Brat poginulog: Kad se uspostavila veza bio sam najsretniji na svetu. Ali samo sekundu, nije se javio Ivan

Ivan Đaković je nastradao kada se u petak kod Zagreba srušio avion iz koga je trebalo da skače padobranom

Ivan Đaković je u petak 24. maja otišao je rano na spavanje. Prijateljima, među kojima je bio i njegov brat Mario, rekao je da ujutro ide na skakanje padobranom pa je želeo da se odmori. U nedelju dana dvaput se promenio plan odakle će poleteti. Prvo je to trebao biti aerodrom u Lučkom, potom Grobnik da bi na kraju odluka pala ipak na Lučko.

Tog petka, nakon partije biljara, Mario ga je zadnji put video. Ujutro je čuo kad se odvezao motorom i znao je da je srećan. Padobranstvo je bilo njegova strast. Bio je to zadnji put da će poleteti. Cesna kojom je poleteo srušila se kod Ježdovca, četvoro putnika je preživelo, Ivan nije. Jutarnji list je objavio razgovor sa Ivanovim bratom.

Preporučujemo

Ne treba pisati o šoku koji su pretrpeli porodica i prijatelji. Jednih i drugih je puno, Ivan je bio iz velike porodice, majka i otac, Ankica i Tomo, doselili su se u Zagreb, a dok nisu kupili kuću u Prigorju Brdovečkom kod Zaprešića, s dvoje dece i njihovim dedom živeli su u 30-ak kvadrata u Ilici u Kustošiji. Ivan je stasao u Zaprešiću, pronašao brojne prijatelje, a s mnogima od njih družio se još od vrtića.

Odličan sportista

"Iz njegovog društva njih 20-ak druže se još iz vrtića. Međusobno su jako povezani, nestvarno društvo koje se tokom svih tih godina međusobno pomaže gde god treba. Roditelji su nas odgajili najlepše moguće. Retko smo imali nesuglasice. Držali smo se zajedno, uvek smo o svemu razgovarali. Ivan mi nije bio samo brat, nego i prijatelj. Tokom odrastanja stalno su bili napolju, nisu se zamarali tehnologijom, radije su vozili bicikle, odlazili u šumu, igrali fudbal", priča Mario Đaković.

Priseban je i elokventan, iako mu nije lako, ali rado se odazvao pozivu da ispriča ko je i kakav bio njegov brat, čovek o kojem se ovih dana pisalo samo u kontekstu nesreće i smrti, bez imena i prezimena. Ivan je, kaže, živeo život punim plućima, sve što je naumio, ostvario bi. Pa kad je s 15-ak godina počeo da trenira boks, bio je vrstan borac.

"To ga je učinilo, kako bih rekao, još nježnijim u svakodnevnom životu. Nikad nije u njemu bilo mržnje, upiranja prstom, ružnih komentara, pričanja iza leđa. Ljubav, pomoć i empatija bile su odlike njegovog karaktera. Mrava ne bi zgazio", kaže Mario, koji je veliki deo života proveo u ugostiteljstvu.

Radio je i u jednom od najpoznatijih restorana, "Laganini" na Palmižani, gde je sezonu prospavao u šatoru, a Ivan mu je došao u poset. Uvek mu je dolazio gde god je ovaj bio, braća su bila, kaže Mario, "kao prst i nokat". Mario je od Ivana stariji pet i po godina, Ivan je rođen 2. februara 1994. godine, ali starijem bratu mlađi nije išao na živce, štaviše.

Na svojim ga je greškama podučavao šta da ne radi u životu. Ivan je bio dobar učenik i odrastao u dobrog čoveka. Završio je srednju školu za montera klima-uređaja, nikad to nije radio, neprestano se nadograđivao u područjima koja su ga zanimala.

U jednom trenutku shvatio je da su njegovi interesi povezani s adrenalinom. Iako su obojica braće ocu pomagali na građevini, ništa Ivanu nije bilo teško. Tako je stekao dobre radne navike, adrenalin je ostavljao za slobodno vreme. Teško ga je bilo videti namrgođenog, kroz život je prolazio nasmejn.

Bilo je i vremena kad je voleo da spava, jednom je, sme se brat, 22 sata proveo u krevetu. S 18 godina otišao je nakratko da radi u Nemačku i kupio super bicikl, a dosta je i uštedeo. U Hrvatsku se vratio s 20 godina.

Adrenalin

"Brzo po povratku položio je ispit za motor, kupio motor, nikad nije divljao, ali imao je udes koji je mogao završiti kobno. Govorili smo da je mačka s devet života i prodao je motor, nedavno je opet kupio drugi s kojim je zaista uživao bez velikih brzina. Imao je valjda sve vozačke dozvole, osim za tramvaj i avion pa se pre nekih sedam godina zaposlio kao vozač, prvo saniteta, a zatim je počeo voziti i kola hitne pomoći u zaprešićkom Domu zdravlja. Voleo je to, odgovaralo mu je radno vreme od 12 sati, pa ceo dan slobodan. Nije bio tehničar, kao što su pisali mediji", govori njegov brat Mario.

U Domu zdravlja je i pronašao ljubav, mladu doktorku Luciju, koja je danas neutešna. Pre četiri, pet godina zaljubio se u padobranstvo, bio mu je predan, kao i svemu što je radio. Sav novac je, priča nam Mario, štedeo za letove da može skakati. Svaki vikend je, najkasnije svaki drugi, odlazio na skakanje. Toliko je bio dobar da je često bio desna ruka instruktora.

"Mislim da je imao više od 200 skokova, skakao je i u inostranstvu, Italiji, Dolomitima, Alpima, Budimpešti. Bio je pozvan da skače na svetskom prvenstvu u Kataru, ali bilo mu je to preskupo. Uvek je razvlačio taj svoj padobran kod kuće, jako se brinuo o njemu, slagao ga, proveravao", kaže Mario.

Ivan je nameravao da promeni posao, zaposli se kao skiper, u međuvremenu je završio kurs i dobio licencu. Već je imao ponuda, nameravao je da otvori svoju firmu. Kolege s posla su mu izlazile u susret, menjali su se za smene kako bi mogao učiti i vežbati.

Miljenik i džentlmen

Kad je čuo da se dogodila nesreća aviona za padobranske skokove, Mario nije želeo slutiti zlo. Zvao je brata, slao poruke…

"Kad sam napokon uspostavio poziv, bio sam najsretniji čovek na svetu. Međutim, samo na sekundu. Jer na Ivanov telefon nije se javio on… Glas je rekao neka se ne brinem, da je samo pronađen telefon i nada se vratila. Sve dok je više nije bilo. Ivan je poginuo", Mario se slomio.

Neutešni su svi s kojima je Ivan Đaković kad tad ukrstio puteve. Zadnja dva dana, Marijev inbox puni se porukama podrške kolega i brojnih prijatelja.

"Dragi naš Đele, ostavio si neizbrisiv trag u našim životima, bio si alfa i omega našeg društva, najluđi, najzgodniji… Pomagao si svima u životu, neka tvoja porodica bude ponosna u kakvu su te ljudinu odgajili", napisao je prijatelj. Drugi kaže: "Miljenik svake mame u društvu, znao se prodati‘", "Džentlmen pre svega", "Sa svima je imao nešto zajedničko".

(Telegraf.rs)