Marjam je pobegla iz rodnog Irana, pa preko teško ranjenog Sarajeva stigla u Beograd. Danas ima važnu poruku za sve ljude sveta (FOTO)
Od Irana pamti samo boju sunca i ulicu u kojoj su živeli, gde se igrala sa rođakom. Pamti baku i deku, koji su živeli na spratu ispod. Pamti dekinu ogromnu biblioteku u porodičnoj kući. Pamti ljude koji su nestali, ali i osećaj topline koji imaš kada si voljen i zaštićen. Zauvek će joj nedostajati taj osećaj topline, pripadanja i dečija nevinost i naivnost, koja je zauvek iščezla kada je sa porodicom napustila rodnu zemlju
Postoje ljudi koji su proživeli pet života u jednom, i koji pokušaju svoje bogato i dragoceno iskustvo da podele sa celim svetom kako bi ljudi koji su doživeli bar deo toga shvatili da nisu sami, i da ih neko itekako razume. Književnica Marjam Mantegi je jedna od njih. Rodila se u Iranu, onih godina kada je tamo sve bilo lepše, skladnije i mirnije. Živela je spokojno, maštala o budućnosti, i baš kada je stasala u jednu šarmantnu, nasmejanu petogodišnju devojčicu, morala je da ode. Danas od Irana pamti samo boju sunca i ulicu u kojoj su živeli, gde se igrala sa rođakom. Pamti baku i deku, koji su živeli na spratu ispod. Pamti dekinu ogromnu biblioteku u porodičnoj kući. Pamti ljude koji su nestali, ali i osećaj topline koji imaš kada si voljen i zaštićen. Zauvek će joj nedostajati taj osećaj topline, pripadanja i dečija nevinost i naivnost, koja je zauvek iščezla kada je sa porodicom napustila rodnu zemlju.
Intervju, Vedrana Rudan: Da sam Tuđmanov sin, nikad ne bi aerodrom nazvali po mom ocu
U Iran više nikada nije otišla, osim u mislima, ali je život vodio u jednom zaista neverovatnom smeru. Ipak, i toliko godina kasnije, Marjam se mislima stalno vraća u svoje rodno mesto i u sećanjima oživljava trenutke iz detinjstva.
- Moja porodica i ja smo napustili Iran u vreme Islamske revolucije, kao i masa Iranaca u to vreme. Mi smo pripadnici Baha'i vere, te smo zbog toga bili ugroženi. Imala sam 5 godina tada. Pamtim da je mama svake noći plakala za svojom zemljom i ljudima koji su tamo ostali. Od tada je ostala u meni čežnja za tim vremenom. Meni je ipak neizmerno pomoglo prisustvo bake za koju sam bila izuzetno vezana - počinje svoju neverovatnu životnu priču Marjam Montegi za Telegraf.rs.
Trenutak kada morate da napustite svoju kuću, da zauvek odete iz dvorišta u kome se kao dete bezbrižno igrate je jako bolan, ali Marjam veruje da se sve dešava sa razlogom. Kako sama kaže, da su se stvari odvijale drugačijim tokom, možda nikada ne bi postala advokat, napisala knjigu, pohađala škole koje je želela.
- Možda se u meni nikada ne bi razvila želja za traganjem, otkrivanjem, pronalaženjem koja me je i dovela na Balkan, u Sarajevo, potom u Beograd. Ovde, na Balkanu se osećam kao kod kuće. Ko zna, možda je sve što sam prošla, trebalo da prođem... Naučila sam važnu lekciju: koreni nisu tamo gde si rođen, koreni su tamo gde ih stvaraš! - iskrena je Marjam.
U Sarajevo je stigla slučajno, kada je iz Kanade, gde živi, došla u posetu od nekoliko dana, i tamo ostala šest godina.
- Došla sam da tražim posao, da ispunim svoj san da radim za Ujedinjene nacije, a dobila sam posao u UNHCR. Da tada nije počela moja borba za život, nikada se ne bih ni vratila! - priznaje ova neverovatno hrabra žena.
Sam dolazak u grad na Miljacki u Marjam je probudio osećaj pripadanja.
- Kao da sam se vratila tamo gde sam se rodila. Sarajevo je mesto gde sam pronašla sebe, i toplotu koju sam dugo tražila, a nisam ni znala da tražim. Upoznala sam krug dragih ljudi o kojoj i pišem u svojoj knjizi, koju su ostavili večne tragove u mom srcu.
Inspirisana gradom, Marjam je napisala roman "Ulica dobre sreće".
- U Sarajevo sam stigla posle rata. Iskustvo koje sam imala u Sarajevu donelo je veliku lekciju. Naučila sam kako da budem hrabra, jaka, kako da se suočim sa najtežim iskušenjima. Ta lekcija mi je pomogla u trenutku kada sam borila svoju životnu bitku, kada sam otkrila da bolujem od raka dojke. Zahvaljujući svemu što sam naučila na Balkanu, izvukla sam se i psihički i fizički iz vrtloga bolesti. Napipala sam kuglicu u dojci, ali tešila sam sebe da to nije ništa opasno. Tek kada sam se vratila u Kanadu, iz Sarajeva, posle mamografije, doktorka mi je saopštila da je u pitanju rak. U tom trenutku mama je bila sa mnom, a ja sam samo razmišljala o njoj, kako će ona to podneti. Jedinica sam, te smo mama i ja jako vezane jedna za drugu - priseća se Marjam teškog perioda.
Istog trenutka odlučila je da se bori. Između ostalog, njeno oružje bilo je i pisanje.
- Borba nije bila izbor, odluka. Borba je bila jedini put kojim sam mogla ići. U takvim trenucima jedino što želite, jeste da ozdravite. Period borbe sa rakom, promenio me je kao osobu, ali i čitav moj život. Bilo je to nešto najteže sa čim sam se suočila. Pitala sam se zašto se to baš meni dešava. Još uvek nemam odgovor na to pitanje. U trenucima bolesti, nadu, snagu i ohrabrenje nalazila sam okružena ljudima koji me vole i podržavaju.
- Pisanje mi je olakšalo sav teret koji sam tada nosila na duši. Bila sam uplašena, usamljena, a udaljenost od Sarajeva i dragih ljudi činila me je nesrećnom. Pisanje je bilo i terapija, ali i način da se oporavim od svega sa čim sam se suočavala. Pisanje je išlo je lako, zaista. Želela sam da sačuvam tih šest godina koje sam provela na Balkanu u sećanju, pre nego što izblede. Želela sam da ih učinim večnim. Takođe, znala sam da nisam jedina koja se oseća nesrećno, usamljeno i uplašeno. Želela sam da knjigom, još nekoj ženi koja se suočava sa istim iskušenjima pomognem, da joj kažem da nije sama i da joj pružim snagu koja u često situacijama sa kojima sam se suočavala često zna da izostane - ističe šarmantna i hrabra Marjam.
Najosetljivija je na nepravdu, a mnoge je, kako kaže, videla. Ipak, trudi se da iz svega izvuče pouku i najpoztivnije aspekte. Nedavno je posetila Beograd, i trenutno uživa u srpskoj prestonici.
- Boravak u Beogradu me je inspirisao, i svoju novu knjigu započela sam upravo ovde. Možete me videti u nekoj od bašta beogradskih kafića, kako sedim i pišem, uživajući u sunčanoj jeseni. Beograd me je oduševio i očarao. Da živim u ovom gradu, probudila bih se, popila kafu i šetala Kalemegdanom, Knez Mihailovom, obilazila bih Crkvu Svete Petke, ili sedela posmatrajući Ušće i spomenik Pobedniku, iznova shvatajući koliko sam zahvalna na zdravlju, sećajući se svega što sam pobedila. Potom bih, puna žara, pisala. Verovatno u Zemunu, u koji sam se zaljubila na prvi pogled. Negde pored Dunava, na šetalištu. To šetalište me podseća na park u Teheranu, u koji me je otac vodio kad sam bila dete - otkriva književnica svoje iskrene simpatije.
Ništa manje je nisu oduševili ni ljudi koji doprinose da duh prestonice bude baš takav kakav jeste.
- Generalno ne volim nepravdu, ali ona može postojati u svakom gradu, ne zavisi od grada, već od ljudi. Ljudi u Beogradu su sjajni. Prijatni su, druželjubivi, srdačni. Beograd je spoj prošlosti i budućnosti i svakim danom, naučim nešto novo iz istorije ovog grada ali i čitave Srbije, iz kulture i tradicije - navodi ona.
Ona je svesna svih problema koji remete mir u svetu, i kako kaže, to se oseća svuda.
- U vremenu u kom živimo, ako je na jednoj strani sveta rat, taj rat se oseća svuda. Svet je ipak mali, a samim tim što smo svi ljudi – nečija patnja je svačija, iako smo možda daleko od nečega, ne možemo biti ravnodušni na tuđu patnju. Kroz medije i društvene mreže, možemo biti informisani više nego ikada, ljudsko stradanje nije više tako daleko od nas. Svi smo zahvaćeni ratom, iako se ne dešava baš nama. Kao čovečanstvo, imamo odgovornost da pomognemo žrtvama rata ali i da shvatimo da to što smo ljudi, da čovek kao jedinka – prevazilazi pojam nacije - zaključuje Marjam Mantegi, koja za kraj otkriva kako bi volela da živi negde na brdovitom Balkanu. Često mu se vraća, i kaže, uvek će se vraćati, jer se samo na Balkanu budi potpuno srećna, i srce joj je puno.
(Jelena Odabašić Džodan)