"Voleti nikad nije besmisleno": Besmrtni citati Miloša Crnjanskog ostaviće vas bez daha
Miloš Crnjanski je srpski književnik i diplomata, poznat kao jedan od najvećih ekspresionističkih pjesnika 20. vijeka, a njegovi romani čitaju se i danas
Miloš Crnjanski je jedan od naših najplodnijih pisaca i viđenijih književnika. Rođen je 1893. u Čongradu, u Austrougarskoj i kao mladić učestvovao je u Prvom svetsko ratu, gde se susreo sa razdorom, puštošom koji je na njega ostavio trag za celi život, a ovo su samo neki od njegovih besmrtnih citata.
Preporučujemo
Umesto "Kosovo je Srbija" - "Kosovo postaće Bosna": Kurti za dijalog sa Srbima pod svojim uslovima
Rampa kod Valjeva podignuta dok voz prolazi: Da nije zakočio u poslednjoj sekundi, voz bi prošao PREKO NJEGA! (FOTO)
– Najposle meni nikog nije žao, najmanje sebe. Mi treba da nestanemo, mi nismo za život, mi smo za smrt.
– Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi.
– Budite mi svedoci pred Bogom i ovom pustoši da su sve stvari šarene, lepe, osim čoveka.
– Voleti nikad nije besmisleno.
– Nigde na svetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas. Što je gore, nigde na svetu ne dozvoljava se tako olako drugome da to čini kao kod nas.
– Nema utehe među ljudima, iako neki kažu da je u Bogu, a neki u pivu.
– Ne, ne postoji nikakva zajednica ljudi. Priča je to. Postoji samo samoća čoveka.
Cela naša zemlja sastavljena je od komada prošlosti. Daleko je od mene i sama pomisao da bi trebalo na toj prošlosti stati. Daleko od toga.
– U budućnost treba gledati. U budućnost treba ići. U budućnost gledaju i idu svi srećniji narodi.
– Ležaću po ceo dan u travi i gledaću u nebo. Svaki dan će imati novu boju. I te boje umiriće moje oči, a ja sam sav miran, kad mi se smire oči.
– Čovek koji manje živi, a više misli, postaje sve hladniji i, kao neki kristal, tvrđi. Postaje irealan. Propušta svetlost i ona se u njemu lomi kao u nekoj prizmi. A poneki pesnik od toga poludi.
– Nisam nikad iskao da me iko prati, uvek sam iš’o s mojim srcem ludim.
– A kad se pogleda ovako u noć? Kad se stane, evo ovde, u mrak, na vratima? Kad se pogledaju sva polja u mesečini? Sva ona brda u daljini… grad, krovovi… tamo oblaci… sazvežđa… to nebo puno svetlosti? Kad se pred tim ućuti? Je li i onda kao da prolazimo bezumno… bez smisla… je li moguće da je sve to jedna bezdana praznina?
– Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim, prekrstim ruke, nad oblacima belim, ali, polako, sad već jasno slutim da umirem, i ja, sa duhom potamnelim, teškim, neveselim.
– Mogao bih u Danskoj, i u Švedskoj, i u Norveškoj, da živim. Pa i na Islandu. Svuda ima dobrih ljudi. Jedan drugi glas u meni, na to, dovikuje mi da se varam. I, da sreće nema van onog mesta, gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili.
– Ja nisam više željan da me ko voli, nego da svi zavole lišće.
(Telegraf.rs/Opanak.net)