Đorđe Ostović (105), jedan od najstarijih Srba, otkrio formulu dugovečnosti

Kada su ga u petak, 8. novembra, na Mitrovdan i njegov rođendan, u Domu za stare u Lamincima posetili kćerka Dušanka Ristić, nećak Ljubo Veljović i zemljak, doktor Slavko Dunjić, Đorđo Ostović, koji je navršio 105 godina, uveliko se obradovao.

Ako postoji način, formula dugovečnosti, onda je nju, sasvim sigurno, on dosegnuo, pišu Nezavisne novine.

Đorđo, poreklom iz sela Prijeđel kod Foče, ovde se doselio 1954. godine, u potrazi za boljim životom i prihvatljivijom klimom. U njemu je, kako kaže, godinama posle, opstao gorštak kojem je levčanska ravnica pogodovala.

Vitalnošću, duhovnom snagom i mentalnom svežinom, Ostović se izdvaja od neuporedivo mlađih.

On je uvek raspoložen, nasmejan, šaljiv, priča nam njegova kćerka Dušanka Ristić. Od navika stečenih u mladosti ne odustaje.

"Voli da hoda, doskora se vozio biciklom, ali to više nije u mogućnosti zbog lošijeg vida. Voli da sa svakim porazgovara. Uvek pri sebi ima drvenu čuturicu sa rakijom, nigde ne ide bez milošte, voli da bilo šta radi. Time čuva svoje zdravlje i razvija osećaj da je i sada koristan za porodicu, za zajednicu u kojoj živi", priča Dušanka, koja, sa sestrom Desom, uveliko brine o ocu.

Dvojica njene braće, a Đorđinih sinova, umrli su, ali su ostavili brojne potomke, pišu Nezavisne novine.

"Ujak ni u čemu ne preteruje, voli ljude, druženje, voli da porazgovara sa svakim. Kočićevo, Gradišku i ovaj kraj je prihvatio kao svoj zavičaj. Radio je, poslednje godine pre penzionisanja, u "Metalu" u Gradišci. Svuda je putovao peške ili biciklom", kaže Ljubo Veljović, Đorđin nećak.

Doktor Slavko Dunjić, čiji je Ostović pacijent više od pola veka i kojem je na rođendan doneo kapi za oči, ukazuje na još jednu njegovu osobinu.

"Oduvek se pridržavao narodnih običaja, slavio krsnu slavu, Božić i druge praznike. Uvek je insistirao na porodičnim vrednostima, okupljao sve svoje, a ima ih mnogo. Ima i unuke i praunuke i čukununuke. U njegovom društvu se i mi, sa sedamdeset i kojom godinom, osećamo kao ponosni mladići", rekao je Dunjić hvaleći svoga zemljaka, najstarijeg stanovnika u Lijevču i Potkozarju, a verovatno i Republici Srpskoj. Kod njega, dodaje kćerka Dušanka, nema tugovanja, jadikovanja, nego je u svemu tražio ohrabrenje, lepom rečju jačao sebe i druge, kojima je teško.

"Zato je omiljen i među omladinom jer se uvek šali, priča duhovito, čita zdravice. On je biciklom volio proći kroz celo selo, da vidi šta se radi, a kada ga pitamo gde je bio, kazao bi, na terenu", kaže Dušanka.

Njegova supruga Mara, Dušankina majka, poreklom iz Zrenjanina, poživela je 96 godina. I Đorđini roditelji doživeli su stotinu ljeta.

Zdravica i novinari

Đorđu često, naročito u vreme rođendana, traže novinari. Na stotom je njegov gost bio Slaviša Sabljić i prvi snimio reportažu o ovom starini. Kasnije se glas o njemu proširio, pročulo se za njegove godine i životni vek.

"Ko veruje u sebe, i Bog će ga nagraditi. Što se mene tiče, u zdravlje svima, sto i pet, pa opet", poručio je Ostović, obrativši se vremešnim slušaocima, domcima, u proseku mlađim trideset godina, oslovljavajući ih sa "deco moja".

(Telegraf.rs)