Šajkača se skida samo u crkvi i nigde drugo: Momo Kapor objasnio je suštinu Srba na najbolji način
Bože, kakvih li sve šajkača nema u Srbiji!
Kad god naiđu opasna i teška vremena, šajkače ponovo uđu u modu. Šeširi i kačket tada na izvesno vreme potonu u zaborav. Šajkača, koja je u miru svakodnevni, nezaobilazni deo narodne nošnje, jedina je kapa na svetu, koja se u ratno doba preko noći pretvara u obavezni deo uniforme. Zbog toga Srbi i u vreme mira, uvek deluju kao da su pomalo u ratu!
Preporučujemo
Nušić predvideo propast srpskih kafana: Izbacili su čokanje, a uveli slamčice i moderna imena
Inspektor Pletikosić plakao nad Marinim mrtvim telom, pa rešio da je osveti: Ovu epizodu "Senki nad Balkanom" smo čekali 15 dana! (VIDEO)
Ma koliko bio pametan i obavešten, stranac koji ne poznaje poreklo i suštinu šajkače, nikada neće razumeti Srbe. Šajkača je, naime, mnogo više od obične kape: ona je oblik prkosa, hrabrosti, nežnosti i inata.
Već nekoliko vekova ona štiti srpske glave od prirodnih nepogoda i ratnih poraza, predstavljajući svetu vezu sa prošlošću – sponu sa životom. Kakva je to kapa, najbolje svedoči to, da se šajkača nikome na svetu ne skida, sem Gospodu Bogu u crkvi! Sa njom se jede i radi, a kada se čoveku prispava, tada se namakne na lice da štiti od dosadnih muva i pravi veštačku noć.
Ona potiče iz XV vek, kada su je nosili šajkaši na svojim čunovima na vesla, oštrih gvozdenih kljunova, koji su po Dunavu i Tisi ratovali sve do XIX veka sa Turcima, presrećući njihove lađe. Mada šajak – čoja dobaće izrade, slična suknu, potiče od turske reči, na ruskom čajka znači galeb, pa šajkača predstavlja, ustvari, stilizovani oblik ove najpoetičnije ptice.
- Oj, Boga ti, šajka ptico! - peva naš narod.
Ni jedna kapa na svetu nije kao šajkača u stanju da već na prvi pogled, otkrije karakter i raspoloženje onoga ko je nosi na glavi! Natučena na obrve, kao na čuvenoj ratnoj fotografiji "Izviđač", šajkača je znak opreza i opasnosti, a otkriva i preku narav svoga vlasnika.
Nakrivljena na jedno uvo, odaje njegovo bećarsko raspoloženje, sklonost piću i lumpovanju, spremnost da se prepusti preteranim osećenjima, obesti i dertu. Zabaci li je vlasnik na potiljak – eto skrivenog kabadahije ili čoveka u nedoumici, koji se sprema da obavi neki pretežak posao. Prevelika šajkača, koja pada na klembave uši govori o nebrizi vlasnika koji je digao ruke od sebe, o mirenju sa neimaštinom i nailazećom bedom.
Bože, kakvih li sve šajkača nema u Srbiji! Izgužvanih, oznojenih, ulepljenih, izbledelih od kiša i vetrova, žege i snega; novih, novcijatih (koje se nose na slavljima ili iz prkosa), drčnih i uspravnih, što na glavama stoje izazivački i onih, skljokanih od tuge i žalosti, koje pokrivaju glavu poput sletele utučene ptice umornih, sivih krila…
U šajkači se nose tek izležena jaja i obrane kruške za goste iz grada. Iz šajkače se, kad nema ničeg drgog, zahvata voda sa izvora. Šajkačom se briše znoj sa čela na njivi. Za nju se zatakne dugo očekivano pismo od sina iz vojske, da vidi čitavo selo! I poziv za sud. U tu kapu sa duplim stranama koje se zimi spuštaju preko ušiju, leti se zadene cvet ili odloži dobijena cigara (za posle).
U vreme rata, zna se, u šajkači mora da stoji igla i smotak konca, ako slučajno otpadne dugme od šinjela. Kuda će kupljeni loz, nego u šajkaču? Kada lumpujemo, za šajkaču zatičemo krupne novčanice dragačevskim trubačima! I ubacujemo u nju koji dinar prosjaku pred crkvom.
Šajkača je, inače, najtrpenjivija kapa na kugli zemaljskoj; ona mirno podnosi i druge kape, koje joj rade o glavi koju pokriva. Ma kakve joj značke kačili – kokarde, mrtvačke glave ili petokrake, ona je, ipak, najlepša, kada je bez ikakvih oznaka. To je zbog toga, što je šajkača mnogo starija od politike. I mudrija. I dugovečnija. Trajnija…
Ne slaže se uz građansko odelo i ne ide dobro uz naočare. Tužno ju je videti u izlogu prodavnice suvenira. Ona je više za vašare.
Pola veka, šajkača je strpljivo podnosila teror ušiljenih "titovki", čiji je oblik preuzet iz tuđih armija i policija. Te kape su toliko neprirodne i tako ružno stoje na glavama, da ih vojnici, čim im se za to ukaže prilika, skidaju sa glava da im ne kvare kosu i zadevaju za opasač. Postojala je i jedna, ko zna otkuda, zalutala kapa sa tri roga, o kojoj postoji čak i pesma:
"Ja sam Anka, partizanka,
Nosim kapu na tri roga,
I borim se protiv Boga!"
Za razliku od tih bogohulnih kapa, šajkača ne može da bude ništa drugo – do pravoslavna. Ona se ne skida ni pred kraljem, sa kojim su srpski seljaci odvajkada bili na ti!
Jedina loša osobina šajkače je da se u miru i blagostanju, brzo pretvori u šešir i zaboravi lako na samu sebe. Oni koji je i tada uporno nose, so su ove zemlje.
- Momo Kapor
(Telegraf.rs/Opanak)