci, u više smo navrata ukazali na značaj koji se u ovoj seriji daje sukobu između modernog i tradicionalnog, koji se, najblaže rečeno, razbuktao u tom međuratnom periodu. Ne bi bilo fer da sada propustimo da ukažemo na još jedan detalj sa tim vezi, posebno što je on najekstremniji do sada.

A fer ne bi bilo ni prema glavnoj glumici Mariji Bergam, koja tumači lik Maje Davidović, jer upravo u sceni pete epizode oko kojoj danas govorimo njen seksipil posebno dolazi do izražaja. Radi o prizoru njenog istezanja i jutarnje gimnastike u selu u koje ju je sklonio inspektor Tanasijević preko svog zeta Prše.

U donjem rublju, svilenim čarapama i halterima, naočigled svih koji imaju oči da vide, ona radi vežbe kao da je najnormalnija stvar da se tako pokazuje ljudima. Nama jeste normalno (mada mnogima ni danas nije), ali u tom istorijskom trenutku činiti to u jednoj ruralnoj sredini, u seoskoj provinciji, nije ništa više nego sablazan.

Niko, dakako, ne reaguje, ali to ne umanjuje efekat na okolinu, posebno što mi ne znamo šta Tanetova sestra Milja o tome stvarno misli: njen izraz lica ne pokazuje da to privatno odobrava iako je sa Davidovićevom savršeno prisna, čak i kada ona, tek ogrnuta, nastavi tako (ne)obučena da se šeta po imanju. Deluje da je Milji najvažnije da njen suprug ne zuri kao tele u šarena vrata.

Dakle, u pitanju je sablažnjavanje okoline: prikaz sukoba modernog i tradicionalnog, prikaz raspada konzervativnih patrijarhalnih vrednosti šokiranjem ruralne populacije i malograđana.

7. DETALJ KOJEG NEMA

Svi dosad pobrojani detalji, nekima su promakli a nekima nisu, ali detalj koji smo ostavili za sam kraj ovog teksta promakao je sigurno svima. Nije mogao da ne promakne, jer ga nije ni bilo. Zbog čega ga onda pominjemo? Pa, zato što je od najvećeg značaja.

Naime, detalj o kome je reč ima svoje ime i prezime, taj detalj je ljudsko biće, taj detalj je kralj Srba, Hrvata i Slovenaca — Aleksandar I Karađorđević. Ličnost je to od najvećeg značaja za prvu deceniju i po postojanja zajedničke države Južnih Slovena, ličnost koja je, šta više, tu državu i stvorila, a koje, osim na portretima, nema ni od korova u dosadašnjih osam epizode serije. Da li će ga biti, videćemo.

Ovako, telesno odsutni ali kroz svoje potčinjene večito prisutni kralj Aleksandar, naprosto lebdi kao kakav bauk nad ljudima i zbivanjima, kao SENKA, izdvojen od njih, visoko gore, nedostižan. Sa druge strane, budući da general Živković samostalno donosi odluke i kroji svima kapu, odsustvo Njegovog Veličanstva može značiti i da je on predstavljen kao marioneta u rukama ovog vladara iz senke (što bi nazivu serije dodalo još jednu dimenziju).

Bilo kako bilo, nepojavljivanje kralja mora da bude značajno, i kao detalj mora biti pomenuto. Pored njega, mora se pomenuti i odsustvo još nekih važnih ličnosti Kraljevine SHS tokom proleća i leta 1928. godine. Na prvom mestu, premijera Velimira Vukićevića, koji će podneti ostavku mesec i kusur dana nakon gorepomenutog Atentata u Narodnoj skupštini koji se odigrao 20. juna (između ostalog i zato što su njegove novine "Jedinstvo" pozivale na likvidaciju Radića i Pribićevića).

Stjepan Radić, koji je umro 8. avgusta te godine od posledica ranjavanja, još je jedan bitan činilac kojeg ne vidimo u seriji čija će se prva sezona, po svemu sudeći i kako se povremeno najavljuje, završiti upravo tim krvavim i tragičnim događajima u parlamentu.

Ako se, pak, to odigra u pretposlednjoj epizodi, u poslednjoj bismo mogli videti Antona Korošeca, jedinog ne-Srbina u fotelji predsednika Ministarskog saveta (odnosno Vlade), budući da je on nasledio Vukićevića. Korošecov mandat će trajati pola godine, a naslediće ga general Živković koji će tako postati poslednji premijer Kraljevine SHS a prvi Kraljevine Jugoslavije, koja je proglašena deset meseci nakon uvođenja Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra 1929.

Doduše, zavisi da li je to od nekakvog značaja za fabulu ili nije, odnosno, da li su Longinovo koplje i Društvo Tule u vezi sa skupštinskim atentatom ili nisu. Ako nisu, onda jedino odsustvo od značaja ostaje ono kraljevo.

(O. Š.)