Ekipa Telegrafa uplovila u Liberland s pečatom nove "države": Od avanture u džungli do ozbiljne svetske priče

"Očekujem da naredne nedelje ovde dođe stotinu ljudi, a za dve nedelje oko 200. Do kraja godine očekujem i da će biti oko 1.000 stalno naseljenih građana"

Tok Dunava je krivudao i nije mnogo mario za granice, a onda je jedna ada između Srbije i Hrvatske postala ničija. Više nije, to je Liberlend, a nakon pet godina "progonstva" od strane hrvatske konačno je "svoj na svome" i ima svoj granični pečat. Ekipa "Telegrafa" prva je kročila u Liberland nakon što je ponovo otvoren, zajedno sa hrvatskim kolegama iz Telegrama.

U stvari, Liberland će tek biti zaista otvoren i dostupan, jer su planovi za oživljavanje ade od strane "Vlade" nove "mikronacije" veliki.

Krenuli smo ka malom bačkom graničnom prelazu Batina i, nakon 3 sata vožnje od Beograda, odmah po ulasku u Hrvatsku skrenuli smo - u blato.

"Vozite sve dok ne vidite brod". I vozili smo, truckali, sami u divljini. Moglo bi ovo biti bilo koje mesto u Srbiji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji, a možda i negde na Dalekom istoku, u Kini ili, pak, Indiji.

I, eto čamca - on će da nas vodi na mesto iz snova - snova predsednika Liberlanda Vita Jedličke i brojnih državljana, od kojih 99,99 posto nikada nije kročilo ovde, ali su upisani u elektronsku knjigu. Pa, ako žele, imaju mogućnost da posete "domovinu".

Predsednik Vit još nema svoju palatu, ni predsedničko odelo. I da se javi neki nezadovoljan građanin i pogodi predsednika grumenom blata, on ne bi ni trepnuo - ovde je kao Robinzon Kruso. Sve što je pred njim sada je kaljuga, zemlja, šuma, divlje svinje, konjske mušice i pokoji ostatak stare građevine. Ali, srce mu je puno.

Došao je sa genijalnom idejom da na krivom drvenom štapu razvije zastavu "izmišljene" države koja "ne ferma" ni hrvatsku ni srpsku teritoriju, već "prisvaja" ovu, de jure i de facto ničiju. U svetu tehnološkog buma ova ideja ima mnogo veći smisao, ali, o tome ćemo kasnije...

Bosonogi Vit mahao nam je iz mutnog Dunava, a njegov kolega Čeh naučio je i pokoju reč komšijskog srpskog i hrvatskog jezika, ali sa "tarzanskim" izgovorom.

"Dobrodošli, je l' treba pomoć sa stvarima?".

Ali, ovo je tek početak avanture, još ni novu granicu nismo prešli!

Uskočili smo na brod preko male nepristupačne blatnjave plaže i krenuli u pravu divljinu. Opet ista priča - Kina, Indija, Sibir ili Volga. Bog bi znao gde ste kada bi vas neko doveo ovde s povezom preko očiju.

Plovili smo nizvodno oko 15 minuta, a morali smo i da nosimo prsluke. Preko dvogleda i kojekakvih uređaja, hrvatska policija nas sigurno pomno prati.

"Momci, spremite dokumenta sledi još jedna provera policije"

I zaista, oni sa "šahovnicom" na kapama tačno su znali gde smo. Ranije su zabranjivali prolaz, pa čak i hapsili Liberlanđane. Sada bili su više nego prijatni i poželeli nam lep ostatak dana.

Doviđenja Hrvatskoj.

Sledi još jedna kontrola, ona kraj upečatljive žuto-crne zastave Liberlanda.

Momak pitomog izgleda nas je dobrano "isekao" pogledom u svim pravcima, u ruci je držao spreman pečat, a za za pojas je zadenuo "motorolu".

Sve je u redu - možemo da prođemo.

"Momci čeka nas put od skoro 2 kilometara, da li hoćete da pešačite ili da vozite bicikle?"

Naravno izbor je pao na bicikle. Stvari koje smo imali sa nama predsednik je spakovao u dečju prikolicu za bicikl. Sa nama je u ekipi bio i jedan Mađar s kontrabasom, koji je bio osuđen da ide pešice. Nije mu smetalo. Videlo se da je spreman i da se odrekne tih starih škriputavih vozila da bi video ovo malo parče raja i istorije.

"Dobrodošli u Liberland, na glavni, Džeferson skver"

Na skveru se račvaju ulice broj 1 i 2 . Na mapi je to već pravi mali grad.

Ali, još nema čvrstih građevina.

Jeidno što, trenutno, prkosi vremenu je stari platan, proglašen "nasleđem" Liberlanda i simbolom liberalizma.

Uz zvuk generatora i loš engleski dočekali su nas i insekti veličine dečjeg palca.

"Ne brinite momci, to su konjske mušice, ne ujedaju često ali kad ujedu nije prijatno".

Možda će ovde zaista jednog dana da bude velelepni skver, da niknu neka moderna zdanja i ljudi iz celog sveta okupiće se na trgu da čavrljaju različitim jezicima, upoznaju se i dele jednu viziju - slobode, preduzetništva, zajedništva pod jednom nacijom koja ne poznaje razlike u jeziku, veri ili tonu kože.

Jer, jedna pusta ada zapravo je simbol ozbiljne globalne priče, a jedna "mikronacija" povezuje ljude iz celog sveta u virtuelnoj knjizi državljana. Sada postoji i to malo mesto gde oni fizički mogu da se okupe, registruju kompaniju, okupaju se u Dunavu i osete se "slobodno", jer je zemlja koju su odabrali na papiru zaista bila ničija.

Kada bi svako od 700.000 onih koji su aplicirali za "državljanstvo" dao i 1 dolar za tu viziju, Džeferson skver iz mašte lako bi postao java!

Sad je tu jedna kuhinjica pod tendom, ručak se krčka, osveženje i kafica su spremni, a predsednik počinje da nam priča gde smo i šta ćemo videti.

Biće tu svačega, uz malo mašte možete videti i najlepšu oazu prirode na svetu, sa nestvarnim građevinama koje se uklapaju u okruženje, plažom, zoo vrtom, drevnom crkvom, aerodromom, preduzetničkim habom...

U eri digitalnih komunikacija i to malo parče zemlje može biti osnova da se na njemu zvanično registruje i najmoćnija kompanija na svetu, a u elektronske knjige upiše bezbroj građana.

Za početak, očekuje se podizanje zgrade "Vlade", gradnja najmanje jednog mosta, uređenje aerodroma... O da, i pista postoji!

Stara crkva je davno srušena i samo delimično bila obnovljena 1900. godine, a poslednja kuća, od koje su ostali samo temelji i podrum koji krije vrhunsko vino bila je naseljena pre četiri decenije. Pripadala je Srbiji, reonu Bačkog Monoštora, a dečica su do škole išla čamcima.

Eto, ipak nije sve baš pustoš! Sve zavisi kojim očima gledate na Liberland.

Posle pića dobrodošlice iz podruma krenuli smo u mini turneju po poluostrvu.

"Momci nisam ni ja 100 posto siguran gde idemo, ali mislim da se ide ovuda do našeg budućeg aerodroma", pričao je Vit, a ipak je koračao užurbano i - intuicija ga je lepo vodila kroz njegovu zemlju.

Značajno smo ga pogledali i nastavili put u nepoznato.

Odjednom, niotkuda iz šume ogromna divlja svinja nam je pretrčala stazu!

"Ne brinite, divlje svinje retko napadaju ljude", reče Vit.

Retko, ali...? Očigledno uznemireni krenuli smo dalje. Uz poneko protrčavanje srna i još koke divlje svinje stigli smo do proplanka koji jednog dana treba da postane aerodrom.

"Momci ovde moze da sleti cesna, trenutno je poplavljeno", priča Jedlička ističući da bi aerodrom mogao da zaživi za oko godinu dana.

Zgrada vlade

Stara kuća koju smo spomenuli glavna je građevina Liberlanda. Neslavno je završila pod hrvatskim buldožerima 2018. godine u vreme kada su Liberlanđani bili "proterivani" od strane policije.

"Ovo je jedna lepa građevina 20 x 20 metara. Planiramo da renoviramo ovu kuću pre zime i uz pomoć Liberland zajednice moćićemo da napravimo nešto zaista lepo ovde. To će biti zgrada Vlade i mesto za sve kompanije registrovane u Liberlandu, a ima ih oko 200", priča predsednik Jedlička.

"Pogledajte, sada je ovde kompletna džungla. Neverovatno je šta priroda može da uradi za samo pet godina", priča.

Nedaleko odatle u šetnji smo došli i do jedne prirodne prepreke. Nije nimalo zgodno kada se na ovakvom mestu "ispreči" kanal.

Tu će biti izgrađen lep drveni mostić, priča Jedlička, kako bi moglo da se priše obali reke, gde će biti plaža.

"Biće to lep most, već sam pitao moje arhitekte. Vidim lep drveni pešački most. Otvoreni smo za biznis, i za plivače, plaže, ovde će biti i Zoo vrt", priča predsednik.

Postoji i groblje

"Kad drugi put kad dođete pokazaću vam gde sam sahranio oca", pričao je predsednik.

"Sahranio oca!?"

"Pa da, mi imamo ovde i groblje i crkvu koja doduše mora da se nađe tu negde u šumi, a postojala je do 1900 godine. Ne brinite 'Sahranio' sam pepeo svog oca, mislim da bi bio problem da 'prošvercujem' telo do ovde" osmehnuo se Vit.

A šta se čekalo?

Rampu, kažu, dižu i turistima Hrvatima, čije su ih vlasti do sada svaki put terali sa ade zvane Gornja Siga, iako su je sve vreme, paradoksalno, smatrali delom Srbije. Srbija je se, pak, odrekla, jer smatra da je državna granica matoca reke. I tako je Liberlend ostao ničiji, prava džungla vez vlasnika, zbrisana iz katastra.

Do 2018. godina "građani" su imali velikih problema kada su želeli da postave zastavu, sagrade neki objekat i, uošte, borave na ovom mestu, jer su hrvatske vlasti smatrale da niko nema pravo da se naseljava na spornoj teritoriji, koju, ruku na srce, pripisuju Srbiji, mada u isto vreme od naše zemlje "potražuju" slične, ali teritorijalno mnogo veće delove teritorije na levoj obali.

Sada je pitanje "progonstva" rešeno. Hrvati ih više ne diraju.

Ko su Liberlanđani

"Ljudi misle da je Liberland mala nacija, ali imamo zaista velike ljude", priča Jedlička.

Državljanstvo je zatražilo oko 720.000 ljudi, a upisano je oko 1.000 građana i 7.000 rezidenata.

"Očekujem da naredne nedelje ovde dođe stotinu ljudi, a za dve nedelje oko 200. Do kraja godine očekujem i da će biti oko 1.000 stalno naseljenih građana".

Turista iz Luksemburga

Na Liberlandu bi uskoro mogla da se nađu i tri vodiča koja bi povela turističke ture. Sa nama je već bio jedan znatiželjni posetilac - Kamil iz Luksemburga.

Saznao je za Liberland u vreme kada je doživeo medijsku slavu pre 6-7 godina.

"Poželeo sam da dođem i da vidim kako je ovde. Impresioniran sam i već sam zaplivao Dunavom. Osećam se slobodno", priča i dodaje da će, za sad, ipak morati da se vrati porodici i obavezama u Luksemburgu.

(Telegraf.rs)