Borio se da avnojevske granice postanu državne: Ko je bio Budimir Lončar, poslednji šef diplomarije SFRJ

Poslednji jugoslovenski ministar inostranih poslova Budimir Lončar, koji je u nedelju veče preminuo u Hrvatskoj u 101. godin, bio je jedan od glavnih političara u takozvanim godinama raspleta. To vreme bilo je uvertira koja je preraska u krvavi raspad zajedničke države.

Početkom 2000-ih godina Lončar se dotakao početka devedesetih, u intervjuu zagrebačkom "Jutarnjem listu". On je u odgovorima objašnjavao svoju političku poziciju i aktivnosti iz burnih i prelomnih godina, 1990. i 1991., iz čega proizlazi da je on još tada navodio vodu na mlin hrvatskog viđenja političkih odnosa i razrešenja tadašnje duboke jugoslovenske krize, prenela je tada Politika.

Preporučujemo

"Još kao jugoslovenski ministar spoljnih poslova borio sam se da se republičke (avnojevske) granice u zemljama bivše Jugoslavije priznaju kao međudržavne granice", rekao je Lončar, uz objašnjenje kako je u jesen 1991. godine lordu Karingtonu "posebno ukazivao na nužnost da se polazi od Ustava iz 1974. godine. Karington je posle toga – podseća on – predložio reorganizaciju jugoslovenske federacije na principu samoopredeljenja, tako da svaka republika ima pravo na osamostaljenje ili udruživanje s drugom. Autonomne pokrajine to pravo nisu imale, jer su teritorijalno u okviru Srbije, ali Lončar to ne spominje.

Lončar je, takođe tvrdio, kako su njegovi razgovori s Karingtonom, a posebno onaj višečasovni u četiri oka u dubrovačkoj vili "Orsula" 15. septembra 1991, "imali uticaja na dalji razvoj Konferencije o Jugoslaviji (radila do kraja novembra), posebno na imenovanje Badinterove komisije koja je republičke granice pretvorila u međunarodno priznate granice i pravno utemeljila jednakost svih država naslednica bivše SFRJ".

Uz više drugih zanimljivih detalja, Lončar objašnjava i situaciju u vezi sa tadašnjim embargom na oružje koji je uvela međunarodna zajednica. Taj embargo, tvrdi on, bio je usmeren na JNA, jer je "htela novo rusko oružje bez znanja Markovića i Gorbačova". O tome kaže:

"Rezoluciju su podnele Austrija, Francuska i Velika Britanija, a naknadno im se pridružio i SSSR. Embargo je bio usmeren prema JNA, koja je pre zasedanja Saveta bezbednosti nastojala da dobije novo sovjetsko oružje. Zbog toga je u SSSR tajno, bez znanja vlade, poslat admiral Brovet. Taj sporazum o isporuci naoružanja naišao je na prepreke, jer je trebalo da se obavi bez znanja vlade Ante Markovića i bez odobrenja Mihaila Gorbačova. Englezi su to saznali, kao i Marković i ja."

A što se tiče današnjih tumačenja tog embarga u Hrvatskoj, Lončar kaže: "Zabrana nije bila u to vreme relevantna za Hrvatsku, jer ona i inače – budući da još nije bila međunarodno priznata zemlja – nije mogla regularno da uvozi oružje. Znači da se ovde iskrivljuje i zlonamerno tumači stav iz te rezolucije. Možda neki zaboravljaju ko su bili glavni arhitekti te rezolucije, kao i to da se za embargo posebno zalagao austrijski ministar spoljnih poslova Alojz Mok, za koga se ne može reći da nije imao simpatija prema Hrvatskoj."

Dok je još bio ministar spoljnih poslova SFRJ, Budimir Lončar se često sastajao s novim predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom a, kako potvrđuje, tada je odlično sarađivao sa Stjepanom Mesićem, predstavnikom RH u Predsedništvu SFRJ. Tuđman mu je – kako kaže – ponudio visoke državne funkcije kod sebe, ali je on to odbio, objašnjavajući kako "ne veruje da bi mogao funkcionisati u društvu Gojka Šuška". Ostavku na funkciju ministra spoljnih poslova SFRJ podneo je 18. novembra 1991, na dan pada Vukovara. U jesen 1992. generalni sekretar UN imenovao ga je svojim specijalnim predstavnikom za nesvrstane i zemlje u razvoju, što je bio tri godine.

(Telegraf.rs / Politika)