Ovako je uhvaćena ustaška zver: U zoru su mu kuću okružili gliserima, od šoka ga strefio infarkt

Prošlo je 37 godina otkako je u zagrebačkom zatvoru, nakon dve godine robije, umro jedan od najviših službenika NDH, dr Andrija Artuković. Sudski proces ratnom zločincu, rođenom 19. novembra 1899. godine, bio je najvažniji sudski proces u bivšoj državi, koja je za njim tragala tačno 40 godina. Detaljan opis i stenogram suđenja opisao je Jovo Popović u knjizi "Suđenje Artukoviću i sve što nije rečeno" objavljenoj 1986. godine. Delove knjige i neke detalje sa suđenja koje je trajalo tačno 30 dana, od 14. aprila do 14. maja 1986. i koje je završilo izricanjem smrtne kazne možete pročitati u nastavku.

Rano, u samu zoru 14. novembra 1984. štektanje helikoptera i brujanje moćnih brodskih motora policijskog glisera poremetilo je uobičajeni mir u Surfroad Avenue, koja vodi tik uz obalu Tihog okeana. U inače mirnoj četvrti porodičnih kuća, smeštenoj 30-ak kilometara južno od središta Los Anđelesa, ovakve scene mogle su se dotad videti samo na televiziji. Ponad glavnog ulaza u kuću na broju 62, lebdela je policijska letelica, dok se gliser zaustavio ispred široke peščane plaže sa zadnje strane dvospratnice u kojoj je tvrdim snom spavao stariji bračni par. Policajci su upali u kuću i za nekoliko sekundi iz nje su izvukli muškarca. Kako će se kasnije saznati, zbog pretrpljenog šoka, doživeo je srčani udar. No, munjevita akcija uspešno je okončana, i ubrzo su u policijski automobil ugurali ratnog zločinca na čije je izručenje Jugoslavija u tom trenutku čekala 38 godina. Tako je otprilike izgledalo hapšenje tada 85-godišnjeg dr Andrije Artukovića, čoveka koji je tokom NDH bio desna ruka Ante Pavelića, te uz ostale funkcije, bio i ministar unutrašnjih poslova i doslovno vladar života i smrti. Njegov sin Radoslav, danas 69-godišnji pravnik, tvrdio je da je u tom trenutku njegov otac već bolovao od uznapredovalog Alchajmera i Parkinsa, te da je takvo privođenje bilo sasvim neprimereno. Ali, bio je to ujedno prvi znak da su SAD ovaj put napokon odlučile isporučiti osobu koju se teretilo za najmučnija ubistva stotina nedužnih civila tokom Drugog svetskog rata.

Preporučujemo

I bez tih medicinskih peripetija, Artukovićevo izručenje nije išlo nimalo glatko. Bio je to drugi pokušaj da se Pavelićev 'ministar smrti', kako su ga zvali, dovede pred lice pravde. Prvi put jugoslovenske vlasti Artukovića su, na temelju optužbi iz 1946., pokušale iz Amerike dovesti 1951. godine, ali je u to vreme u SAD-u vladala antikomunistička histerija. Stoga je Artuković, inače i sam advokat s doktorskom titulom, sedam godina odugovlačio sudski proces i na kraju uverio američki sud da odbaci zahtev za izručenjem. Ovaj put izručenje je bilo vrlo izgledno, ali hrvatski organi gonjenja imaće još dovoljno vremena za pripremanje temeljite optužnice. Naime, Specijalni istražni sud Ministarstva pravosuđa SAD-a idućih 14 meseci raspravljao je o jugoslovenskom zahtevu za ekstradiciju. Konačno, u noći između 11. i 12. februara 1986. godine, redovnom linijom Jugoslovenskog aerotransporta, Artuković je iz Njujorka prebačen u Zagreb. Nakon što se JAT-ov DC-10-30 zaustavio na pisti zagrebačkog aerodroma, s nestrpljenjem se očekivalo da iz njega, nakon 40 godina bezuspešne potere, izađe 'Balkanski mesar', kako ga je nazvao američki tužilac. Ali, umesto vitalnog zločinca s lisicama na rukama, trojica policajaca u civilu, niz strme avionske stepenice oprezno su na nosilima izneli oronulog starca umotanog u ćebe. Proći će još dva i po meseca pre no što će se prvi put pojaviti u sudnici.

Bio je to sudski proces bez presedana. Suđenje su pratile brojne novinarske ekipe iz celog sveta, sve su dokumentovale i kamere Zagrebačke televizije, a podrobni opis samog suđenja i kompletni stenogram, napisao je Jovo Popović u knjizi 'Suđenje Andriji Artukoviću i što nije rečeno', objavljenoj iste godine. Kako piše u knjizi, u zgradu Okružnog suda na Zrinjevcu, Artuković je u pratnji dvojice pravosudnih policajaca ušao u ponedeljak 14. aprila 1986., tačno u 8:32. Kaže se da se počiniolac uvek vraća na mesto zločina. Izreka je naročito vredela u slučaju Andrije Artukovića. Možda se u tom trenutku prisetio kako je 12. aprila 1941. godine, dakle tačno 45 godina i tri dana ranije, u istu tu zgradu stupio nakon što je specijalnim nemačkim avionom sleteo u Zagreb, da bi ušao u državno vodstvo NDH, i baš u toj zgradi potpisivao naredbe i zakone protivne svim normama čovečnosti. Popović opisuje sudnicu uoči prvog ročišta: „Za središnjim stolom, za kojim će sedeti pet sudija, je pet stolica. Sleva, između stola odbrane i sudskog stola, električni pisaći stroj daktilografkinje. Levo do stola odbrane je sto sudskih veštaka - petoro lekara. Desno od sudskog stola je sto Okružnog javnog tužioca Ivanke Pintar-Gajer i njenog zamenika Ante Nobila.

Tu su i trojica Artukovićevih branioca. Prvi je do suda Željko Olujić, do njega Silvije Degen, a njemu sleva poznati beogradski advokat Srđa Popović, koji je, ušavši u sudnicu s dosta teatralnosti raširio beogradsku »Politiku«, naoko više zainteresovan za njene vesti, nego za prilike u većnici, gde se očekuje ulazak Andrije Artukovića. I, eto ga: u 8.37 sati kroz glavna od pet vrata velike većnice zagrebačkog Okružnog suda sudski stražari uvode decenijama iščekivanog Artukovića. "U tamnoplavom je odelu; bela košulja, plave čarape, crne, pomno ulaštene mokasine. Nema kravate. Gornje dugme na košulji raskopčano. Sporo se kreće. Dvojica sudskih stražara su mu stalna pratnja. Nikad nije bio visok, a sad je sitan, use urastao, jadna izgleda među ne baš posebno krupnim stražarima. Treći stražar je otvorio dvokrilna vrata, pa ih onda zaključava. A dvojica su stražara, zajedno s medicinskom sestrom, koja nosi veliku crnu torbu verovtno s lekovima, iza optuženog i u korak ga prate. Optuženi i dvojica stražara su seli u kabinu od neprobojnog stakla, otvorenu samo s prednje strane, prema sudijskom stolu."

Umesto optuženičke klupe, tri smeđe fotelje. Suđenje je počelo u 8 sati i 40 minuta, ako se početkom suđenja računa trenutak kad je pet članova krivičnog veća Okružnog suda u Zagrebu selo za sudijski sto. Prvi od njih ušao je Milko Gajski, predsednik Okružnog suda. S njegove leve sedeo je njegov zamenik, cenjeni stručnjak Božidar Rumenjak, a za njima su trojica sudija porotnika – Nedeljko Halilović, Katica Ilovar i Vasilj Dukić. Cela dvorana ustaje, pa i Artuković, koji se tek malo oslonio na policajca. Zdravstveno deluje mnogo bolje nego li kad je dopremljen u Zagreb.

Kad je optuženi ispitan o osnovnim generalijama, njegovi branioci su zatražili da se glavna rasprava odloži za osam dana: - jer im nije pružena prava prilika za nesmetani kontakt, bez prisutnosti trećih lica, s optuženim (»Nismo bili sami s njim ni trideset minuta!«, tvrdili su advokati, a Gajski je, ne prekidajući njihovo izlaganje, gotovo za sebe, mada čujno za sve, izjavio: »Imali ste vi i 300 minuta!«); - jer je zdravstveno stanje optuženog takvo da nije sposoban pratiti tok suđenja.“ Prvu primedbu sudija Gajski nije uvažio, a zatim je tražio od dr Karle Pospišl Završki da u ime lekara veštaka, među kojima su bili i četvoro psihijatara i jedan internista, na osnovu istorije bolesti i poslednjeg jutarnjeg pregleda, iznese ocenu o psihofizičkoj sposobnosti Andrije Artukovića. Dr Završki konstantovala je da je optuženi sposoban za učestvovanje u glavnoj raspravi, a to će Artuković tokom suđenja itekako dokazati, iako isprva nije uopšte ostavljao takav dojam.

Gajski je od optuženog zatražio da ustane. Kasnije, u nekoliko navrata, optuženi će pokušati ustati, ali bi mu Gajski svaki put rekao:“Samo sedite, optuženi Artukoviću, svi mi sedimo!“ No, tog, 14. aprila u 8:48, Gajski je rekao: - Ustanite, optuženi Andrija Artukoviću! Glas Andrije Artukovića je hrapav, promukao, povremeno jedva razumljiv, ponekad progutanih vokala. O sebi je sve podatke iznosio jasno, osim što je na pitanje 'Šta ste po zanimanju?' sasvim čujno rekao samo 'ad', a dodatak 'vokat' je kazao nečujno, pa su mnogi u sudnici shvatili da je odgovor na sledeće pitanje 'Šta imate od imovine', ujedno bio i odgovor o zanimanju: - Ništa! Još je rekao da je po nacionalnosti Hrvat i državljanin Hrvatske, te da nije nikad osuđivan. Zatim je seo. Mnogi su ostali iznenađeni da i nakon 40 godina izvan zemlje, izvanredno govori materinji jezik, bez ijednog pogrešnog naglaska.

Nakon što je sudija odbio pritužbu odbrane, pozvao je tužiteljku Ivanku Pintar Gajer da pročita optužnicu. U prvim minutama delovalo je kao da Pitntar Gajer ima veću tremu od optuženog, za kojeg se još u tom trenutku nije znalo da li je doista toliko staložen ili nije svestan ni situacije, ni zločina koji mu se stavljaju na teret. Vrhunska stručnjakinja za krivično pravo godinama je bila na čelu Okružnog tužilaštva, ali nikad na ovakvom istorijskom procesu. Stoga je savršeno bila svesna odgovornosti koja je ležala na njoj i njenom mlađem kolegi Antu Nobilu. Počela je čitati optužnicu: "Odlukom Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Federalne Države Hrvatske iz 1946. godine Artuković dr Andrija proglašen je zločincem, jer je u organizaciji oružane borbe protiv Saveznika i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i u svojstvu ustaškog "ministra unutrašnjih poslova", "ministra pravosuđa" i "državnog prabeležnika", a naročito kao člana "Hrvatskog državnog vodstva", bio začetnik, podstrekač, organizator i naredbodavac zločinačkog policijskog poretka, koji je sprovodio masovna ubistva, hapšenja, mučenja, prisilna iseljavanja, odvođenja u koncentracijske logore, internacije, na prisilan rad, te pljačku imovine stanovništva jednog dela Jugoslavije. Toj odluci priložen je spisak od više hiljada žrtava, koje su bile ubijene po naređenju Artuković Andrije i kao posledica režima koji je inaugurisao sistematski teror, pljačku i masovna ubijanja..." Njena početna trema ubrzo je splasnula, i vratilo joj se samopouzdanje. Optužnica koju su sastavili bila je ispisana na 33 stranice. Budući da je suđenje pratila i međunarodna javnost, bilo je važno da se ne stekne dojam kako je ovo tek odmazda komunističkih vlasti prema državniku bivšeg režima, nego da je doista reč o naredbodavcu najtežih ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, za koje se sudilo i u Nirnberškom procesu. Ovo su tek neki delovi optužnice:

„Okrivljeni Artuković, prema činjeničnim utvrđenjima optužnice, je već u maju 1941. godine naredio svojim podčinjenima da liše slobode i pobiju hiljade i hiljade građana srpske nacionalnosti, od sveštenika pravoslavne veroispovesti pa do dece, žena i staraca, te da pale i ruše čitava naselja, zatim u maju mesecu 1942. godine prišao sistematskom upućivanju u koncentracijske logore građana romskog porekla i to sa teritorija Hrvatske, Bosne i Hercegovine, pa je tako u logor Jasenovac uputio preko 30.000 osoba s područja Osijeka, Dalja, Županje i drugih mesta. Od aprila 1941. godine do početka oktobra 1942. godine naredio je i uzrokovao da se u koncentracijske logore Jasenovac, Stara Gradiška, Đakovo, Lobor, Jastrebarsko, Uštici i druge, prisilno odvedu i ubiju antifašisti Hrvati, Srbi i Jevreji, među njima starci, deca i žene, pa je na takav način ubijeno preko 200.000 ljudi. Od toga je ubijeno 2.000 dece otrovnim plinom ciklonom u koncentracijskom logoru u Staroj Gradišci, a 15.600 dece ubijeno je u logorima izgladnjivanjem, davanjem u hrani kaustične sode i na druge okrutne načine.

Osim toga je naredio, da se radi odmazde ubija civilno stanovništvo, posebno srpske nacionalnosti, čitavih naselja, a njegova 'specijalnost' u uništenju ljudskih života bilo je gaženje ljudi tenkovima. Osim toga mu se inkriminiše da je izričito naređivao ubijanje ratnih zarobljenika pripadnika narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije.“ Nakon uvodnog dela, Pintar Gajer pročitala je i četiri tačke optužnice po kojima se tereti Artuković. Kako piše Jovo Popović, optužnica je sadržavala deo američkog Akta o izručenju Artukovića SFR Jugoslaviji, u kojem je Federalni sudija pri Okruženom sudu za centralni okrug Kalifornije taksativno nabrojio ubistva: 1. dr. Ješe Vidića; 2. Od četiri stotine do pet stotina osoba ubijenih mitraljezima nakon što su kamionima bili prebačeni sa Krešimirovog trga prema Kerestincu krajem 1941. godine; 3. velikog broja civilnog stanovništva iz nekoliko sela u blizini Vrginmosta, ubijenih u pokrajnjoj dolini mitrljezima početkom 1942. godine; i 4. nekoliko stotina osoba uhvaćenih u predelu Žumberka, koji su bili ubijeni vatrom iz mitraljeza ili su bili zgnječeni tenkovima u pokretu.

Drugim rečima, optužnica Okružnog javnog tužilaštva Zagreb bila je zasnovana na presudi, odnosno odluci o izručenju, sudije Federalnog suda u Los Anđelesu, Volneja Brauna. Bio je to ujedno i najsigurniji način da će Artuković biti osuđen jer je reč o zločinima koje bi osudili i u drugim državama, dakle i u SAD-u, odakle su pomno pratili zagrebačko suđenje. Autor knjige Jovo Popović tako piše: "…prvih nekoliko dana suđenja, tu je bio i ugledni pravnik iz SAD, nekad član Odeljenja za ratne zločine američkog ministarstva pravde, Martin Mendelhson, koji je na lanjskom suđenju u Los Anđelesu zastupao grupu oštećenih Jevreja. 'Večernji list' će sutradan objaviti kako je Mendelhson izneo mišljenje da "bez obzira na razliku u proceduri (zakonodavstvu) SAD i naše zemlje, suđenje teče u najboljem redu. Vrlo pozitivno je, prema njegovom mišljenju, što je organizovano suđenje na kojem Artuković ima sve mogućnosti da se brani." U 'Večernjem listu' će takođe biti objavljena još jedna zanimljiva izjava u vezi s Amerikom: "Advokat Slobodan Perović, punomoćnik porodice ubijenog dr Ješe Vidića, preko američkog advokata Filipa Lacovare - inače bivšeg Niksonovog državnog tužioca - postavio je zahtev da se pokrene postupak za blokadu Artukovićevih bankovnih računa u SAD, te zabranu prodaje nekretnina koje tamo poseduje.“ Nakon što je prvi dan pročitana optužnica, glavna rasprava nastavila se idući dan, u utorak 15. aprila 1986. Popović piše: „Minut posle pola devet stražari u novim tamnomodrim uniformama uvode optuženog Andriju Artukovića. Dvojica su uza njega, pre bi se reklo da mu u hodu pomognu, ustreba li, nego da ga čuvaju.

Dvojica stražara ih prate, i zatvorska medicinska sestra. Tek što optuženi sedne, jedan od stražara rukama i glasom daje znak prisutnima u sudnici da ustanu, trenutak kasnije kroz leva vrata, između stolova odbrane i sudskih veštaka lekara, ulazi krivično veće zagrebačkog Okružnog suda. Milko Gajski, i ovoga puta u tamnosivom odelu, uspravan i žustar u hodu, ulazi prvi. Pri tome, i to će se gotovo neprestano ponavljati i idućih dana, kod svakog ulaska u sudnicu zakopčava srednje dugme kaputa.“ Iako vešto prikriva nervozu, Milko Gajski, iskusni predsednik Okružnog suda u Zagrebu, takođe dobro zna da je ovakvo suđenje, prilika koja se pruža eventualno jednom u životu i da će ga celokupna javnost samo po njemu i pamtiti. Popović piše: „Sedite, molim“ govori svima u sudnici, pa uzima u ruke prethodno donesene spise; brzo lista. Čini se da je svaka njegova kretnja dobro proračunata, ali ipak predsednik veća ne može prikriti nervozu nastalu, po svoj prilici, iz spoznaje da čini posao kojeg će meriti i istorija. Kod ostalih članova krivičnog veća ta je nervoza uočljivija, naročito kod Božidara Rumenjaka, što će se videti u nekoliko navrata kad uzme reč.

Za Gajskog kažu da već petnaest godina nije vodio rasprave, ali da je iskusan i da je bio jedan od najsposobnijih krivično-pravnih stručnjaka. Takav dojam neće ostaviti odmah, iako se ni tada ne bi mogla poricati njegova superiornost, ali kako je proces odmicao, tako je sve više dolazilo do izražaja njegovo umeće da drži u rukama sve mnogostruko zamršene konce nesvakidašnjeg procesa, čiju je dramatičnost uveličalo - osim svega onoga što i inače svaki proces pretvara u dramu - spoznaja da ga prate mediji i televizije iz celog sveta.“ Ipak, prema stenogramu, drugi dan suđenja za Gajskog je bio doista mučan. Izgledalo je kao da će ga njegov kolega po struci, doktor pravnih nauka, 85-godišnji sitni starac koji je sedeo preko puta njega, nadmudriti svojim upornim ponavljanjem da se ničeg ne seća. Nije to izgledalo tako nemoguće. Artuković je jedva stajao na nogama, neka pitanja Gajski mu je morao ponavljati i neprestano proveravati da li je razumeo šta se od njega traži.

Iako su lekari svaki dan izveštavali o zdravstvenom stanju Andrije Artukovića, i tvrdili da je sposoban učestvovati na raspravi i saslušanju, Artukovićevi odgovori bili su kratki i svodili se na „Ne znam“, „Ne sećam se“ i „Moglo bi biti“. Takođe, Artuković sudiju nije ni video. Vid mu je bio tako slab da je dopirao tek na metar udaljenosti, a osim pravosudnih policajaca, niko od ostalih u Velikoj većnici nije mu bio bliže. Verovatno su taj dan svi bili razočarani razvojem događaja u sudnici. Jedino je Gajski strpljivo nastavljao s jednostavnim pitanjima. Da se kojim slučajem gledao boks-meč – bila bi to jedna od onih dosadnih prvih rundi u kojima boksači trčkaraju ringom, fingiraju i zamahuju sitnim potezima u prazno, te više deluju kao dva magneta istog pola, koja neko pokušava silom spojiti. Na aperkate i krošee trebalo se strpljivo čekati, a ishod meča bio je sasvim neizvestan. Evo kako to opisuje Popović u knjizi: „Milko Gajski, nagnut preko stola prema optuženom koji sve vreme sedi mirno s rukama na kolenima, razgovetno, izgovarajući didaktički reč po reč, upozorava optuženog na njegova prava u sudskom procesu: i da se ne mora izjašnjavati, i da ne mora odgovarati na pitanja, i da se ne mora braniti, pa pita: - Optuženi Artukoviću, jeste li razumeli optužnicu? - Po prilici - kaže Artuković. Malo krklja, ali reč mu je jasna. - Da li ste spremni izneti svoju odbranu?

Optuženi se nesigurno okreće, kao da nekoga traži. No, zna se da njegov pogled ne dopire dalje od dva metra. Najpre kaže »Ja ne znam«, a onda povisuje glas: - Gde su moji branioci? - zapravo, ne kaže "gde", nego "đe". Branioci, nekoliko metara udesno od staklene kabine u kojoj je optuženi s dvojicom stražara, uglas se javljaju. I predsednik veća kaže optuženom da su tu sva tri branioca, pa pita: - Hoće li se optuženi braniti, hoće li iznositi odbranu ili će odgovarati na pitanja? - Odgovaraću. Zavisi od pitanja. - Pa da pređemo na pitanja, govori Gajski smireno, glas jedva primetno stišan, kao da spočetka govori za se, a onda se zagledao u optuženog pitajući ga, reč po reč, o onoj tački optužbe što je na drugoj stanici navedena pod tačkom 1.a): "Tačno neutvrđenog dana početkom 1942. godine u blizini Vrginmosta u prisustvu Ante Pavelića, saznavši da je u borbi s partizanima likvidirana ustaška jedinica, radi odmazde naredio je da se pohvata i ubije sve civilno stanovništvo okolnih sela, pa su tako u obližnju dolinu dovedeni svi stanovnici tih sela, među kojima najviše žena i dece i tu pobijeni mitraljeskim rafalima." - Možete li se izjasniti o tome što vam se stavlja na teret? Je li optuženom navod jasan ? - Jeste - kaže Ijutito Artuković, a zatim s mnogo protesta pa nastavlja: “Niti sam tu bio, niti sam za to čuo. Prvi put to čujem.“ - Da li ste ikad s Antom Pavelićem napuštali Zagreb ? - Nikad. - Da li ste uopšte za vreme rata napuštali Zagreb ? - Ne! - stenje muklo. Tu negaciju tad i kasnije izgovara engleskom intonacijom, a čujemo »nou« i »no«. - Na kojoj dužnosti ste bili početkom 1942? - Nisam razumeo pitanje... Gajski polako, reč po reč, ponavlja pitanje, ali pre nego što je i izgovorio sve što je hteo reći, optuženi kaže da je shvatio i kaže da je bio ministar unutrašnjih poslova. Ruke drži na kolenima, uglavnom isprepletenih prstiju. Samo katkad gestikulira, obično kad nešto oštro poriče… Milko Gajski je pažljiv, čak po meri nekih u sudnici suviše uviđavan. Počesto naglašava: "Slušajte me dobro, optuženi!", pre nego što će izreći pitanje svaki put jednostavno, prostih rečenica, ali teške suštine. Gajski pušta optuženog da ostane na površnom odgovoru.

"Ni jednom ne insistira na produbljavanju. Ne traži analizu. Artuković, naoko potpuno smiren, mada ne možemo ni naslutiti što se u duši tog starog čoveka kovitla, dobrohotno raspoloženje predsednika veća koristi u svakoj prilici, a iskustvo nekadašnjeg advokata i zakonodavca začudo ga ne upozorava da će blagi, naoko dobrodušni sudija upravo tom pitomošću stvoriti splet zamki ne za lov Andrije Artukovića, nego za saplitanje optuženog u vlastite, zapravo naivno smišljene laži", opisuje autor knjige. - Dakle, optuženi Artukoviću, niste putovali iz Zagreba. A jeste li nešto čuli o borbama protiv partizana na Kordunu, na Baniji ili u Lici, ili negde drugde u Hrvatskoj ? - Čuo sam za borbe. Ne znam gde su bile te borbe. - A o ustanku, jeste li čuli ? - Ne razumem pitanje. Predsednik krivičnog veća je pažljiv: - Slušajte me pažljivo, optuženi: sećate li se barem ko je prisustvovao sednicama vlade?

Artuković ni to ne zna. Svestan je da bi za njega bilo vrlo opasno znanje o sednicama na kojima je odlučivano o oblicima zločina. Upitan nisu li možda na vladinim sednicama učestvovali ministri, jedva primetno sleže ramenima: - Dopuštam mogućnost! Gajski stoga pokušava iscediti istinu zaobilaznim putem: ne pamti li, možda, optuženi da su na ministarske sednice dolazili vojni rukovodioci: - Možda se sećate nekih njihovih izjava o borbama ? - Ne sećam se - kaže najpre, a kako Gajski šuti i čeka, Artuković se počeo prisećati…

Nastavak će biti objavljen na hrvatskom portalu express.hr.

(Telegraf.rs)